Opklada

Prvi put objavljena 1889. kao „Priča“, u tri dela; kad ju je Čehov 1901. preradio za svoja sabrana dela, izbacio je treći deo, u kome se priča drugačije završavala, i dao joj sadašnji naslov. Ovo prepričavanje prati prerađenu verziju, u dva dela, kao jednu epizodu. Priča je kratka, pa je data gotovo cela; engleski tekst se drži vrlo blizu Čehovljevih reči i prati, s izmenama, prevod Konstans Garnet iz javnog domena; srpski tekst preveden je s tog engleskog prepričavanja.

I

Bila je tamna jesenja noć. Stari bankar je hodao gore-dole po svojoj radnoj sobi i sećao se kako je, pre petnaest godina, jedne jesenje večeri priredio zabavu. Bilo je tamo mnogo pametnih ljudi, i vodili su se zanimljivi razgovori. Između ostalog, razgovaralo se o smrtnoj kazni. Većina gostiju, među kojima je bilo mnogo novinara i intelektualaca, osuđivala ju je. Smatrali su taj oblik kazne zastarelim, nemoralnim i neprikladnim za hrišćanske države. Po mišljenju nekih od njih, smrtnu kaznu trebalo bi svuda zameniti doživotnim zatvorom.

„Ne slažem se s vama“, rekao je njihov domaćin bankar. „Nisam probao ni smrtnu kaznu ni doživotni zatvor, ali ako se sme suditi a priori, smrtna kazna je moralnija i humanija od doživotnog zatvora. Smrtna kazna ubija čoveka odjednom, a doživotni zatvor ga ubija polako. Koji je dželat humaniji: onaj koji vas ubije za nekoliko minuta, ili onaj koji vam izvlači život tokom mnogo godina?“

„I jedno i drugo je podjednako nemoralno“, primetio je jedan od gostiju, „jer oboje imaju isti cilj — da oduzmu život. Država nije Bog. Ona nema pravo da oduzme ono što ne može da vrati kad bi htela.“

Među gostima je bio jedan mladi pravnik, mladić od dvadeset pet godina. Kad su ga pitali za mišljenje, rekao je:

„Smrtna kazna i doživotna kazna su podjednako nemoralne, ali kad bih morao da biram između smrtne kazne i doživotnog zatvora, svakako bih izabrao ovo drugo. Živeti kako bilo bolje je nego nikako.“

Nastala je živa rasprava. Bankar, koji je tada bio mlađi i nervozniji, iznenada se zaneo; udario je pesnicom o sto i viknuo na mladića:

„To nije istina! Kladim se s vama u dva miliona da ne biste izdržali ni pet godina u samici.“

„Ako to mislite ozbiljno“, rekao je mladić, „prihvatam opkladu, ali ja bih izdržao ne pet nego petnaest godina.“

„Petnaest? Važi!“, uzviknuo je bankar. „Gospodo, ulažem dva miliona!“

„Pristajem! Vi ulažete svoje milione, a ja ulažem svoju slobodu!“, rekao je mladić.

I ta divlja, besmislena opklada je izvršena! Bankar, razmažen i lakouman, s milionima koje nije mogao ni da prebroji, bio je oduševljen opkladom. Za večerom se šalio na mladićev račun, i govorio:

„Predomislite se, mladiću, dok još ima vremena. Za mene su dva miliona sitnica, a vi gubite tri ili četiri najbolje godine svog života. Kažem tri ili četiri, jer duže nećete izdržati. Ne zaboravite ni to, nesrećniče, da je dobrovoljno zatočeništvo mnogo teže podneti od prinudnog. Pomisao da imate pravo da u svakom trenutku izađete na slobodu otrovaće vam celo postojanje u zatvoru. Žao mi vas je.“

I sad se bankar, hodajući tamo-amo, sećao svega toga, i pitao se: „Čemu je služila ta opklada? Kakva je korist od toga što je taj čovek izgubio petnaest godina života, a ja bacio dva miliona? Može li to da dokaže da je smrtna kazna bolja ili gora od doživotnog zatvora? Ne, ne. Sve je to bilo besmisleno i bez značenja. S moje strane to je bio hir razmaženog čoveka, a s njegove prosta pohlepa za novcem . . .“

Onda se setio šta je usledilo te večeri. Odlučeno je da mladić godine svog zatočeništva provede pod najstrožim nadzorom u jednoj od kućica u bankarevom vrtu. Dogovoreno je da petnaest godina ne sme da pređe prag kućice, da vidi ljudska bića, da čuje ljudski glas, ni da prima pisma i novine. Bilo mu je dozvoljeno da ima muzički instrument i knjige, i bilo mu je dozvoljeno da piše pisma, da pije vino, i da puši. Po uslovima sporazuma, jedini dodir koji je mogao imati sa spoljnim svetom bio je kroz jedan prozorčić napravljen namenski za to. Mogao je da dobije šta god hoće — knjige, note, vino, i tako dalje — u bilo kojoj količini koju poželi, tako što bi napisao porudžbinu, ali je mogao da ih prima samo kroz prozorčić. Sporazum je predviđao svaku pojedinost i svaku sitnicu koja bi njegovo zatočeništvo učinila strogo samotnim, i obavezivao je mladića da tamo ostane tačno petnaest godina, počev od dvanaest sati 14. novembra 1870, a završavajući se u dvanaest sati 14. novembra 1885. Najmanji pokušaj s njegove strane da prekrši uslove, makar i dva minuta pre kraja, oslobađao je bankara obaveze da mu isplati dva miliona.