Žan-Žak Ruso

“Ogled koji je Rusoa učinio slavnim. Upitan od Akademije u Dižonu da li je obnova nauka i umetnosti doprinela čišćenju morala, „Građanin Ženeve“ odgovorio je da nije: učenost, književnost i umetnosti, rođene iz naših poroka, prostrle su vence cveća preko naših okova, omekšale našu hrabrost i naučile nas da izgledamo vrli umesto da to budemo.”

“Rusoova Druga rasprava. Skidajući sve što je društvo dodalo ljudskoj prirodi, on zamišlja čoveka u prirodnom stanju — usamljenog, snažnog, slobodnog, pokretanog samo samoljubljem i sažaljenjem — a zatim priča dugu priču o tome kako je to stanje izgubio: kroz porodicu, kolibu, seosku igru, gvožđe i žito, i najzad čoveka koji je prvi ogradio jedno polje i rekao „Ovo je moje.“ Svojina, zakon i vlast, zaključuje, zauvek su učvrstili nejednakost koju priroda nikada nije stvorila.”

“„Pisma dvoje ljubavnika koji žive u jednom gradiću u podnožju Alpa.“ Julija d’Etanž, baronova kći, i njen učitelj, mladi pučanin kasnije nazvan Sen-Pre, zaljubljuju se pored Ženevskog jezera; otac joj zabranjuje taj brak i daje je mudrom, hladnom gospodinu de Volmaru. Godinama kasnije Volmar poziva nekadašnjeg ljubavnika da živi s njima u Klaranu — i roman strasti postaje roman vrline, prijateljstva i vere, sve dok Julijina smrt ne otkrije šta njeno srce nikada nije prestalo da oseća.”

“„Čovek se rađa slobodan, a svuda je u okovima.“ Ruso pita šta bi političku vlast moglo učiniti zakonitom, i odgovara: ugovor kojim se svako sasvim predaje zajednici i tako sluša samo sebe. Iz ovog društvenog ugovora izvodi suverenost naroda i opštu volju, prirodu zakona, oblike vladavine, opasnost od predstavnika, i građansku veru koja vezuje građane za njihovu republiku.”

“Ruso zamišlja sebe kao učitelja jednog običnog dečaka, Emila, i prati ga od rođenja do ženidbe, da pokaže kako bi se čovek mogao odgajiti po prirodi, a ne protiv nje: u detinjstvu bez povoja i bez knjiga, poučavan stvarima a ne rečima, s izučenim zanatom, doveden do vere preko savesti u „Ispovesti vere savojskog vikara“ — i najzad sa saputnicom, Sofijom.”

“„Hoću da svojim bližnjima pokažem čoveka u svoj istini prirode; a taj čovek biću ja.“ Ruso priča svoj život od rođenja u Ženevi 1712. do proterivanja s ostrva Sen-Pjer 1765: odbegli šegrt, godine s gospođom de Varans u Šarmetu, Venecija i Pariz, Tereza i deca koju je ostavio, iznenadna slava Rasprava, „Julija“ i „Emil“, progoni — ne skrivajući, kako kaže, nijednu od svojih mana.”

“Rusoova poslednja knjiga, pisana u dve godine pred smrt: deset „šetnji“ u kojima starac, ubeđen da se svet urotio protiv njega, odustaje od borbe i razgovara sa sopstvenom dušom — o nesreći na putu za Menilmontan, o laganju, o ostrvu Sen-Pjer gde je plutao u čamcu i bio „sam sebi dovoljan kao Bog“, o biljkama, o milosrđu, o deci, i, na nedovršenoj poslednjoj stranici, o gospođi de Varans pedeset godina ranije.”