Povratak (prolog i ulazak Hora)

U zoru, pred dvorom Pelopovih potomaka u Mikeni, s puta su stigla tri čoveka: stari sluga — Vaspitač koji je davno, kao dete, izneo Oresta iz kuće onog dana kada mu je otac ubijen, i odveo ga na sigurno; sam Orest, sada mladić; i njegov ćutljivi prijatelj Pilad.

Starac je pokazivao mesta: „Ovo je drevni Arg, za kojim si čeznuo… a ovde, kuća Pelopida, bogata smrću, iz koje sam te nekada izneo, iz ubistva tvog oca, primivši te iz ruku tvoje rođene sestre; i spasao sam te, i odgajio do ove muževnosti, da budeš osvetnik očeve smrti.“

Orest je pitao Apolonovo proročište u Delfima kako da osveti oca; a bog je odgovorio: sam, bez vojski i štitova, potajno i lukavo, mora da izvrši pravedno pogubljenje. Zato je ovo bio plan: starac će ući u dvor, prerušen u glasnika jednog prijatelja porodice iz Fokide, i javiti, pod zakletvom, da je Orest mrtav — poginuo u trci kolima na Pitijskim igrama u Delfima. U međuvremenu, Orest i Pilad izliće žrtve na Agamemnonovom grobu i ostaviti pramenove kose; a zatim će doći u dvor, noseći bronzanu urnu, koju su sakrili u žbunju, govoreći da je u njoj Orestov pepeo. „Kakvo mi je zlo da umrem na rečima, ako se delom spasem i steknem slavu? Nijedna reč nije zla, mislim, ako donosi dobit.“

Iz kuće se začuo ženski krik tuge. Starac ih je požurivao dalje: prvo žrtve na grobu.

---

Elektra je izašla sama i naricala zori: „O sveta svetlosti, i vazduše koji podjednako pokrivaš zemlju, koliko si pesama mog oplakivanja čula, koliko udaraca zadatih mojim okrvavljenim grudima, kada prođe tamna noć!… Za mojim nesrećnim ocem, koga u tuđoj zemlji krvavi Ares nije ugostio; nego su mu moja majka i njen ložnik Egist, kao drvoseče koji cepaju hrast, rascepili glavu ubilačkom sekirom… Ali neću prestati s tužbalicama i gorkim naricanjem, dok gledam sjajne zvezde i ovaj dan; nego ću, kao slavuj koji je ubio svoje mlade, vapiti pred vratima svog oca da svi čuju.“

Hor mikenskih žena došao je da je teši. Zašto se troši u beskrajnom naricanju? Ono joj neće vratiti oca. Nije htela da se uteši: „Lud je onaj ko zaboravi roditelje kada su bedno umrli.“ Podsećale su je da nije jedina koja pati: njene sestre Hrisotemida i Ifijanasa žive mirno u kući; a njen brat Orest jednog dana će se vratiti kući. „Čekam ga, neumorna, bez dece, neudata, uvek, mokra od suza; a on zaboravlja.“ Opisala je svoj život: živi kao robinja u očevoj kući, u otrcanoj odeći, stojeći kraj praznih stolova. „U strašnim stvarima bila sam primorana na strašne stvari.“ Žene su joj rekle da svojim gnevom ne pogoršava svoje nevolje. Nije mogla da prestane: „U zlima je velika nužda za zlom.“