Pismo I: Kardinalu Nikolu da Pratu (1304)

U proleće 1304. papa Benedikt XI poslao je kardinala Nikolu da Prata u Firencu kao mirotvorca, da izmiri stranke i vrati izgnanike kući. Ovo pismo, napisano u ime prognanih Belih gvelfa i njihovog kapetana, Aleksandra da Romene, smatra se uglavnom delom Dantea, koji je tada bio među njihovim vođama.

Prečasnom ocu u Hristu, gospodinu Nikoli, milošću Božjom kardinalu-biskupu Ostije i Veletrija, legatu Apostolske stolice, koga je Sveta Crkva postavila za mirotvorca u Toskani, Romanji i Trevizanskoj marki — njegovi najodaniji sinovi, Aleksandar, kapetan, i veće i celo telo Bele stranke Firence, šalju svoju najodaniju i najrevnosniju preporuku.

Primili smo vaše pismo, presveti oče, i slatki savet koji je u njemu bio; i ispunila nas je radost koju jedva možemo da izrazimo, kao čoveka koji, posle duge bolesti, oseća kako mu se snaga vraća. Jer šta smo drugo tražili u našem građanskom ratu, čemu su težili naši beli barjaci, zbog čega su se crvenili naši mačevi i koplja, nego da oni koji su u svojoj nepromišljenosti pocepali zakone grada potpadnu pod jaram pobožnog zakona i budu primorani da čuvaju mir svoje otadžbine? Naše strele, uperene ni u kakvu drugu metu, letele su samo zbog toga; a ako je naša namera osujećena, bilo je to krivicom drugih.

Sada popuštamo, i polažemo oružje, i obećavamo da ćemo prestati sa svakim neprijateljstvom, i potčinjavamo se potpuno vašoj volji, kao sinovi ocu. Molimo vas samo da, kao što ste počeli da izlivate slatku vodu mira na isušeno tlo Firence, ne prestanete dok ono sasvim ne bude osveženo.

Kardinalova misija nije uspela; napustio je Firencu tog juna, bacivši interdikt na grad. Izgnanici su poraženi u bici kod La Lastre u julu 1304, a Dante je do tada već raskinuo s njima.