Prva knjiga: Zašto je svetu potreban jedan vladar · O monarhiji

Svi ljudi kojima je Viša Priroda utisnula ljubav prema istini treba, čini se, naročito da se staraju da se trude za one koji dolaze posle njih, da bi, kao što su oni obogaćeni trudom svojih predaka, i oni zauzvrat obogatili potomstvo. Jer onaj ko je poučen javnim učenjima, a ne mari da doprinese nešto opštem dobru, daleko je od svoje dužnosti: nije drvo zasađeno kraj voda, koje donosi plod u svoje vreme, nego pre razoran vrtlog, koji večno guta, a nikada ne vraća.

Razmišljajući često o ovim stvarima, da me ne bi optužili da sam zakopao svoj talanat, želim ne samo da rastem, nego i da donesem plod za javno dobro, pokazujući istine koje drugi nisu pokušali. Jer kakav bi bio plod ponovo dokazivati Euklidovu teoremu? pokušavati ponovo da se pokaže šta je sreća, što je Aristotel pokazao? Među skrivenim i korisnim istinama, znanje o svetovnoj monarhiji je najkorisnije, i najskrivenije, i niko ga nije pokušao, jer ne vodi neposredno dobiti.

Pod „svetovnom monarhijom“, koju zovu Carstvom, podrazumevam jednu jedinu vrhovnu vlast postavljenu nad svim ostalima u vremenu, to jest, nad svima koji se mere vremenom. O njoj se postavljaju tri pitanja: prvo, da li je neophodna za dobrobit sveta; drugo, da li je rimski narod po pravu uzeo sebi službu monarha; i treće, da li monarhova vlast zavisi neposredno od Boga, ili od nekog Božjeg službenika ili namesnika.

Prvo, moramo naći svrhu ljudskog društva u celini: jer svaka stvar koja postoji, od najmanjeg dela do celine, ima svoje pravo delo; a Bog i priroda ne čine ništa uzalud.

Koje je pravo delo ljudskog roda, uzetog u celini? Nije to puko postojanje, jer to dele i elementi; ni život, jer i biljke žive; ni osećanje, jer i zveri osećaju. To je razumevanje, mogućim umom, koji je svojstven samo čoveku, i nijednom biću iznad ili ispod njega. A pošto ovu moć ne može odjednom potpuno da ostvari jedan čovek ili ijedna zajednica, u ljudskom rodu mora postojati mnoštvo, kroz koje se cela ova moć može ostvariti — kao što mora postojati mnoštvo stvari koje mogu nastati, da bi cela moć prve materije uvek bila ostvarena.

„Mogući um“ je pojam iz Aristotela, koji je razvio arapski filozof Averoes; Dante ga ovde pominje.

Dakle, pravo delo celog ljudskog roda jeste da uvek ostvaruje celu moć mogućeg uma: prvo u posmatranju, a zatim, proširenjem, u delanju. I kao što pojedinačni čovek raste u mudrosti i razboritosti kada sedi u miru, tako je i ljudski rod, u spokoju i tišini mira, najslobodnije i najlakše na svom pravom poslu. Jasno je, dakle, da je opšti mir najbolja od stvari usmerenih ka našoj sreći. Zato pastiri s visine nisu čuli „bogatstvo“, ni „zadovoljstva“, ni „počasti“, ni „dug život“, ni „zdravlje“, ni „snagu“, ni „lepotu“, nego „mir“: „Slava na visini Bogu, i na zemlji mir ljudima dobre volje.“ A „Mir vama“ bio je Spasiteljev pozdrav.

Sada pokazujem, mnogim argumentima, da je za dobrobit sveta potreban jedan monarh.

Kada je više stvari usmereno ka jednom cilju, jedna od njih mora da vlada i upravlja ostalima: u pojedinačnom čoveku, razum vlada ostalim moćima; u domaćinstvu, otac; u selu, jedan starešina; u gradu, jedna vlast; u kraljevstvu, jedan kralj. Tako u celom ljudskom rodu, usmerenom ka jednom cilju, mora postojati jedan vladar: Monarh, ili Car.

Celina je usmerena ka jednom, kao delovi ka celini; zato ljudski rod, koji je deo vasione, usmeren ka svom jedinom Knezu, Bogu, mora i u sebi imati jednog jedinog kneza, da bi bio dobro uređen.

Ljudski rod je najbolje uređen kada je najsličniji Bogu; a najsličniji je Bogu kada je najviše jedan, jer je pravi temelj jedinstva samo u Bogu — „Čuj, Izraelju, Gospod Bog tvoj jedan je.“ A najviše je jedan kada je sav sjedinjen pod jednim vladarom.

Gde god može biti sporova, mora postojati sud; a između dva kneza, od kojih nijedan nije podložan drugom, mora postojati treći, šire nadležnosti, koji je postavljen nad obojicom; i to mora ići dalje dok ne stignemo do prvog i vrhovnog sudije — ili ići u beskonačnost, što je nemoguće. Taj vrhovni sudija je Monarh.

Svet je najbolje uređen kada je pravda u njemu najjača. A pravda je najjača u Monarhu. Jer najveći neprijatelj pravde je pohlepa — cupiditas; ali gde nema više šta da se želi, pohlepa je nemoguća; a Monarh, čiju nadležnost ograničava samo okean, nema više šta da želi. Drugi kneževi žele tuđe zemlje; Monarh, koji ima sve, ne može. Ukloni pohlepu, i milosrđe — prava ljubav — postaje najjače; a milosrđe je duša pravde.

A ljudskom rodu je najbolje kada je najslobodniji. Prvo načelo naše slobode je sloboda izbora, koju mnogi imaju na usnama, a malo njih u umu. Ova sloboda je najveći dar koji je Bog dao ljudskoj prirodi: njome smo ovde srećni kao ljudi, njome smo drugde srećni kao bogovi. Pod Monarhom ljudski rod postoji radi sebe samog, a ne radi drugoga; jer samo on ne izvrće vlade u tiranije, nego ih ispravlja — izvitoperene vlade demokratija, oligarhija i tiranija, koje teraju ljudski rod u ropstvo. Jer građani ne postoje radi konzula, niti narod radi kralja; nego, naprotiv, konzuli radi građana, a kralj radi naroda. Monarh je sluga svih.

Ono što može da učini jedan, bolje čini jedan nego mnogi. A biće je koren jedinstva, a jedinstvo dobrote; zato je najbolje ono što je najviše jedno.

I najzad, svedok: iskustvo. Ako pogledamo unazad istoriju ljudi od pada naših praroditelja, nalazimo da svet nikada nije bio svuda u miru osim pod božanskim Avgustom, kada je postojala savršena monarhija. Tada je Sin Božji, da spase ljudski rod, izabrao da postane čovek; a da je ljudski rod tada bio srećan u spokoju opšteg mira, svedoče svi istoričari, i pesnici, a udostojio se da posvedoči i pisar Hristove blagosti — Luka. To je bila „punoća vremena“, kako je Pavle naziva.

Ali šta se dogodilo otkako je besšavna haljina Carstva prvi put rastrgnuta kandžama pohlepe, može se pročitati, i, avaj, može se videti.

„O ljudski rode, kolikim olujama i gubicima i brodolomima moraš biti bačen, dokle god si učinjen zveri s mnogo glava, koja se upinje na razne strane! Bolestan si u oba svoja uma, i bolestan u svojim osećanjima: ne lečiš svoj viši um nepokolebljivim razlozima, ni niži prizorom iskustva, ni svoja osećanja slašću božanskog ubeđivanja, kada ti zatrubi truba Svetoga Duha: ‚Gle, kako je dobro i kako je milo kad braća žive zajedno!‘“