Načela čistog praktičnog uma (Predgovor, Uvod, Analitika, Prva glava)

Predgovor

Ovo delo se zove Kritika praktičnog uma, a ne čistog praktičnog uma. Jer ono treba samo da pokaže da postoji čist praktični um, i u tu svrhu kritikuje celu praktičnu moć uma. Ako u tome uspe, nije mu potrebna kritika same čiste moći, da bi se videlo da li um u takvom zahtevu prekoračuje sebe, kao što se događa sa spekulativnim umom. Jer ako je on, kao čist um, zaista praktičan, on dokazuje svoju realnost i realnost svojih pojmova onim što čini, i svako umovanje protiv mogućnosti da to bude uzaludno je.

S ovom moći utvrđena je i transcendentalna sloboda. Pojam slobode, ukoliko je njegova realnost dokazana apodiktičkim zakonom praktičnog uma, čini završni kamen cele zgrade sistema čistog uma, pa i spekulativnog uma. Svi ostali pojmovi — pojmovi Boga i besmrtnosti — koji, kao puke ideje, u spekulativnom umu ostaju bez oslonca, sada se vezuju za njega, i s njim i kroz njega dobijaju postojanost i objektivnu realnost.

Sloboda je uslov moralnog zakona; ali moralni zakon je uslov pod kojim tek možemo postati svesni slobode. Sloboda je ratio essendi moralnog zakona, ali moralni zakon je ratio cognoscendi slobode. Jer da moralni zakon nije već jasno mišljen u našem umu, nikada se ne bismo smatrali ovlašćenim da pretpostavimo tako nešto kao što je sloboda, iako ona nije protivrečna. Ali kad ne bi bilo slobode, moralni zakon se uopšte ne bi mogao naći u nama.

„Ratio essendi“: razlog zbog koga nešto jeste; „ratio cognoscendi“: razlog zbog koga to znamo. Sloboda je razlog što postoji moralni zakon; moralni zakon je način na koji znamo da postoji sloboda.

Uvod

Teorijska upotreba uma bavila se samo predmetima moći saznanja. Praktična upotreba uma bavi se osnovama određivanja volje — moći ili da proizvede predmete koji odgovaraju predstavama, ili da sebe odredi da takve predmete ostvari, to jest da odredi svoj kauzalitet. Pitanje je da li je čist um sam po sebi dovoljan da odredi volju, ili može biti osnov određivanja volje samo kao empirijski uslovljen.

Prva glava: Načela čistog praktičnog uma

Praktična načela su stavovi koji sadrže opšte određenje volje. Ona su subjektivna, ili maksime, kada subjekt smatra da uslov važi samo za njegovu volju; ali su objektivna, ili praktični zakoni, kada se uslov saznaje kao objektivan, to jest kao važeći za volju svakog umnog bića.

Imperativi su ili hipotetički — „Ako hoćeš ovo, čini ono“ — ili kategorički: zapovedaju bezuslovno, bez obzira na ikakvu svrhu koju možemo imati.

„Kategorički imperativ“ prvi put je izložen u „Zasnivanju“ (1785).

Sva materijalna praktična načela — ona koja pretpostavljaju neki predmet želje kao osnov određivanja volje — bez izuzetka su jedne te iste vrste, i spadaju pod opšte načelo samoljublja, ili sopstvene sreće. Biti srećan je nužno zahtev svakog umnog ali konačnog bića; ali pošto to zavisi od onoga što se dopada ovoj ili onoj osobi, ono nikada ne može dati zakon. Ovde ukus jednog čoveka nije ukus drugog.

Kant ironično primećuje da bi, kad bi se opšta sreća uzela za zakon, nastao sklad poput onoga opisanog u jednoj satiričnoj pesmi o bračnom paru rešenom da upropasti jedno drugo: „O divni skladu! Šta on hoće, hoće i ona“; ili poput obećanja kralja Franje I caru Karlu V: „Šta hoće moj brat Karlo, hoću i ja“ — naime, Milano.

Ako umno biće treba da svoje maksime misli kao praktične opšte zakone, može ih misliti samo kao načela koja osnov određivanja volje ne sadrže po svojoj materiji, nego samo po svom obliku.

Tako dolazimo do osnovnog zakona čistog praktičnog uma:

Postupaj tako da maksima tvoje volje uvek istovremeno može važiti kao načelo opšteg zakonodavstva.

To je Kantova formula kategoričkog imperativa u ovoj knjizi. „Zasnivanje“ je daje ovako: „Postupaj samo po onoj maksimi za koju istovremeno možeš hteti da postane opšti zakon.“

Svest o ovom osnovnom zakonu može se nazvati činjenicom uma, jer se ne može izumovati iz prethodnih podataka uma — na primer, iz svesti o slobodi, pošto nam ona nije prethodno data — nego zato što nam se sama od sebe nameće kao sintetički stav a priori koji se ne zasniva ni na kakvom opažaju.

„Činjenica uma“ (Faktum der Vernunft) jedna je od najraspravljanijih ideja knjige: moralni zakon se ne dokazuje, nego se prosto nalazi, kao datost umne svesti.

Kant daje primer. Pretpostavimo da neko za svoju pohotnu sklonost tvrdi da mu je, kada su željeni predmet i prilika prisutni, sasvim neodoljiva. Pitajte ga da li bi, kad bi pred kućom u kojoj nalazi tu priliku bila podignuta vešala, i kad bi na njima bio obešen odmah posle zadovoljenja svoje pohote, tada obuzdao svoju sklonost. Ne treba dugo nagađati šta bi odgovorio. Ali pitajte ga da li bi, kad bi njegov vladar zahtevao, pod pretnjom iste neposredne smrti, da da lažno svedočanstvo protiv jednog časnog čoveka koga vladar hoće da upropasti pod nekim prividnim izgovorom, smatrao mogućim da savlada svoju ljubav prema životu, ma koliko velika bila. Možda se ne bi usudio da tvrdi da li bi to učinio ili ne; ali mora bez oklevanja priznati da bi mu to bilo moguće. On, dakle, sudi da nešto može zato što je svestan da to treba, i saznaje u sebi slobodu, koja bi mu bez moralnog zakona ostala nepoznata.

Primer pokazuje kako moralni zakon otkriva slobodu: znamo da bismo mogli odbiti, jer znamo da treba.

Čist um je sam po sebi praktičan, i daje čoveku opšti zakon, koji nazivamo moralnim zakonom.

Autonomija volje jedino je načelo svih moralnih zakona i dužnosti koje su s njima u skladu. Heteronomija proizvoljnosti, naprotiv, ne samo što ne zasniva nikakvu obavezu, nego je suprotna njenom načelu i moralnosti volje.

Autonomija: volja sama sebi daje zakon. Heteronomija: volju određuje nešto izvan nje — želja, zadovoljstvo, strah, ili zapovest drugoga.

Kako lako i najobičniji razum može da kaže koji je oblik maksime pogodan za opšti zakon! Pretpostavimo da sam sebi postavio maksimu da uvećavam svoje imanje svim sigurnim sredstvima. Sada imam u rukama jedan depozit, čiji je vlasnik umro i nije ostavio nikakav zapis o njemu. Prirodno, ovo je slučaj za moju maksimu. Sada hoću samo da znam da li bi ova maksima mogla važiti i kao opšti praktični zakon. Primenjujem je na slučaj i pitam da li bi mogla dobiti oblik zakona: „Svako sme da poriče depozit za koji niko ne može dokazati da je dat.“ Odmah postajem svestan da bi takvo načelo, kao zakon, uništilo samo sebe, jer bi učinilo da uopšte ne bude depozita.

Kant zatim pregleda sva „materijalna“ načela moralnosti koja su ikada predložena — subjektivna, kao što su vaspitanje (Montenj), građansko uređenje (Mandevil), fizičko osećanje (Epikur), moralno osećanje (Hačeson); i objektivna, kao što su savršenstvo (Volf i stoici) i volja Božja (Krusijus i drugi teološki moralisti) — i pokazuje da su sva heteronomna, i da nijedno ne može dati opšti zakon.