Kuga (prolog i ulazak Hora)

Pred tebanskim dvorom, gomila molilaca — starci, mladići, deca — sedela je na stepenicama oltara, s maslinovim granama obavijenim vunom u rukama, moleći se. Edip, kralj, izašao je k njima.

„Deco moja, novo pokolenje starog Kadma, zašto sedite ovako preda mnom, ovenčani granama molilaca? Grad je pun tamjana, pun molitvi za isceljenje i jauka. Nisam smatrao da je pravo da to čujem od glasnika, deco moja; došao sam sam, ja, Edip, koga svi ljudi zovu slavnim.“

Stari Zevsov sveštenik govorio je za njih. Teba umire. Pošast je na plodovima zemlje, pošast na stadima na pašnjacima, na ženama u porođaju, kojima se bebe rađaju mrtve; a ognjeni bog, mrska kuga, obrušio se na grad i prazni Kadmovu kuću, dok se crni Had bogati jaucima i naricanjem. Došli su Edipu, ne zato što ga smatraju ravnim bogovima, nego zato što je prvi među ljudima u životnim prilikama i u odnosima s bogovima. On je taj koji je davno došao u Tebu i oslobodio grad danka koji je plaćao surovoj pevačici — Sfingi, krilatom čudovištu koje je sedelo pred gradom i ubijalo sve koji nisu mogli da odgonetnu njenu zagonetku. On ju je odgonetnuo, bez ikakve njihove pomoći; i učinili su ga svojim kraljem. „Podigni ponovo naš grad, najbolji od ljudi… jer ako ćeš vladati ovom zemljom, bolje je vladati ljudima nego praznim gradom.“

Sfingina zagonetka, koja u drami nije navedena, po predanju je glasila: „Šta ujutru hoda na četiri noge, u podne na dve, a uveče na tri?“ Edip je odgovorio: Čovek — koji kao beba puzi, kao čovek hoda uspravno, a u starosti se oslanja na štap.

Edip je već bio preduzeo nešto. Poslao je Kreonta, brata svoje žene, u Apolonovo proročište u Delfima, da pita šta Teba mora da učini da bi bila spasena; i on kasni; a kada dođe, Edip će učiniti šta god mu bog kaže.

Stigao je Kreont, s lovorovim vencem — dobar znak. Doneo je od boga odgovor, jasno dat: u zemlji je skrnavljenje, koje mora biti isterano. To je krv kralja Laja, koji je vladao Tebom pre nego što je Edip došao. Laj je ubijen, pre mnogo godina, na putu u Delfe; a njegov ubica je još u Tebi. Ubica mora biti isteran, ili ubijen.

Zašto niko ranije nije tražio ubicu? Laja su ubili na putu, rekao je Kreont, razbojnici — mnogo razbojnika, prema jedinom slugi koji je umakao; a baš tada je došla Sfinga, i narod je morao da se bavi onim što mu leži pred nogama, a zaboravio je ono što je skriveno.

Edip je to odmah prihvatio: „Onda ću početi iznova i sve izneti na svetlost.“ Osvetiće Laja, zbog zemlje i zbog boga — i zbog sebe; jer ko god je ubio Laja, mogao bi hteti da ubije i njega.

---

Ušao je Hor tebanskih staraca, pevajući himnu bogovima za pomoć: Zevsu, Ateni, Artemidi, Apolonu isceljitelju. Pričali su o kugi: „Bezbrojni su jadi koje nosim… deca slavne zemlje ne rastu, niti se žene dižu iz porođajnih muka; nego jedni za drugima, kao krilata ptica, hitaju brže od vatre na obalu boga zapada.“ Mrtvi leže nesahranjeni na ulicama, donoseći smrt; žene i sede majke nariču kod oltara. I molili su se da bog rata, koji donosi ovu kugu bez štitova, bude isteran iz njihove zemlje.