Prva rasprava: Poziv (poglavlja 1–13) · Gozba

Kao što kaže Filozof na početku svoje Prve filozofije, svi ljudi po prirodi žele da znaju. Razlog je to što svaka stvar, pokretana promislom svoje prve prirode, teži sopstvenom savršenstvu; a pošto je znanje pravo savršenstvo naše duše, u kome je naša konačna sreća, svi smo po prirodi podložni želji za njim.

„Filozof“ je Aristotel; „Prva filozofija“ je njegova Metafizika*, koja počinje ovim rečima.*

Pa ipak su mnogi lišeni ovog najplemenitijeg savršenstva, iz raznih uzroka, u čoveku i izvan njega. U njemu: mana tela, čiji organi nisu dobro raspoloženi da bilo šta prime; ili porok duše, koja sledi zla zadovoljstva i toliko je zavedena da sve stvari smatra jeftinim. Izvan njega: brige porodičnog i građanskog života, koje s pravom drže zauzetim veći deo ljudi, tako da ne mogu imati dokolicu za razmišljanje; ili mesto gde se čovek rodio, daleko od svake škole ili učenog društva. Tako da ostaje malo onih koji mogu doći do posedovanja onoga što svi žele; a bezbrojni su oni koji su sprečeni i uvek žive izgladneli ove hrane.

O blaženi oni malobrojni koji sede za onom trpezom za kojom se jede hleb anđela! a bedni oni koji dele hranu ovaca! Ja nisam sedeo za tom blaženom trpezom; ali, pobegavši s pašnjaka zajedničkog stada, kod nogu onih koji tamo sede skupljam ono što padne s nje; i znam bedni život onih koje sam ostavio iza sebe; i, ganut sažaljenjem, ne zaboravljajući sebe, zadržao sam nešto za bednike, što sam im pre nekog vremena pokazao pred očima, i učinio ih željnijim toga.

Zato sada nameravam da priredim opštu gozbu od onoga što sam im pokazao, i od hleba koji je potreban uz takvo meso, bez koga ga oni ne bi mogli jesti. Meso ove gozbe biće posluženo na četrnaest načina — to jest, četrnaest kancona, o ljubavi i o vrlini, koje su bez ovog hleba imale neku senku nejasnoće, tako da je mnogima njihova lepota bila milija od njihove dobrote. Ali ovaj hleb — ovaj komentar — biće svetlost koja će učiniti da se pojavi svaka boja njihovog značenja.

Prvo moram da se odbranim od dve optužbe. Jedna je da ne priliči čoveku da govori o sebi. To je tačno, osim iz dva razloga: kada se drugačije ne bi mogla izbeći velika sramota i opasnost, kao što je Boetije govorio o sebi u svojoj Utesi, da se odbrani od večne sramote u svom izgnanstvu; i kada drugima iz toga dolazi velika korist putem pouke, kao što je činio sveti Avgustin u svojim Ispovestima. Oba razloga me pokreću. Bojim se sramote da sam bio podložan tolikoj strasti kakvu bi neko ko čita ove kancone mogao pomisliti da je vladala mnome; a ta sramota prestaje ako pokažem da nije strast, nego vrlina bila pokretački uzrok. I nameravam da pokažem njihov pravi smisao, koji neki ne mogu da vide ako ga ja ne kažem, jer je skriven pod obličjem alegorije.

A moram da govorim i zbog svog izgnanstva:

Ah, da se Upravitelju vasione svidelo da uzrok mog izgovora nikada ne bude! Jer ni drugi ne bi zgrešili protiv mene, ni ja ne bih nepravedno trpeo bol — bol, kažem, izgnanstva i siromaštva. Pošto se građanima najlepše i najslavnije kćeri Rima, Firence, svidelo da me izbace iz svog slatkog krila — u kome sam se rodio i bio odgajen do vrhunca svog života, i u kome, s njihovim dobrim dopuštenjem, svim srcem želim da odmorim svoj umorni um i završim vreme koje mi je dato — kroz gotovo sve krajeve do kojih se ovaj jezik pruža, kao hodočasnik, gotovo kao prosjak, išao sam, pokazujući protiv svoje volje ranu sudbine, koja se često nepravedno pripisuje ranjenome. Zaista sam bio brod bez jedra i bez kormila, nošen u razna pristaništa i luke i obale suvim vetrom koji duva iz bolnog siromaštva; i pojavio sam se pred očima mnogih koji su me, možda po nekom glasu, zamišljali u drugom obliku; u čijim očima ne samo da je moja ličnost postala jeftina, nego je svako moje delo, učinjeno i ono koje tek treba učiniti, manje cenjeno.

Zato moram svom delu da dam malo više ozbiljnosti, da bi imalo više ugleda — i zato pišem ovaj komentar težim stilom.

Druga optužba je da sam svoj komentar napisao na zajedničkom italijanskom jeziku, a ne na latinskom, jeziku učenosti. Imam tri razloga. Prvo, iz priličnosti: kancone su na italijanskom, a sluga treba da odgovara svom gospodaru; latinski komentar bio bi gospodar, a ne sluga italijanskih pesama. Drugo, iz velikodušnosti: latinski komentar koristio bi samo malobrojnim učenim ljudima — a od njih, mnogi učeni u naše vreme ne uče radi mudrosti, nego radi novca i službi; dok će italijanski služiti mnogima: kneževima, baronima, vitezovima i mnogim drugim plemenitim ljudima, ne samo muškarcima nego i ženama, koji imaju ovaj jezik, a ne latinski. Treće, iz prirodne ljubavi prema sopstvenom jeziku: volim ga, jer mi je najbliži i najviše sjedinjen sa mnom; jer je spojio moje roditelje, koji su njime govorili; jer je bio put kojim sam prvi put ušao u znanje, jer sam kroz njega naučio latinski. Bio je moj dobrotvor; i hoću da pokažem njegovu izvrsnost, koju u rimi skrivaju ukrasi rime i stiha, ali koja će se u prozi pojaviti u svojoj sopstvenoj lepoti, jednostavna i neukrašena.

I tako će ovaj komentar biti kao hleb od ječma, kojim će se nasititi hiljade, i od koga će mi još ostati pune korpe. „Ovo će biti nova svetlost, novo sunce, koje će izaći tamo gde staro zalazi, i davaće svetlost onima koji su u tami i senci zbog starog sunca, koje im ne sija.“

„Staro sunce“ je latinski; „novo sunce“ je italijanski narodni jezik, za koji Dante predviđa da će ga zameniti kao jezik misli.