Šta dugujem (prva knjiga)

1. Od dede Vera: pristojnu narav i staloženu ćud.

2. Od glasa i sećanja na oca: skromnost i muževnost.

3. Od majke: strahopoštovanje prema bogovima i otvorenu ruku; da se uzdržavam ne samo od toga da činim zlo, nego i od toga da ga mislim; i jednostavan način života, daleko od navika bogataša.

4. Od pradede: što nisam išao u javne škole, nego sam imao dobre učitelje kod kuće, i što sam naučio da na takve stvari čovek treba da troši bez štednje.

5. Od vaspitača: da ne navijam ni za Zelene ni za Plave na trkama kola, ni za borce s malim ni za borce s dugim štitom u areni; da podnosim težak rad i da mi malo treba; da stvari radim svojim rukama; da gledam svoja posla; i da ne slušam klevete.

6. Od Diogneta: da se ne uzbuđujem zbog sitnica; da ne verujem čudotvorcima i njihovim pričama o bajanju i isterivanju duhova; da ne gajim prepelice za borbu; da podnosim otvoren govor; da se priklonim filozofiji, slušajući prvo Bakhija, a zatim Tandasida i Markijana; da kao dečak pišem dijaloge; i da žudim za daščanim ležajem, pokrivačem od kože i ostatkom grčke discipline.

7. Od Rustika: osećaj da moj karakter treba ispravljati i vežbati. Da se ne dam uvući u nadmetanja sofista, niti da pišem rasprave o teoriji, ili držim male moralne propovedi, ili se razmećem kao čovek strogih navika ili veliki dobrotvor. Da se odreknem retorike, poezije i kićenog izražavanja. Da ne šetam po kući u svečanoj odeći. Da pišem pisma jednostavno, kao ono koje je on napisao mojoj majci iz Sinuese. Da budem spreman da se pomirim s bilo kim ko me je uvredio čim poželi da se vrati. Da čitam pažljivo i da se ne zadovoljavam grubom predstavom, niti da se brzo slažem s ljudima koji lepo govore. I za moje prvo upoznavanje s Epiktetovim besedama, koje mi je pozajmio iz svoje zbirke.

8. Od Apolonija: slobodu duha i nameru koja se ne koleba; da ne gledam ni u šta, ni na trenutak, osim u razum; da ostanem isti u oštrom bolu, pri gubitku deteta, u dugoj bolesti. Na njemu sam video da jedan čovek može biti i potpuno usredsređen i potpuno opušten. Nikada nije bio nestrpljiv dok je objašnjavao, i očigledno je svoju veštinu učitelja smatrao najmanjim od svojih darova. Od njega sam naučio kako da primam usluge od prijatelja a da me one ne umanje, niti da ih hladno prenebregnem.

9. Od Seksta: dobrostivost; primer domaćinstva kojim se upravlja kao očevim; misao da se živi u skladu s prirodom; dostojanstvo bez pretvaranja; brigu o potrebama prijatelja; strpljenje s neukima i s onima koji imaju mišljenja koja nikada nisu ispitali. Nikada nije pokazivao gnev ni ikakvu drugu strast, a ipak je bio pun naklonosti. Hvalio je bez buke i znao je mnogo bez razmetanja.

10. Od gramatičara Aleksandra: da ne skačem na tuđe greške; kada neko upotrebi pogrešnu reč ili nespretan izraz, da ga ne ispravljam otvoreno, nego da pravi izraz vešto ubacim u svoj odgovor.

11. Od Frontona: da vidim koliko zavisti, dvoličnosti i pretvaranja ide uz tiraniju, i da su ljudi koje zovemo patricijima, uglavnom, prilično oskudni toplinom.

12. Od Aleksandra platoničara: da nikome ne govorim ni pišem, često ili bez potrebe, „Nemam vremena“, i da se ne izvlačim od onoga što dugujem ljudima oko sebe izgovarajući se hitnim poslovima.

13. Od Katula: da ne odmahnem rukom na prijateljevu žalbu, čak i nepravednu, nego da pokušam da ga vratim u njegovo uobičajeno raspoloženje; da lepo govorim o svojim učiteljima, kao što se priča da su činili Domicije i Atenodot; i da istinski volim svoju decu.

14. Od brata Severa: ljubav prema porodici, prema istini i prema pravdi. Preko njega sam saznao za Traseu, Helvidija, Katona, Diona i Bruta, i shvatio zamisao države s jednim zakonom za sve, uređene po jednakim pravima i slobodi govora, i monarhije koja iznad svega ceni slobodu onih kojima se vlada. Od njega i: postojanu odanost filozofiji; velikodušnost i nadu; poverenje da me prijatelji vole; i otvorenost prema onima koje nije odobravao, tako da nijedan prijatelj nikada nije morao da pogađa šta on želi.

15. Od Maksima: vladanje sobom i to da me ne nosi vetar; vedrinu u svakoj prilici, pa i u bolesti; karakter koji je spajao blagost s ozbiljnošću; da radim posao koji je preda mnom bez žaljenja. Svi su verovali da govori ono što misli i da šta god da čini, čini u dobroj veri. Nikada nije bio zapanjen, nikada zbunjen, nikada užurban, nikada spor, nikada u nedoumici. Bio je velikodušan, sklon praštanju i istinoljubiv, i ostavljao je utisak čoveka koji je izrastao prav, a ne onoga koga su ispravili. Niko se nikada nije osećao da ga on prezire, i niko se ne bi usudio da sebe smatra boljim od njega.

16. Od oca: blagost, i nepokolebljivu čvrstinu u odlukama donetim posle pažljivog razmišljanja. Nikakvu sujetu zbog takozvanih počasti. Ljubav prema radu i istrajnost. Spremno uho za svakoga ko ima nešto korisno za opšte dobro; da se svakom čoveku da tačno ono što mu pripada; da se zna kada treba navaliti, a kada popustiti.

Smatrao je sebe jednim građaninom među drugima i oslobodio je prijatelje obaveze da večeraju s njim ili da putuju u njegovoj pratnji. U veću je postavljao pitanje za pitanjem i nikada se nije zadovoljavao prvim utiscima. Zadržavao je prijatelje, niti mu dosađujući, niti ludujući za njima. Bio je zadovoljan i veseo u svemu; planirao je daleko unapred i bavio se najsitnijim stvarima bez frke; stao je na kraj klicanju i laskanju. Bdeo je nad potrebama carstva, pažljivo trošio njegov novac i podnosio kritike koje su zbog toga dolazile. Nije bio sujeveran u pogledu bogova i nije se dodvoravao ljudima; bio je trezven i postojan, nikada prostački, nikada u lovu na novotarije.

Udobnosti koje mu je sreća davala u izobilju koristio je bez oholosti i bez izvinjavanja: uživao je u njima kada su bile tu, a nisu mu nedostajale kada ih nije bilo. Niko ga ne bi mogao nazvati sofistom, drskim robom ili cepidlakom; ljudi su videli zrelog i dovršenog čoveka, iznad laskanja, sposobnog da vodi svoje i tuđe poslove. Poštovao je prave filozofe. Razumno se brinuo o svom telu, tako da su mu lekari retko bili potrebni. Bez ljubomore je ustupao mesto onima koji su imali neki poseban dar — u govorništvu, u pravu, u proučavanju karaktera — i pomagao svakom od njih da stekne ugled koji zaslužuje. Čuvao je običaje predaka a da se time nije razmetao. Nije voleo da se stalno seli, nego je ostajao na istim mestima i pri istim poslovima; posle napada glavobolje vraćao se poslu svež i snažan. Imao je malo tajni, i to samo o državnim stvarima. U javnim priredbama, građevinama i darovima narodu gledao je šta treba uraditi, a ne kakvu će zaslugu to doneti. Nije mario za izbirljivu hranu, ni za kroj i boju svoje odeće, ni za lepotu svojih robova. Seti se kako se ophodio prema poreskom službeniku u Tuskulumu koji ga je molio za oproštaj, i svih njegovih postupaka te vrste.

U njemu nije bilo ničega surovog, ničega neumoljivog ili nasilnog; nikada se nije preznojavao, nego se bavio svakom stvari za sebe, kao da ima sve vreme ovoga sveta — mirno, redom, čvrsto, dosledno. Ono što se kaže o Sokratu pristaje i njemu: mogao je i da se odrekne i da uživa u stvarima kojih je većina ljudi preslaba da se odrekne ili preslaba da u njima umereno uživa. Snaga za jedno i trezvenost u drugom pripadaju čoveku potpune i nepobedive duše, kakvu je Maksim pokazao u svojoj bolesti.

17. Od bogova: dobre dede i babe, dobre roditelje, dobru sestru, dobre učitelje, dobre drugove, rođake i prijatelje — gotovo sve dobro. Što nikada nisam zabasao u to da ikoga od njih uvredim, iako me je ćud mogla navesti na to; bila je dobrota bogova što se nije ukazala prilika. Što sam služio pod vladarem i ocem koji mi je skinuo svu sujetu i pokazao mi da se može živeti u dvoru bez telohranitelja, vezenih odora, baklji i kipova, i da se može živeti gotovo kao privatni građanin a da se ne bude ništa manje odlučan u vladarskim dužnostima. Što sam imao brata čiji me je karakter podsticao da pazim na sebe, a čije su me poštovanje i naklonost grejali. Što mi deca nisu bila ni tupa ni nakazna. Što nisam mnogo napredovao u retorici i poeziji, koje bi me možda čvrsto držale da sam osećao da napredujem. Što sam poznavao Apolonija, Rustika i Maksima. Što, iako sam se često ljutio na Rustika, nikada mu nisam učinio ništa zbog čega bih se kajao. Što je moja majka, kojoj je bilo suđeno da umre mlada, provela svoje poslednje godine sa mnom. Što mi, kad god sam hteo da pomognem nekome u nevolji, nikada nije rečeno da sredstava nema, i što ni meni samom nikada nije bila potrebna ničija pomoć. Što je moja žena onakva kakva jeste — tako poslušna, tako nežna, tako neizveštačena. Što su mi u snovima pokazani lekovi, za iskašljavanje krvi i za vrtoglavicu, kao u Kajeti. I što, kada sam srcem poželeo filozofiju, nisam pao u ruke nekom sofisti, niti sam sedeo nad istorijama, ili raspetljavao silogizme, ili proučavao nebeske pojave.

Jer sve ovo traži pomoć bogova i sreće.