Gaj (prolog i ulazak Hora)

Jedan slepi starac, u prnjama, sa štapom, išao je putem, a jedna devojka ga je vodila.

„Dete slepog starca, Antigona, na koje smo mesto stigli, u grad kojih ljudi? Ko će danas primiti lutalicu Edipa oskudnim darovima? Tražim malo, a dobijam još manje od tog malog, i to mi je dovoljno; jer moje patnje, i dugo vreme koje mi je bilo drug, i moja plemenita krv, uče me da budem zadovoljan.“

Antigona mu je rekla šta vidi: kule jednog grada u daljini; a blizu, mesto koje izgleda sveto, puno lovora, masline i loze, gde gusto pevaju slavuji. Posadila ga je na jednu stenu.

Naišao je jedan meštanin i užasnuo se: moraju odmah da ustanu; starac sedi na svetom tlu, koje niko ne sme da dotakne niti da na njemu živi. Čije je to tlo? Gaj strašnih boginja, kćeri Zemlje i Tame — Eumenida, Svevidećih Blagonaklonih, kako ih ovdašnji narod zove. A Edip je to čuo s čudnom radošću: „Neka milostivo prime svog molioca! Jer nikada neću napustiti ovo sedište.“ Bio je to znak njegove sudbine.

Davno, kada je Apolon Edipu prorekao njegovu strašnu budućnost, rekao mu je i da će na kraju života doći da počine u jednom svetilištu strašnih boginja, i da će tamo naći svoje oslobođenje — blagoslov onima koji ga prime, a kletvu onima koji su ga oterali.

Čovek im je rekao da je ovo mesto Kolon, zemlja konjanika, pod zaštitom Posejdona i Titana Prometeja; njen kralj je Tezej, kralj Atine. Edip ga je zamolio da pošalje po Tezeja: „Za malu uslugu dobiće veliku nagradu.“ Šta bi slepi prosjak mogao da da kralju? „Moje reči imaće oči.“ Čovek je otišao da kaže ljudima u selu.

Sam, Edip se pomolio boginjama: „Strašne kraljice, vi čija su lica strašna, pošto je vaše prvo sedište u ovoj zemlji na kome sam savio kolena, ne budite surove prema Febu i prema meni. Jer kada mi je objavio sva ta mnoga zla, govorio je o ovome kao o mom počinku posle dugih godina: kada stignem u poslednju zemlju, gde ću naći sedište strašnih boginja i utočište za strance, tamo ću okončati svoj bedni život, donoseći dobit onima koji su me primili, a propast onima koji su me oterali… Sažalite se na ovu bednu senku čoveka Edipa; jer ovo nije njegovo nekadašnje telo.“

---

Ušao je Hor kolonskih staraca, tražeći stranca koji se usudio da uđe u sveti gaj: „Gledajte! Ko je bio? Gde je smešten? Kuda je odjurio, najdrskiji od svih ljudi?“ Antigona je izvela Edipa iz gaja na mesto gde je mogao zakonito da govori. Pitali su ga ko je. Molio ih je da ne pitaju. Navaljivali su; i najzad im je rekao: „Znate li za jednog Lajevog sina?… Iz roda Labdakida?… Edip, nesrećni Edip…“ I kriknuli su od užasa i rekli mu da odmah napusti njihovu zemlju, pre nego što na njih donese skrnavljenje.

Antigona je molila za oca: „Stranci, dobra srca… sažalite se na mene, jadnicu, koja vas molim samo zbog svog oca; molim vas očima koje nisu slepe, gledajući vam u oči, kao da sam rođena od vaše sopstvene krvi, da ovaj nesrećni čovek nađe milost.“

A Edip se branio. Zar je ovo slavna pobožnost Atine, utočišta stranaca? Boje se jednog imena. „Jer moja dela bila su više pretrpljena nego počinjena — ako vam moram reći o majci i ocu, zbog kojih me se bojite.“ Udario je čoveka koji je udario njega; a čak i da je postupio znajući, ne bi bio kriv; ali u stvari došao je na to mesto ništa ne znajući; a oni koji su pokušali da ga unište znali su sve. On je svet čovek, molilac pod zaštitom bogova, koji donosi dar za njihov grad; neka sačekaju dok ne dođe njihov kralj. Starešine su, sa strahopoštovanjem, pristale da sačekaju Tezeja.