Srdžba (pevanja 1–2) · Ilijada

Pevaj, boginjo, srdžbu Ahila, Pelejevog sina — prokletu srdžbu koja je Ahajcima donela bezbrojne jade, i poslala u Had mnoge snažne duše junaka, a njihova tela učinila plenom psima i svim pticama; i tako se ispunjavala Zevsova volja — od časa kada su se prvi put razišli u svađi Agamemnon, Atrejev sin, vladar ljudi, i bogoliki Ahil.

Koji ih je od bogova zavadio? Apolon, sin Zevsa i Lete. Jer se razgnevio na kralja i poslao smrtonosnu kugu na vojsku, i narod je umirao, zato što je Atrejev sin obeščastio njegovog sveštenika, Hrisa.

Hris je došao do brzih ahajskih brodova da otkupi svoju kćer, donoseći neizmeran otkup i držeći u rukama vence Apolona dalekometnog na zlatnom žezlu; i molio je sve Ahajce, a najviše dvojicu Atrejevih sinova, vojskovođe naroda: „Atrejevi sinovi, i vi ostali Ahajci lepih nazuvaka, neka vam bogovi koji imaju domove na Olimpu daju da razorite Prijamov grad i srećno se vratite kući; ali pustite mi moju dragu kćer i uzmite ovaj otkup, iz poštovanja prema Zevsovom sinu, dalekometnom Apolonu.“

Ostali Ahajci su svi povikali da sveštenika treba poštovati i otkup primiti; ali Agamemnonu to nije bilo po volji. Grubo ga je oterao: „Da te ne zateknem, starče, kod šupljih brodova, ni da se sada zadržavaš ni da se posle vraćaš, da ti ne bi ništa pomogli ni žezlo ni božji venac. Nju neću pustiti; starost će je stići u mojoj kući, u Argu, daleko od njene zemlje, dok radi za razbojem.“ Starac se uplašio i poslušao, i otišao ćutke obalom hučnog mora; a kada je ostao sam, pomolio se Apolonu: „Ako sam ti ikada pokrio krovom mio hram, ili ti spalio masna bedra bikova i koza, ispuni mi ovu želju: neka Danajci plate za moje suze tvojim strelama.“

Tako se molio, i Feb Apolon ga je čuo i sišao s vrhova Olimpa, gnevna srca, s lukom i zatvorenim tobolcem na ramenima; strele su mu zveckale na ramenima dok se kretao, i dolazio je kao noć. Seo je podalje od brodova i odapeo strelu; strašan je bio zvek srebrnog luka. Prvo je udario na mazge i brze pse; zatim je oštre strele uperio u same ljude; i lomače mrtvih gorele su gusto, bez prestanka.

Devet dana išle su božje strele kroz vojsku; desetog, Ahil je sazvao narod na skupštinu. Prorok Kalhant, pošto mu je Ahil obećao zaštitu, otkrio je uzrok: bog se gnevi zbog svog sveštenika; kuga neće prestati dok se devojka ne vrati ocu, bez otkupa, sa svetom žrtvom.

Agamemnon je ustao u gnevu, srca crnog od besa, očiju kao plamena vatra. Vratiće je, ako mora — iako mu je, rekao je, draža od rođene žene, Klitemnestre; ali mora odmah dobiti drugu nagradu, da ne bi samo on od Argivaca ostao bez nje. Ahil mu je rekao da nema više zajedničkih zaliha nagrada; sve je podeljeno; neka sačeka dok ne zauzmu Troju, i nadoknadiće mu triput i četiri puta više. I tako su se posvađali.

„Ti, obučeni u bestidnost, ti, čiji je um na dobiti“, povikao je Ahil, „kako da te ijedan Ahajac rado sluša? Nisam došao ovamo da se borim zbog Trojanaca; oni mi nikada nisu naudili — nikada mi nisu oterali ni goveda ni konje, niti mi opustošili žetvu u plodnoj Ftiji; jer između nas su mnoge senovite planine i hučno more. Nego smo pošli za tobom, bestidniče, da Menelaju i tebi, pseće lice, izborimo čast od Trojanaca. A ti pretiš da ćeš mi sam oduzeti nagradu, za koju sam se toliko namučio. Nikada nemam nagradu ravnu tvojoj kada Ahajci razore neki trojanski grad; veći deo borbe delo je mojih ruku, ali kada dođe deoba, tvoja je nagrada daleko veća. Sada idem kući u Ftiju.“

„Idi, onda, ako te srce goni“, reče Agamemnon. „Neću te moliti da ostaneš zbog mene; imam drugih koji će me poštovati, a iznad svega Zevsa savetnika. Ti si mi najmrži od svih kraljeva, jer uvek voliš svađe i ratove i bitke. A da bi znao koliko sam veći od tebe — doći ću sam do tvoje kolibe i uzeti lepoobraznu Briseidu, tvoju nagradu.“

Briseida je bila žena iz jednog razorenog grada, koju je Ahil zarobio i koja mu je data kao njegov deo plena; po ratničkom kodeksu pesme, takva „nagrada“ bila je mera čovekove časti.

Tuga je obuzela Pelejevog sina, i srce mu se u dlakavim grudima podvojilo: da li da isuče oštri mač od bedra i ubije Atrejevog sina, ili da obuzda gnev. I dok je premišljao, i izvlačio veliki mač iz korica, Atena je sišla s neba, poslata od beloruke Here, koja je obojicu podjednako volela; stala je iza njega i uhvatila ga za zlatnu kosu, vidljiva samo njemu. Okrenuo se, zapanjen, i prepoznao Paladu Atenu; strašno su joj sijale oči. Rekla mu je da stane: neka rani Agamemnona rečima, a ne mačem; jer će mu jednog dana, zbog ove uvrede, biti ponuđeno triput više slavnih darova. Ahil je poslušao: „Bolje je tako; ko sluša bogove, i njega oni slušaju.“ Gurnuo je mač natrag u korice.

Ali nije prestao da se gnevi. „Ti, otežali od vina, pasjih očiju i jelenjeg srca!… Ovo ti kažem, i zaklinjem se na to velikom zakletvom: tako mi ovog žezla, koje nikada više neće pustiti ni lišće ni grane — doći će dan kada će čežnja za Ahilom obuzeti sve sinove Ahajaca; i tada nećeš moći ništa da im pomogneš, ma koliko tugovao, kada mnogi budu padali umirući pred Hektorom ubicom ljudi; i rastrzaćeš srce u sebi, u gnevu što nisi poštovao najboljeg od Ahajaca.“ I bacio je na zemlju žezlo okovano zlatnim klinovima.

Stari Nestor, slatkorečivi govornik Piljana, s čijeg je jezika govor tekao slađi od meda, koji je video kako prolaze dva pokolenja smrtnih ljudi, pokušao je da ih pomiri; nijedan nije hteo da sluša.

Odisej je odveo devojku Hriseidu natrag njenom ocu, s hekatombom za boga; i Apolon je prekinuo kugu. A Agamemnon je poslao svoje glasnike do Ahilove kolibe. Ahil im se nije opirao; ljubazno je pozdravio glasnike — oni nisu bili krivi — i rekao svom dragom drugu Patroklu da izvede Briseidu i preda im je; i ona je pošla s njima, nerado.

Tada je Ahil, plačući, seo podalje od svojih drugova na obali sivog mora, gledajući preko vinotamne vode, i pomolio se svojoj majci, morskoj boginji Tetidi. Izašla je iz sivog mora kao magla, sela pored njega i pomilovala ga rukom. „Dete moje, zašto plačeš?“ Ispričao joj je sve i zamolio je da ode do Zevsa, obgrli mu kolena i moli ga da pomogne Trojancima i sabije Ahajce među njihove brodove na ivici mora, da ih ubijaju — da bi svi uživali u svom kralju, i da bi Agamemnon spoznao svoju ludost što je obeščastio najboljeg od Ahajaca. Tetida je zaplakala: „Ah, dete moje, zašto sam te odgajila, rođenog za tugu? Volela bih da možeš da sediš kod svojih brodova bez suza i jada, jer ti je život kratak, a nimalo dug; a sada si i kratkoveki i nesrećan iznad svih ljudi.“

Na Olimpu, Tetida je sela pred Zevsa, levom rukom mu obgrlila kolena, a desnom mu dotakla bradu, i molila ga. Dugo je ćutao; onda je klimnuo tamnim obrvama, i ambrozijski uvojci zatalasali su se na vladarevoj besmrtnoj glavi, i veliki Olimp se zatresao. Hera, koja ga je videla s Tetidom, posvađala se s mužem; a njihov hromi sin Hefest ih je pomirio, sipajući slatki nektar svim bogovima, i oni su se neugasivo smejali gledajući ga kako se užurbano kreće kroz dvoranu.

Te noći Zevs je Agamemnonu poslao varljiv San, u liku starog Nestora, govoreći mu da odmah naoruža Ahajce: sada će zauzeti Troju. Agamemnon mu je poverovao i sazvao skupštinu; ali prvo, da iskuša vojsku, rekao im je da ga je Zevs prevario i da svi treba da idu kući. I odmah je cela vojska jurnula ka brodovima uz viku, kao veliki morski talasi, željna da ih porine. Odisej je, podstaknut od Atene, bio taj koji ih je vratio: uzeo je Agamemnonovo žezlo i prošao kroz vojsku, govoreći blago kraljevima, a obične ljude udarajući njime: „Neka bude jedan gospodar, jedan kralj.“ A kada je jedan ružan, grlat običan vojnik, Tersit, pred celom skupštinom grdio Agamemnonovu pohlepu — govoreći otprilike ono što je rekao i Ahil — Odisej ga je tukao žezlom dok nije zaplakao; i cela vojska se smejala.

Vojska se naoružala za boj i izašla na Skamandarsko polje, bezbrojna kao jata gusaka, ždralova i labudova na livadama Kajstra, bezbrojna kao lišće i cveće u proleće. Ovde pesnik još jednom priziva Muze: „Kažite mi sada, Muze koje imate domove na Olimpu — jer vi ste boginje, i prisutne ste, i znate sve, dok mi čujemo samo glasinu i ne znamo ništa — ko su bili vođe i gospodari Danajaca?“ I sledi veliki Katalog brodova: odredi grčke vojske, kraj po kraj — dvadeset devet odreda, hiljadu sto osamdeset šest brodova — s njihovim vođama: Agamemnon sa sto brodova iz Mikene, Menelaj iz Sparte, Nestor iz Pila, Odisej s Itake, Ajant, Telamonov sin, sa Salamine, Diomed iz Arga, Idomenej s Krita, Ahil s pedeset brodova iz Ftije, sada besposlen na obali. A zatim Trojanci i njihovi saveznici, pod Hektorom, Prijamovim sinom, sjajnog šlema.

Katalog brodova, dug gotovo četiri stotine stihova, ovde je dat samo u obrisima.