Pakao (pevanja 1–34) · Božanstvena komedija

Na sredini puta našeg života našao sam se u mračnoj šumi, jer je pravi put bio izgubljen. Ah, kako je teško reći kakva je bila ta šuma, divlja i surova i gusta, koja i u misli obnavlja strah! Toliko je gorka da je smrt malo gora.

Ne umem dobro da kažem kako sam u nju ušao, toliko sam bio pun sna u trenutku kada sam napustio pravi put. Ali kada sam stigao do podnožja jednog brega, gde se ta dolina završavala, pogledao sam gore i video njegova ramena već odevena zracima sunca. Počeo sam da se penjem. I tamo, gotovo na početku uspona, jedan ris, lak i veoma brz, pokriven pegavim krznom, nije hteo da se skloni ispred mog lica; a zatim lav, visoko podignute glave i besne gladi; a zatim vučica, mršava, natovarena svakom požudom, koja je mnoge ljude naterala da žive u bedi — i ona me je toliko pritisla da sam izgubio nadu u visinu i povlačio se, malo-pomalo, tamo gde sunce ćuti.

Tri zveri se obično tumače kao tri vrste greha — možda pohota, oholost i lakomost, ili prevara, nasilje i neuzdržljivost.

Dok sam se povlačio u nisko mesto, pred mnom se pojavio neko ko je izgledao promukao od dugog ćutanja. „Smiluj se na mene“, zavapio sam, „šta god da si, senka ili živ čovek!“ Odgovorio je: „Nisam čovek; čovek sam nekada bio.“ Rodio se u Mantovi, pod Julijem, i živeo u Rimu pod dobrim Avgustom, u vreme lažnih bogova; bio je pesnik i pevao o pravednom Anhisovom sinu koji je došao iz Troje. Bio je to Vergilije. „Jesi li ti, dakle, onaj Vergilije, onaj izvor koji razliva tako široku reku govora? Ti si moj učitelj i moj uzor; ti si jedini od koga sam uzeo lepi stil koji mi je doneo čast.“

Vergilije mi je rekao da ne mogu da prođem pored vučice; moram ići drugim putem. On će biti moj vodič, kroz jedno večno mesto gde ću čuti očajničke krike i videti drevne duhove u mukama; a zatim ću videti one koji su zadovoljni u vatri, jer se nadaju da će doći, kad god bilo, među blažene; a zatim, ako poželim da se popnem do njih, biće jedna duša dostojnija od njega da me vodi — jer on, koji je živeo bez hrišćanske vere, ne može tamo da uđe.

Uplašio sam se. Ko sam ja, da preduzmem takvo putovanje? Nisam Enej, nisam Pavle. Tada mi je Vergilije rekao zašto je došao. Jedna gospa s Neba sišla je k njemu u Limb — Beatriče, žena koju sam voleo na zemlji, koja je umrla — poslata od Device Marije i svete Lucije, da me spase; plakala je dok ga je molila. „Ja sam Beatriče, koja te šaljem; dolazim s mesta na koje žudim da se vratim; ljubav me je pokrenula, i tera me da govorim.“ Tada mi se vratila hrabrost, kao cveće koje je noćni mraz zatvorio i povio, a koje se, kada ga sunce obeli, uspravi sasvim otvoreno na svojim stabljikama. „Sada idi, jer jedna je volja u nama obojici: ti si moj vođa, ti moj gospodar, moj učitelj.“ I stupio sam na duboki i divlji put.

Nad jednim vratima video sam ove reči napisane tamnom bojom:

KROZ MENE JE PUT U GRAD KOJI TUGUJE; KROZ MENE JE PUT U VEČNI BOL; KROZ MENE JE PUT MEĐU IZGUBLJENE. PRAVDA JE POKRENULA MOG UZVIŠENOG TVORCA; STVORILA ME JE BOŽANSKA MOĆ, NAJVIŠA MUDROST I PRVA LJUBAV. PRE MENE NIŠTA NIJE STVORENO OSIM VEČNIH STVARI, I JA TRAJEM VEČNO. OSTAVITE SVAKU NADU, VI KOJI ULAZITE.

Unutra su uzdasi, tužbalice i glasni vapaji odjekivali kroz vazduh bez zvezda, tako da sam u početku zaplakao. Ovde, tik iza vrata, bile su duše onih koji su živeli bez sramote i bez hvale — onih koji nikada nisu bili ni za šta, ni za Boga ni protiv njega, pomešane s anđelima koji nisu bili ni pobunjenici ni verni, nego su bili za sebe. Nebo ih izgoni, da ne bi bilo manje lepo, a duboki Pakao ih ne prima. Trče večno za barjakom koji se vrti, ujedani od osa i stršljenova. „Svet ne dozvoljava da o njima živi ikakva slava; milost i pravda ih preziru. Ne govorimo o njima, nego pogledaj i prođi.“

Stigli smo do reke Aheronta, a stari lađar Haron, vatrenih očiju, prevozio je duše preko; zemlja se zatresla, sevnula je crvena svetlost, i pao sam bez svesti kao čovek koga je obuzeo san.

Probudio sam se na ivici doline ponora. Pakao je, objašnjavao je Vergilije dok smo išli, veliki levak utonuo u zemlju, u krugovima koji se sužavaju nadole, svaki za gori greh, sve do središta zemlje, gde je prikovan najgori grešnik od svih.

Prvi krug bio je Limb. Tamo nije bilo plača, samo uzdaha: ovde su bile duše onih koji nisu zgrešili, ali nisu bili kršteni, ili su živeli pre Hrista — čestiti pagani, nekrštena deca. Jedina kazna im je bila to što, bez nade, žive u čežnji. I sam Vergilije bio je jedan od njih. U jednom plemenitom zamku, na livadi svežeg zelenila, video sam velike pesnike — Homera, Horacija, Ovidija, Lukana — koji su me dočekali kao šestog među sobom; i junake i filozofe: Hektora i Eneja i Cezara, Aristotela, „učitelja onih koji znaju“, sa Sokratom i Platonom pored njega, i Euklida i Ptolemeja i Avicenu i Averoesa.

U drugom krugu, Minos, sudija mrtvih, stajao je na ulazu i obavijao rep oko sebe onoliko puta koliki je broj kruga u koji svaka duša mora da ode. Ovde su bili pohotni, oni koji su razum podredili želji; a nosila ih je ukrug večno paklena oluja koja nikada ne miruje, kao što su se u životu pustili da ih ponese. Među njima su bili Semiramida, Didona, Kleopatra, Helena, Ahil, Parid, Tristan. Zamolio sam da govorim s dvoje koji su išli zajedno i izgledali tako laki na vetru. Došli su, kao golubovi pozvani žudnjom. Bila je to Frančeska da Rimini, koja je bila udata za jednog brata, a volela drugog, Paola; njen muž ih je zatekao zajedno i ubio ih oboje.

„Ljubav, koja se brzo zapali u plemenitom srcu, obuze ovoga za lepo telo koje mi je oduzeto — a način me još vređa. Ljubav, koja nijednom voljenom ne prašta da ne voli, obuze mene tako snažno nasladom u njemu da me, kao što vidiš, ni sada ne napušta. Ljubav nas je odvela u jednu smrt.“ Pitao sam je kako je počelo. „Nema većeg bola nego se srećnog vremena sećati u bedi.“ Jednog dana, rekla je, čitali su zajedno, iz zadovoljstva, o Lanselotu, kako ga je ljubav vezala; bili su sami i bez sumnje. Mnogo puta im je to čitanje sastavilo oči i oduzelo boju s lica; ali samo ih je jedno mesto savladalo: kada su pročitali kako je toliki ljubavnik poljubio željeni osmeh, ovaj, koji nikada neće biti odvojen od mene, poljubio mi je usta, sav dršćući. „Tog dana nismo dalje čitali.“ Dok je ona govorila, onaj drugi je plakao; a ja sam se od sažaljenja onesvestio kao da umirem, i pao kao što pada mrtvo telo.

U trećem krugu proždrljivi su ležali na prljavoj, ledenoj kiši, a čuvao ih je troglavi pas Kerber; jedan Firentinac po imenu Ćako („Prase“) prorekao mi je predstojeći razdor u našem gradu. U četvrtom, škrti i rasipnici valjali su velike terete jedni na druge, vičući „Zašto čuvaš?“ i „Zašto rasipaš?“ — mnogi od njih sveštenici, pape i kardinali. U petom, u crnoj močvari Stiksa, gnevni su se tukli u blatu, a namrgođeni su ležali ispod njega, grgoćući. Lađar Flegija preveo nas je preko, a jedan besni Firentinac, Filipo Arđenti, pokušao je da zgrabi lađu; ostali su ga rastrgli na komade, a on je zubima napao sam sebe.

Zatim smo stigli do zidina grada Dita, usijanih, gde nas pali anđeli nisu hteli da puste unutra; Erinije su se pojavile na kulama i zvale Meduzu da me pretvori u kamen, a Vergilije mi je pokrio oči. Tada je došao jedan glasnik s Neba, hodajući suvih nogu preko Stiksa, i otvorio vrata malim štapićem, i prekorio pobunjenike; i ušli smo.

Unutra, u šestom krugu, jeretici su ležali u gorućim grobovima otvorenih poklopaca. Iz jednog od njih digla se velika duša, do pojasa, kao da je Pakao držao u velikom preziru: Farinata degli Uberti, vođa gibelinske stranke u Firenci, neprijatelj moje porodice, koji me je oholo pitao ko su mi preci — a iz istog groba digao se otac mog najdražeg prijatelja, pesnika Gvida Kavalkantija, i pitao me, plačući, zašto njegov sin nije sa mnom, i da li je još živ; a kada sam oklevao, pao je natrag i više se nije video. Farinata mi je, nepomućen, prorekao izgnanstvo.

Prokleti, saznaje Dante, mogu da vide budućnost, ali ne i sadašnjost.

Vergilije mi je objasnio red Pakla. Gornji krugovi, kroz koje smo prošli, kažnjavali su grehe neuzdržljivosti — slabosti, požude. Ispod su ležali gresi zlobe: nasilje, u sedmom krugu; i, najgore od svega, prevara, u osmom i devetom — jer je prevara čovekovo sopstveno, osobeno zlo, i zato Bogu mrskija.

U sedmom krugu, koji su čuvali Minotaur i kentauri, nasilnici prema drugima kuvali su se u reci krvi, Flegetonu, duboko onoliko kolika im je krivica — tirani i ubice. U šumi iskrivljenog, crnog, trnovitog drveća, gde su se gnezdile Harpije, bili su oni koji su bili nasilni prema sebi: samoubice, pretvorene u drveće. Odlomio sam jednu grančicu, a ona je prokrvarila i zavapila: „Zašto me kidaš?“ Bio je to Pjer dele Vinje, ministar cara Fridriha II, koji se ubio kada je pao u nemilost. A na užarenoj ravnici, pod sporom kišom vatre, ležali su ili trčali ili sedeli oni koji su bili nasilni prema Bogu, prema prirodi i prema veštini: bogohulnici, oni koje je Danteovo doba osuđivalo za grehe protiv prirode, i zelenaši. Među njima sam, na svoju žalost, našao svog starog učitelja Bruneta Latinija, koji me je učio „kako čovek sebe čini večnim“; hvalio me je i prorekao mi slavu i izgnanstvo, a zatim se okrenuo i potrčao preko užarenog peska kao onaj koji pobeđuje u trci.

Druga grupa pod ognjenom kišom jesu oni koje je Crkva Danteovog vremena osuđivala za „sodomiju“; Dante se prema Brunetu odnosi s dubokom ljubavlju i poštovanjem.

Zatim smo na leđima čudovišta Geriona — lica pravednog čoveka i tela zmije, slike prevare — sneseni kroz mračni vazduh u osmi krug: Zlojame, „zle vreće“, deset koncentričnih kamenih jaruga. U njima su bili prevaranti: podvodači i zavodnici, koje su bičevali rogati demoni; laskavci, utonuli u izmet; simonijaci, koji su za novac prodavali crkvene stvari, zaglavljeni glavom nadole u rupe u steni, s nogama u vatri — među njima papa Nikola III, koji me je zamenio za papu Bonifacija VIII, došlog ranije da zauzme njegovo mesto; gatari, s glavama zavrnutim na vratovima, tako da su morali da hodaju unazad, plačući niz leđa; potkupljivi službenici, uronjeni u ključalu smolu, koje je kukama hvatala četa smešnih, opakih đavola; licemeri, koji večno sporo hodaju pod ogrtačima spolja pozlaćenim, a iznutra olovnim; lopovi, koje ujedaju zmije i koji se i sami pretvaraju u zmije; i zli savetnici, svaki obavijen plamenom.

U jednom dvostrukom plamenu našao sam Odiseja i Diomeda; a Odisej mi je, iz većeg roga plamena, ispričao kako je umro. Posle povratka iz Troje, ni ljubav prema sinu, ni stari otac, ni žena Penelopa nisu mogli da savladaju strast koju je imao da upozna svet, i ljudske poroke i njihovu vrednost. S nekoliko starih drugova otplovio je kroz Herkulove stubove na otvoreni okean. „Razmislite o svom poreklu: niste stvoreni da živite kao zveri, nego da težite vrlini i znanju.“ Pet meseci plovili su na jug i zapad, dok nisu ugledali planinu, tamnu od daljine, višu od ijedne koju su ikada videli — a s nje se digao vihor i triput okrenuo brod, a četvrti put ga potopio, kako je bilo po volji Drugome, dok se more nije zatvorilo nad nama.

Planina koju je Odisej video bila je planina Čistilišta, do koje nijedan živ čovek ne može da stigne sopstvenim naporom.

Dalje dole bili su sejači razdora i raskola, koje je đavolov mač sekao i rasecao, lečili su se dok su obilazili ukrug, i ponovo bivali rasečeni. Među njima, na srednjovekovni hrišćanski način, Dante smešta Muhameda, kao osnivača onoga što su hrišćani njegovog vremena smatrali raskolom; i trubadura Bertrana de Borna, koji je sina engleskog kralja okrenuo protiv oca, kako nosi sopstvenu odsečenu glavu za kosu kao fenjer. Poslednji od svih bili su krivotvoritelji — alhemičari, oni koji su se lažno predstavljali, falsifikatori novca, lažovi — pogođeni gnusnim bolestima.

Muke Zlojama Dante opisuje živo i često groteskno podrobno; ovde su sažete. Danteov odnos prema Muhamedu odražava neprijateljstvo srednjovekovnog hrišćanskog sveta prema islamu, i ovde je naveden samo kao činjenica pesme.

Na dnu Zlojama stajali su divovi, okovani u bunaru koji vodi dole u poslednji krug; jedan od njih, Antej, spustio nas je u šupljini svog dlana na dno jame.

Deveti krug bio je led: zamrznuto jezero Kocit, koje stvara vetar velikih krila Lucifera. Ovde su bili izdajnici, zamrznuti u ledu do vrata, ili sasvim pod njim — izdajnici svog roda, svoje otadžbine, svojih gostiju i svojih gospodara. Dvojica su bila zamrznuta zajedno u jednoj rupi, jedan glođući lobanju drugoga: bio je to grof Ugolino iz Pize, koji je glodao glavu nadbiskupa Rudđerija, koji ga je izdao. Podigao je usta sa svog divljačkog obroka i ispričao mi svoju priču: kako ga je nadbiskup zatvorio u jednu kulu sa sinovima i unucima, i zakucao vrata, i ostavio ih da umru od gladi; kako su mu deca umirala jedno po jedno pred očima; i kako je, na kraju — „tada je glad učinila ono što tuga nije mogla“. Vratio se svom glodanju.

Ugolinov poslednji stih je dvosmislen: može značiti da ga je glad ubila tamo gde tuga nije uspela, ili nešto strašnije. Prizor je ovde sažet.

A u samom središtu zemlje, zamrznut u ledu do grudi, stajao je Car žalosnog kraljevstva: Lucifer, nekada najlepši od anđela, sada čudovišan, s tri lica — crvenim, žutim i crnim — i šest velikih krila nalik krilima slepog miša, čije je mahanje zamrzavalo jezero; a u svoja tri usta žvakao je tri najveća izdajnika: Judu Iskariotskog, koji je izdao Hrista; i Bruta i Kasija, koji su izdali Cezara. „Ali noć se ponovo diže, i sada moramo da krenemo, jer smo sve videli.“

Vergilije me je uzeo na leđa i spustio se niz Luciferove čupave bokove, kroz jedan procep u ledu; a u središtu zemlje se, s velikim naporom, okrenuo naglavačke, i počeli smo da se penjemo — jer smo prešli središte teže i sada smo išli gore, ka drugoj polulopti. Skrivenom stazom, prateći zvuk jednog potočića, penjali smo se, ne mareći za odmor, on prvi, a ja drugi, dok kroz jedan okrugao otvor nisam ugledao nešto od lepih stvari koje nebo nosi. I odatle smo izašli, da ponovo vidimo zvezde.