Pločica I: Divlji čovek

Onaj koji je video Dubinu, temelj zemlje, koji je sve znao, bio je mudar u svemu — Gilgameš, koji je video Dubinu, temelj zemlje. Video je ono što je tajno i otkrio ono što je skriveno; doneo je priču iz vremena pre Potopa. Išao je dalekim putem i vratio se umoran i smiren; i sve svoje muke zapisao je na kamenoj ploči.

Sagradio je zid Uruka-Tora, svete Eane, čiste riznice. Pogledaj njegov zid, kao vuneni konac; pogledaj njegov grudobran, kome niko nije ravan. Pođi stepeništem, koje je iz davnih vremena; priđi Eani, Ištarinom boravištu, kojoj nijedan kasniji kralj, nijedan čovek, nije ravan. Popni se na zid Uruka i obiđi ga; pregledaj njegov temelj, razgledaj njegovu opeku: nije li od pečene cigle? Nisu li Sedmorica mudraca postavila njegove temelje? Kvadratna milja grada, kvadratna milja voćnjaka, kvadratna milja glinokopa, pola kvadratne milje Ištarinog hrama: tri i po kvadratne milje prostire se Uruk. Nađi kedrov kovčeg; otvori njegovu bronzanu bravu; izvadi pločicu od lapis-lazulija i čitaj je naglas: sve što je Gilgameš prošao, sve njegove muke.

Gilgameš je bio dve trećine bog, a jedna trećina čovek; boginja Ninsuna bila mu je majka, a junak Lugalbanda otac. Bio je visok, veličanstven, strašan, kao divlji bik, bez premca. Ali u svojoj nemirnoj snazi nije davao mira ljudima Uruka: nije ostavljao sina ocu, ni devojku majci; izazivao je mladiće na nadmetanja i iscrpljivao ih. I narod je zavapio bogovima.

Bogovi su čuli njihovu žalbu i rekli boginji majci, Aruru: „Ti si ga stvorila; sada stvori njemu ravnog, dorastao oluji njegovog srca; neka se nadmeću jedan s drugim, i neka Uruk ima mira.“ Aruru je oprala ruke, uštinula komad gline i bacila ga u divljinu; i stvorila je Enkidua, ratnika. Celo telo bilo mu je obraslo dlakom; kosa mu je bila duga kao u žene, gusta kao ječam. Nije znao ništa o ljudima ni o zemlji; jeo je travu s gazelama, gurao se s divljim zverima na pojilu, radovao se vodi sa životinjama.

Jedan lovac ga je video na pojilu, tri dana zaredom, i skamenio se od straha: taj divlji čovek čupao mu je zamke, zatrpavao jame i puštao životinje. Rekao je ocu; a otac mu je rekao da ode u Uruk, kod Gilgameša, i zatraži jednu ženu — Šamhat, jednu od Ištarinih hramskih žena — da je povede sa sobom u divljinu. „Kada životinje dođu da piju na pojilo, neka skine odeću i pokaže mu se; on će je videti i doći k njoj, a životinje koje su s njim odrasle okrenuće se od njega.“

Tako je i učinjeno. Šamhat i lovac čekali su na pojilu tri dana. Životinje su došle, a s njima i Enkidu; i Šamhat mu se pokazala, a on je došao k njoj; i šest dana i sedam noći Enkidu je bio sa Šamhat. Posle toga okrenuo se da se vrati svojim životinjama; ali gazele su ga videle i pobegle, a divlje zveri su se razbežale od njega. Enkidu je pokušao da potrči za njima; ali kolena su mu stala, telo mu je oslabilo, nije mogao da trči kao pre. Ali nešto je i stekao: razum i široko razumevanje.

Pesma o tome kako ga je Šamhat učinila čovekom govori otvoreno, ali se ne zadržava; ovde je data u obrisima.

Vratio se i seo Šamhat pred noge i slušao je. „Lep si, Enkidu; kao bog si. Zašto lutaš divljinom sa životinjama? Hajde, da te odvedem u Uruk-Tor, u sveti hram, dom Anua i Ištar, gde je Gilgameš savršen u snazi i gospodari narodom kao divlji bik.“ A Enkidu je želeo prijatelja; rekao je: „Izazvaću ga; vikaću u Uruku: ja sam najmoćniji!“

Gilgameš je u međuvremenu usnio dva sna i ispričao ih majci, mudroj boginji Ninsuni. Sanjao je kako je pored njega pao meteor, grumen boga neba Anua, pretežak da se podigne; narod Uruka okupio se oko njega, a on ga je zavoleo kao ženu i doneo ga majci. I sanjao je sekiru kako leži na ulici Uruka, i zavoleo ju je kao ženu. Ninsuna mu je rekla šta znače: „Doći će ti snažan drug, prijatelj koji spasava prijatelja; on je najmoćniji u zemlji; volećeš ga kao ženu; nikada te neće napustiti.“