Rotšildova violina

Kratka priča, objavljena 1894. Siromašni jevrejski frulaš iz naslova nosi isto ime kao čuvena bankarska porodica — gorka šala sama po sebi. Priča je kratka i nepodeljena, pa je ovde data kao jedna epizoda, gotovo cela. Engleski tekst se drži vrlo blizu Čehovljevih reči i prati, s izmenama, prevod Konstans Garnet iz javnog domena; srpski tekst preveden je s tog engleskog prepričavanja. Jakovljev prezir prema Rotšildu deo je onoga što priča osuđuje; njegove uvrede se ovde navode a ne ponavljaju.

Varošica je bila mala, gora od sela, i u njoj su živeli gotovo sami starci, koji su umirali tako retko da je to bilo pravo dosadno. U bolnici i u zatvoru trebalo je vrlo malo kovčega. Jednom rečju, posao je išao loše. Da je Jakov Ivanov bio kovčegdžija u gubernijskom gradu, sigurno bi imao svoju kuću, i ljudi bi ga zvali Jakov Matvejič; ali ovde, u ovoj bednoj varošici, zvali su ga prosto Jakov, a nadimak mu je na ulici bio, ko zna zašto, „Bronza“; i živeo je u siromaštvu kao običan seljak, u jednoj maloj staroj kolibi sa samo jednom sobom, u kojoj su se on, njegova žena Marfa, peć, bračni krevet, kovčezi i njegova tezga i sve njegove stvari tiskali zajedno.

Jakov je pravio dobre, čvrste kovčege. Za seljake i radni svet pravio ih je po svojoj meri, i nikada nije grešio, jer nije bilo nikoga višeg i jačeg od njega, čak ni u zatvoru, iako mu je bilo sedamdeset godina. Za gospodu i za žene pravio ih je po meri, i za to se služio gvozdenim aršinom. Vrlo nerado je primao porudžbine za dečje kovčege, i pravio ih je odmah, bez merenja, prezrivo, a kad bi mu platili za posao, uvek je govorio:

„Priznajem, ne volim sitnice.“

Osim zanata, nešto malo donosila mu je i violina. Na svadbama u varošici obično je svirao jedan jevrejski orkestar, kojim je upravljao limar Mojsej Iljič Šahkes, koji je više od polovine zarade uzimao za sebe. Pošto je Jakov vrlo dobro svirao violinu, naročito ruske pesme, Šahkes ga je ponekad pozivao da svira u orkestru za pedeset kopejki dnevno, ne računajući darove od gostiju. Kad bi Bronza sedeo u orkestru, najpre bi se oznojio i lice bi mu pocrvenelo; bilo je vruće, i gušio je miris belog luka; violina je cijukala, kontrabas je krkljao tik uz njegovo desno uvo, a frula je plakala tik uz njegovo levo.

Frulu je svirao jedan riđ, mršav Jevrejin, s čitavom mrežom crvenih i plavih žilica po licu, koji je nosio ime čuvenog milionera Rotšilda. A taj prokleti momak umeo je da čak i najveselije melodije svira žalobno. Bez ikakvog vidljivog razloga Jakova je malo-pomalo obuzela mržnja i prezir prema Jevrejima, a naročito prema Rotšildu; počeo je da mu prigovara i da ga grdi nepristojnim rečima, a jednom je čak pokušao da ga udari; a Rotšild se uvredio, i rekao, gledajući ga besno: „Da vas ne poštujem zbog vašeg talenta, odavno bih vas izbacio kroz prozor.“

Kod Čehova su Jakovljeve pogrde date grubim rečima onog vremena; ovo prepričavanje ih izostavlja.

Onda je zaplakao. I zbog toga Bronzu nisu često zvali da svira u orkestru; zvali su ga samo u krajnjoj nuždi, kad bi neko od Jevreja izostao.

Jakov nikada nije bio dobro raspoložen, jer je uvek morao da trpi strašne gubitke. Na primer, nedeljom i praznicima bio je greh raditi, a ponedeljak je bio težak dan, tako da je u godini bilo nekih dvesta dana u kojima je, hteo-ne hteo, morao da sedi skrštenih ruku. A samo pomislite kakav je to gubitak! Ako bi neko u varošici imao svadbu bez muzike, ili ako Šahkes ne bi poslao po Jakova, i to je bio gubitak. Upravnik policije je dve godine bolovao od sušice, i kopneo je, a Jakov je nestrpljivo čekao da umre; ali upravnik je otišao na lečenje u gubernijski grad, i tamo umro. Gubitak od najmanje deset rubalja, jer bi kovčeg bio skup, obložen brokatom.

Pomisao na gubitke progonila je Jakova, naročito noću; stavljao je violinu na krevet pored sebe, a kad bi mu svakojake gluposti pale na pamet, dotakao bi jednu žicu; violina bi u mraku ispustila zvuk, i bilo mu je lakše.

Šestog maja prošle godine Marfa se iznenada razbolela. Starica je teško disala, pila mnogo vode, i teturala se dok je hodala, a ipak je ujutru sama naložila peć, pa je čak otišla i po vodu. Pred veče je legla. Jakov je ceo dan svirao violinu; kad se sasvim smrklo, uzeo je knjigu u koju je svakog dana zapisivao svoje gubitke, i, iz dosade, počeo da ih sabira. Izašlo je preko hiljadu rubalja. To ga je toliko uzbudilo da je bacio računaljku na pod i zgazio je. Onda je podigao računaljku, i ponovo dugo kuckao njome i duboko, napregnuto uzdisao. Lice mu je bilo modro i mokro od znoja. Mislio je da bi, da je tu izgubljenu hiljadu rubalja stavio u banku, kamata za godinu dana bila najmanje četrdeset rubalja, tako da je i tih četrdeset rubalja gubitak. Ukratko, kud god se okreneš, gubici i ništa drugo.

„Jakove!“, pozvala je Marfa neočekivano. „Umirem.“

Osvrnuo se na ženu. Lice joj je bilo rumeno od groznice, neobično svetlo i radosno. Bronza, naviknut da joj lice vidi bledo, plašljivo i nesrećno, bio je zbunjen. Izgledalo je kao da ona zaista umire i da joj je drago što zauvek odlazi iz te kolibe, od kovčega, i od Jakova . . . I gledala je u tavanicu i micala usnama, a izraz joj je bio izraz sreće, kao da vidi smrt, svoju izbaviteljku, i šapuće s njom.