Prva šetnja

Evo me, dakle, samog na zemlji, bez brata, bližnjeg, prijatelja ili društva osim sebe samog. Najdruštveniji i najprivrženiji od ljudi prognan je iz nje jednodušnim dogovorom. Tražili su, u istančanostima svoje mržnje, koja bi muka mogla biti najokrutnija za moju osetljivu dušu, i nasilno su raskinuli sve veze koje su me vezivale za njih. Voleo bih ljude uprkos njima samima. Mogli su da prestanu da budu ljudi samo prestajući da zaslužuju moju naklonost. Tako su mi sada stranci, nepoznati, ništa, pošto su to hteli. Ali ja, odvojen od njih i od svega — šta sam ja? To mi ostaje da saznam.

Više od petnaest godina otkako sam u ovom čudnom položaju, još mi se čini kao san. Zamišljam da patim od lošeg varenja, da loše spavam, i da ću se probuditi oslobođen bola i među svojim prijateljima. Da, nesumnjivo, mora da sam, ne primetivši, napravio skok iz jave u san, ili bolje rečeno iz života u smrt. Istrgnut ne znam kako iz poretka stvari, video sam sebe bačenog u neshvatljiv haos u kome ne vidim apsolutno ništa.

Sve je za mene završeno na zemlji. Ništa mi se više ne može učiniti, ni dobro ni zlo. Nemam više čemu da se nadam niti čega da se bojim na ovom svetu; i evo me, mirnog na dnu ponora, jadnog nesrećnog smrtnika, ali nepomućenog kao sam Bog.

Sve spoljašnje mi je od sada strano. Nemam više na ovom svetu ni bližnjih, ni sebi ravnih, ni braće. Na zemlji sam kao na nekoj čudnoj planeti na koju sam pao s one na kojoj sam živeo. Sam do kraja života, pošto utehu, nadu i mir nalazim samo u sebi, moram i hoću da se bavim samo sobom. U ovom stanju nastavljam strogo i iskreno ispitivanje koje sam nekada nazvao svojim Ispovestima. Posvećujem svoje poslednje dane proučavanju sebe, i pripremanju unapred računa koji neću dugo čekati da dam o sebi.

Ove stranice biće, pravo rečeno, samo bezobličan dnevnik mojih sanjarenja. Govoriću mnogo o sebi, jer usamljenik koji razmišlja nužno mnogo misli o sebi. Moj poduhvat je isti kao Montenjev, ali s ciljem sasvim suprotnim njegovom: jer on je svoje Oglede pisao samo za druge, a ja svoja sanjarenja pišem samo za sebe. Ako u svojim starijim danima, kad se približi polazak, ostanem, kao što se nadam, u istom raspoloženju kao sada, njihovo čitanje podsetiće me na slast koju nalazim u njihovom pisanju, i, oživljavajući mi prošlo vreme, udvostručiće, da tako kažem, moje postojanje. Uprkos ljudima, moći ću još da uživam u čari društva, i, onemoćao, živeću sa sobom u drugom dobu, kao što bih živeo s manje starim prijateljem.