Rasprava o naukama i umetnostima

Rusoova Rasprava je kratka, i ovde je data u jednoj epizodi, gotovo cela, s Predgovorom i oba njena dela; neki primeri i Rusoove fusnote su skraćeni. Prevod je nov.

Koja je dobila nagradu Akademije u Dižonu 1750. godine, na pitanje koje je Akademija postavila: Da li je obnova nauka i umetnosti doprinela čišćenju morala. Od jednog Građanina Ženeve.

Barbarus hic ego sum, quia non intelligor illis. Ovde sam ja varvarin, jer me oni ne razumeju. — Ovidije

Predgovor

Evo jednog od najvećih i najlepših pitanja koja su ikada postavljena. U ovoj Raspravi nije reč o onim metafizičkim tananostima koje su se raširile po svim granama književnosti, i od kojih ni programi akademija nisu uvek slobodni; reč je o jednoj od onih istina koje se tiču sreće ljudskog roda.

Predviđam da mi neće lako oprostiti stranu koju sam se usudio da zauzmem. Otvoreno napadajući sve čemu se ljudi danas dive, mogu da očekujem samo opštu osudu; i nije zbog toga što me je počastilo odobravanje nekolicine mudrih ljudi da bih smeo da računam na odobravanje javnosti. Zato sam se opredelio: ne marim da se dopadnem duhovitima ni pomodnima. Uvek će biti ljudi rođenih da ih potčine mišljenja njihovog doba, njihove zemlje, njihovog društva. Poneko danas glumi slobodoumnika i filozofa ko bi, iz istog razloga, u vreme Lige bio samo fanatik. Za takve čitaoce ne treba pisati kada želiš da živiš i posle svog veka.

Još jedna reč, i završio sam. Ne očekujući nimalo čast koja mi je ukazana, posle slanja ove Rasprave bio sam je preradio i proširio, toliko da sam od nje u neku ruku napravio drugo delo; smatrao sam danas da sam dužan da je vratim u stanje u kome je nagrađena. Samo sam dodao neke beleške, i ostavio dva dodatka koja se lako prepoznaju, a koje Akademija možda ne bi odobrila.

Uvod

Da li je obnova nauka i umetnosti doprinela čišćenju morala, ili njegovom kvarenju? To je ono što treba ispitati. Koju stranu da zauzmem u ovom pitanju? Onu, gospodo, koja dolikuje poštenom čoveku koji ništa ne zna, i koji zbog toga ne misli o sebi ništa manje.

Biće teško, osećam, prilagoditi ono što imam da kažem sudu pred kojim se pojavljujem. Kako se usuditi da se nauke kude pred jednim od najučenijih društava Evrope, da se hvali neznanje u jednoj slavnoj Akademiji, i da se prezir prema učenju pomiri s poštovanjem prema zaista učenima? Video sam ove protivrečnosti, i nisu me obeshrabrile. Ne napadam ja nauku, rekao sam sebi; branim vrlinu pred vrlim ljudima. Čestitost je dobrim ljudima draža nego učenost učenima. Čega onda da se bojim? Prosvećenosti skupa koji me sluša? Priznajem; ali to se tiče sastava govora, ne osećanja govornika. Pravični vladari nikada nisu oklevali da donesu presudu protiv sebe u spornim prepirkama; a najpovoljniji položaj za pravednu stvar jeste da mora da se brani pred čestitom i prosvećenom stranom koja je sudija u sopstvenoj parnici.

Ovom razlogu, koji me hrabri, pridružuje se drugi, koji me odlučuje: da, pošto sam branio, prema svojoj prirodnoj svetlosti, stranu istine, kakav god bio moj uspeh, postoji nagrada koja mi ne može izmaći; naći ću je na dnu svog srca.

Prvi deo

Velik je i lep prizor videti kako čovek izlazi, takoreći, ni iz čega sopstvenim naporima; kako svetlošću svog razuma rasteruje tamu u koju ga je priroda uvila; kako se uzdiže iznad sebe; kako se duhom vine u nebeske predele; kako divovskim koracima, poput sunca, prelazi neizmerno prostranstvo vasione; i, što je još veće i teže, kako se vraća u sebe da proučava čoveka i upozna njegovu prirodu, njegove dužnosti i njegov cilj. Sva ova čuda obnovila su se u poslednjih nekoliko pokolenja.

Evropa je bila ponovo pala u varvarstvo prvih vekova. Narodi tog dela sveta, koji je danas tako prosvećen, živeli su pre nekoliko vekova u stanju gorem od neznanja. Neki naučni žargon, još prezreniji od neznanja, prisvojio je ime znanja, i suprotstavljao gotovo nepremostivu prepreku njegovom povratku. Bio je potreban preokret da ljude vrati zdravom razumu; i on je najzad došao s najneočekivanije strane. Glupi musliman, večiti bič književnosti, bio je taj koji ju je kod nas ponovo rodio. Pad Konstantinovog prestola doneo je u Italiju ostatke stare Grčke. Francuska se, zauzvrat, obogatila ovim dragocenim plenom. Uskoro su nauke pošle za književnošću; veštini pisanja pridružila se veština mišljenja — redosled koji može izgledati čudan, ali je možda samo i suviše prirodan; i ljudi su počeli da osećaju glavnu prednost druženja s Muzama, onu da ljude čini društvenijim, ulivajući im želju da se jedni drugima dopadnu delima dostojnim uzajamnog odobravanja.

Duh ima svoje potrebe, kao i telo. Potrebe tela su temelji društva; potrebe duha su njegovi ukrasi. Dok vlast i zakoni staraju o bezbednosti i blagostanju okupljenih ljudi, nauke, književnost i umetnosti — manje despotske, a možda moćnije — prostiru vence cveća preko gvozdenih okova kojima su ljudi sputani, guše u njima osećanje one prvobitne slobode za koju su izgleda rođeni, teraju ih da vole svoje ropstvo, i stvaraju ono što se zove civilizovani narodi. Potreba je podigla prestole; nauke i umetnosti su ih učvrstile. Sile zemaljske, volite talente i štitite one koji ih neguju! Civilizovani narodi, negujte ih! Srećni robovi, njima dugujete onaj fini i prefinjeni ukus kojim se ponosite; onu blagost naravi i onu uglađenost ophođenja zbog kojih je opštenje među vama tako lako; jednom rečju, privid svih vrlina, a da nemate nijednu.

Pre nego što je umetnost uobličila naše ponašanje i naučila naše strasti da govore usiljenim jezikom, naši običaji bili su seljački, ali prirodni; i razlike u ponašanju odavale su na prvi pogled razlike u karakteru. Ljudska priroda, u osnovi, nije bila bolja; ali ljudi su nalazili svoju sigurnost u lakoći s kojom su prozirali jedni druge; i ta prednost, čiju vrednost više ne osećamo, poštedela ih je mnogih poroka.

Danas, kada su tananija istraživanja i prefinjeniji ukus sveli veštinu dopadanja na načela, u našem ponašanju vlada gnusna i lažljiva jednoobraznost, i svi duhovi kao da su izliveni u istom kalupu. Učtivost neprestano zahteva, pristojnost naređuje; neprestano se sledi običaj, nikada sopstveni duh. Više se ne usuđujemo da se pokažemo onakvi kakvi jesmo; i u toj večitoj stegi, ljudi koji čine stado koje zovemo društvom, stavljeni u iste okolnosti, svi će činiti iste stvari, osim ako ih jače pobude ne odvuku na drugu stranu. Nikada se, dakle, neće znati s kim imamo posla: da bi se upoznao prijatelj, moraće se čekati velike prilike — to jest, čekati dok ne bude prekasno, jer je upravo za te prilike bilo bitno poznavati ga.

Kakva povorka poroka mora pratiti ovu nesigurnost! Nema više iskrenih prijateljstava; nema više pravog poštovanja; nema više dobro zasnovanog poverenja. Sumnje, uvrede, strahovi, hladnoća, uzdržanost, mržnja, izdaja neprestano će se skrivati pod tim jednoobraznim i podmuklim velom učtivosti, pod tom toliko hvaljenom uglađenošću koju dugujemo prosvećenosti našeg veka. Niko više neće skrnaviti zakletvama ime Gospodara vasione, ali će ga vređati hulama a da se naše savesne uši ne uvrede. Niko se neće hvaliti sopstvenim zaslugama, ali će omalovažavati tuđe. Niko neće grubo vređati svog neprijatelja, ali će ga vešto klevetati. Narodne mržnje će se ugasiti, ali i ljubav prema otadžbini. Umesto prezrenog neznanja doći će opasni pironizam. Takva je čistota koju je naš moral stekao. Tako smo postali dobri ljudi.

Na književnosti, naukama i umetnostima je da traže ono što im pripada u tako spasonosnom delu. Dodaću samo jedno razmišljanje: stanovnik neke daleke zemlje, koji bi hteo da stvori predstavu o evropskom moralu na osnovu stanja nauka kod nas, savršenstva naših umetnosti, pristojnosti naših pozorišta, uglađenosti našeg ponašanja, ljubaznosti našeg govora, naših neprestanih iskazivanja dobre volje, i onog bučnog nadmetanja ljudi svih uzrasta i staleža koji kao da su, od jutra do mraka, željni da jedni drugima učine uslugu — taj stranac, kažem, pogodio bi da je naš moral upravo suprotan onome kakav jeste.

Gde nema posledice, nema uzroka koji treba tražiti. Ali ovde je posledica izvesna, izopačenost stvarna; i naše duše su se kvarile u srazmeri u kojoj su naše nauke i umetnosti napredovale ka savršenstvu. Hoće li se reći da je to nesreća svojstvena našem dobu? Ne, gospodo: zla koja izaziva naša tašta radoznalost stara su koliko i svet. Svakodnevna plima i oseka okeanskih voda nisu pravilnije potčinjene hodu zvezde koja nam svetli noću, nego što je sudbina morala i čestitosti potčinjena napretku nauka i umetnosti. Videlo se kako vrlina beži u srazmeri u kojoj se njihova svetlost dizala nad našim obzorjem; i ista pojava je zapažena u svim vremenima i na svim mestima.

Pogledajte Egipat, tu prvu školu vasione, to plodno podneblje pod bronzanim nebom, tu slavnu zemlju iz koje je nekada Sesostris krenuo da osvoji svet. Postao je majka filozofije i lepih umetnosti — a uskoro zatim došlo je osvajanje Kambiza, pa Grka, Rimljana, Arapa, i najzad Turaka.