Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima

Rusoova Druga rasprava ima posvetu, predgovor, dva dela i dugačak niz beležaka. Po pravilu od oko petnaest hiljada reči izvornika po epizodi, ovde je data u dve epizode, s prelomom tamo gde Ruso deli svoja dva dela. Argument je sažet Rusoovim sopstvenim glasom; posveta je skraćena, a beleške su uglavnom izostavljene. Prevod je nov.

Republici Ženevi

Veličanstvena, najpoštovanija i suverena gospodo: uveren da samo vrli građanin može svojoj otadžbini da ponudi počasti koje ona može da primi, radio sam trideset godina da zaslužim da vam odam javnu poštu.

Da sam morao da biram mesto svog rođenja, izabrao bih društvo veličine ograničene obimom ljudskih moći — to jest, mogućnošću da se njime dobro upravlja; državu u kojoj, pošto su se svi pojedinci međusobno poznavali, ni mračne smicalice poroka ni skromnost vrline ne bi mogle da izmaknu očima i sudu javnosti; u kojoj bi suveren i narod mogli imati samo jedan te isti interes. Želeo bih da živim i umrem slobodan — to jest, toliko potčinjen zakonima da ni ja ni iko drugi ne bismo mogli da zbacimo njihov časni jaram. Tražio bih zemlju u kojoj je pravo zakonodavstva zajedničko svim građanima, ali u kojoj narod, mudro, ne donosi svakog dana nove zakone. Jednom rečju, izabrao bih zemlju koju nalazim u vama.

Ne mogu bez najslađeg uzbuđenja da se setim vrlog građanina kome dugujem život, i koji mi je u detinjstvu često govorio o poštovanju koje vam se duguje. Još ga vidim kako živi od rada svojih ruku i hrani dušu najuzvišenijim istinama. Vidim Tacita, Plutarha i Grocijusa kako leže pred njim pomešani s alatom njegovog zanata. I ne bih zaboravio onu dragocenu polovinu republike koja čini sreću druge: ljubazne i vrle žene Ženeve, uvek će vam biti suđeno da upravljate našom.

Predgovor

Najkorisnije i najmanje napredno od svih ljudskih znanja čini mi se da je znanje o čoveku; i usuđujem se da kažem da je sam natpis na hramu u Delfima sadržao važniji i teži propis od svih debelih knjiga moralista. Kao Glaukova statua, koju su vreme, more i oluje toliko izobličili da je manje ličila na boga nego na divlju zver, ljudska duša, izmenjena usred društva hiljadama neprestano obnavljanih uzroka, sticanjem mnoštva znanja i zabluda, promenama koje su se dogodile u građi tela i neprestanim sudarom strasti, promenila je, da tako kažem, svoj izgled toliko da je gotovo neprepoznatljiva.

Što je još okrutnije, pošto ga sav napredak ljudske vrste neprestano udaljava od njegovog prvobitnog stanja, što više novih znanja gomilamo, to više sebi oduzimamo sredstva da steknemo najvažnije od svih; tako da smo se, u izvesnom smislu, upravo silom proučavanja čoveka onesposobili da ga upoznamo. Nije lak poduhvat odvojiti ono što je izvorno od onoga što je veštačko u sadašnjoj prirodi čoveka, i dobro upoznati jedno stanje koje više ne postoji, koje možda nikada nije postojalo, koje verovatno nikada neće postojati, a o kome je ipak nužno imati tačne pojmove da bismo pravilno sudili o našem sadašnjem stanju.

Ostavljajući po strani sve naučne knjige, koje nas uče samo da vidimo ljude onakve kakve su sami sebe načinili, i razmišljajući o prvim i najjednostavnijim delatnostima ljudske duše, verujem da u njoj opažam dva načela starija od razuma: jedno nas živo zanima za sopstveno blagostanje i održanje, a drugo nam uliva prirodnu odbojnost prema tome da vidimo kako ikakvo osećajno biće, a pre svega naši bližnji, propada ili pati. Iz sticaja i spoja ova dva načela, a da nije potrebno dodati ono o društvenosti, čini mi se da proističu sva pravila prirodnog prava. Na ovaj način se, takođe, okončavaju stari sporovi o učešću životinja u prirodnom zakonu: jer ako sam dužan da ne nanesem zlo svom bližnjem, to je manje zato što je on razumno biće nego zato što je osećajno biće; a ta osobina, zajednička životinjama i ljudima, trebalo bi bar životinji da da pravo da je čovek bez potrebe ne zlostavlja.

Pitanje

Koje je poreklo nejednakosti među ljudima, i da li je ona dozvoljena prirodnim zakonom? — Pitanje koje je postavila Akademija u Dižonu.

Uvod

O čoveku imam da govorim; a pitanje koje ispitujem kaže mi da ću govoriti ljudima — jer takva pitanja ne postavljaju oni koji se boje da odaju počast istini.

Zamišljam u ljudskoj vrsti dve vrste nejednakosti: jednu, koju nazivam prirodnom ili fizičkom, jer ju je ustanovila priroda, i koja se sastoji u razlici u godinama, zdravlju, telesnoj snazi i osobinama duha ili duše; drugu, koja se može nazvati moralnom ili političkom nejednakošću, jer zavisi od neke vrste dogovora, i ustanovljena je, ili bar dozvoljena, pristankom ljudi. Ova druga sastoji se u raznim povlasticama koje neki uživaju na štetu drugih — kao što je biti bogatiji, poštovaniji, moćniji od njih, ili čak terati ih da ih slušaju.

Filozofi koji su ispitivali temelje društva svi su osetili nužnost da se vrate do prirodnog stanja, ali nijedan od njih nije do njega stigao. Neki nisu oklevali da čoveku u tom stanju pripišu pojam pravednog i nepravednog, ne pokazujući da je morao da ga ima, pa ni da mu je bio koristan. Drugi su govorili o prirodnom pravu koje svako ima da zadrži ono što mu pripada, ne objašnjavajući šta podrazumevaju pod pripadanjem. Treći su, dajući jačem vlast nad slabijim, odmah uveli vladu. Svi oni, ukratko, govoreći neprestano o potrebi, pohlepi, ugnjetavanju, željama i gordosti, preneli su u prirodno stanje ideje koje su stekli u društvu: govorili su o divljem čoveku, a opisivali građanskog čoveka.

Počnimo, dakle, tako što ćemo ostaviti po strani sve činjenice, jer se one ne tiču pitanja. Istraživanja u koja se ovde može upustiti ne treba smatrati istorijskim istinama, nego samo hipotetičkim i uslovnim rasuđivanjima, pogodnijim da osvetle prirodu stvari nego da pokažu njihovo pravo poreklo, nalik onima koja naši fizičari svakodnevno izvode o postanku sveta.

O čoveče, iz koje god zemlje bio, kakva god bila tvoja mišljenja, slušaj: evo tvoje istorije, onakve kakvu sam mislio da je čitam, ne u knjigama tvojih bližnjih, koji su lažljivci, nego u prirodi, koja nikada ne laže.

Prvi deo

Hajde da ovo biće, ovako sazdano, lišim svih natprirodnih darova koje je možda primilo, i svih veštačkih sposobnosti koje je moglo steći samo dugim napretkom; da ga posmatram, jednom rečju, onakvog kakav je morao izaći iz ruku prirode. Vidim životinju slabiju od nekih, manje okretnu od drugih, ali, sve u svemu, najpovoljnije sazdanu od svih. Vidim ga kako utoljava glad pod hrastom, gasi žeđ na prvom potoku, nalazi postelju u podnožju istog drveta koje mu je dalo obrok; i tako su njegove potrebe zadovoljene.

Navikli od detinjstva na nepogode vremena i strogost godišnjih doba, očvrsli od umora, i primorani da, goli i nenaoružani, brane svoj život i plen od drugih divljih zveri, ili da im umaknu bekstvom, ljudi stiču snažnu i gotovo nepromenljivu građu. Priroda postupa s njima tačno onako kako je zakon Sparte postupao s decom građana: one koji su dobro građeni čini jakim i snažnim, a sve ostale pušta da propadnu. Telo divljaka je jedini alat koji poznaje, i on ga upotrebljava za razne namene za koje su naša tela, zbog nedostatka vežbe, nesposobna; naša nas veština lišava snage i okretnosti koje ga nužda primorava da stekne. Da je imao sekiru, da li bi mu zglob lomio tako debele grane? Da je imao lestve, da li bi se tako spretno penjao na drveće? Dajte civilizovanom čoveku vremena da oko sebe sakupi sve svoje mašine, i nema sumnje da će lako nadvladati divljeg čoveka; ali ako hoćete da vidite još nejednakiju borbu, postavite ih jednog naspram drugog, gole i nenaoružane, i uskoro ćete videti prednost toga da imaš svu svoju snagu stalno na raspolaganju, da si uvek spreman za sve, i da sebe nosiš, da tako kažem, uvek celog sa sobom.

Što se tiče bolesti, divljak ih poznaje malo: preterana besposlica kod jednih, preteran rad kod drugih, lakoća s kojom se draže i zadovoljavaju naši prohtevi i naša čulnost, prefinjena jela bogatih, loša hrana siromašnih, bdenja do kasno u noć, preterivanja svake vrste, neumereni zanosi svih strasti, umor i iscrpljenost duha — to su kobni dokazi da je većina naših nevolja naše sopstveno delo, i da bismo gotovo sve izbegli da smo sačuvali jednostavan, jednoličan i usamljen način života koji nam je priroda propisala. Ako nas je namenila da budemo zdravi, gotovo se usuđujem da tvrdim da je stanje razmišljanja stanje protivno prirodi, i da je čovek koji razmišlja izopačena životinja.

Dosad sam posmatrao samo fizičkog čoveka. Pogledajmo ga sada s metafizičke i moralne strane. U svakoj životinji vidim samo dovitljivu mašinu, kojoj je priroda dala čula da bi se sama navijala, i da bi se, do izvesne mere, zaštitila od svega što teži da je uništi ili poremeti. Tačno iste stvari opažam i u ljudskoj mašini, s ovom razlikom: da u delovanju životinje sve čini sama priroda, dok čovek doprinosi svom delovanju kao slobodan činilac. Jedna bira ili odbacuje po nagonu, drugi činom slobode. Tako bi golub umro od gladi pored posude pune najboljih mesa, a mačka na gomilama voća ili žita, iako bi se i jedno i drugo vrlo dobro moglo hraniti hranom koju prezire, kad bi im palo na pamet da je okuse. Ali čak i kad bi teškoće koje okružuju ova pitanja ostavile nešto mesta za spor o ovoj razlici između čoveka i životinje, postoji druga, vrlo posebna osobina koja ih razlikuje, i o kojoj ne može biti spora: sposobnost usavršavanja — sposobnost koja, uz pomoć okolnosti, postepeno razvija sve ostale, i koja kod nas postoji kako u vrsti tako i u pojedincu. Životinja je, posle nekoliko meseci, ono što će biti ceo život; a njena vrsta, posle hiljadu godina, ono što je bila u prvoj od tih hiljadu godina. Zašto je samo čovek podložan tome da postane slaboumnik? Nije li to zato što se tako vraća u svoje prvobitno stanje, i što, dok životinja, koja nije ništa stekla i nema šta da izgubi, ostaje uvek sa svojim nagonom, čovek, gubeći ponovo usled starosti ili drugih nezgoda sve što mu je sposobnost usavršavanja dala da stekne, tako pada niže od same životinje? Bilo bi nam tužno da budemo primorani da priznamo da je ova osobena i gotovo neograničena sposobnost izvor svih čovekovih nesreća; da ga upravo ona, silom vremena, izvlači iz onog prvobitnog stanja u kome bi provodio mirne i nevine dane; da ga upravo ona, dajući da kroz vekove procvetaju njegova prosvećenost i njegove zablude, njegovi poroci i njegove vrline, čini najzad tiraninom samog sebe i prirode.