Čovek u futroli

Prva od tri povezane priče iz 1898. koje su nazvane Čehovljevom „Malom trilogijom“, za kojom slede „Ogrozd“ i „O ljubavi“. Belikovljevo ime postalo je u Rusiji sinonim za plašljivog konformistu vezanog za pravila. Priča je kratka i nepodeljena, pa je data kao jedna epizoda, gotovo cela; engleski tekst se drži blizu Čehovljevih reči i prati, s izmenama, prevod Konstans Garnet iz javnog domena; srpski tekst preveden je s tog engleskog prepričavanja.

Na samom kraju sela Mironosickog, u šupi seoskog starešine Prokofija, smestila su se za noć dva lovca koja su ostala napolju dokasno. Bilo ih je dvojica: veterinar, Ivan Ivanič, i učitelj, Burkin. Ivan Ivanič je imao prilično čudno dvostruko prezime — Čimša-Himalajski — koje mu nimalo nije pristajalo, i u celoj guberniji su ga zvali prosto Ivan Ivanič. Živeo je na jednoj ergeli blizu grada, i sad je izašao da udahne svež vazduh. Burkin, profesor gimnazije, svakog leta je boravio kod grofa P., i odavno se u tom kraju osećao sasvim kao kod kuće.

Nisu spavali. Ivan Ivanič, visok, mršav starac dugih brkova, sedeo je napolju kraj vrata i pušio lulu na mesečini. Burkin je ležao unutra na senu, i nije se video u mraku.

Pričali su jedan drugom priče. Između ostalog, govorili su o starešininoj ženi, Mavri, zdravoj i nimalo glupoj ženi, koja nikada nije bila dalje od svog rodnog sela, nikada u životu nije videla grad ni železnicu, i poslednjih deset godina provela je sedeći iza peći, a samo noću izlazila na ulicu.

„Pa šta je tu čudno!“, rekao je Burkin. „Ima na svetu dosta ljudi, usamljenih po naravi, koji pokušavaju da se povuku u svoju ljušturu kao rak samac ili puž. Možda je to slučaj atavizma, povratak u doba kad čovekov predak još nije bio društvena životinja i živeo je sam u svojoj jazbini; a možda je to samo jedna od raznolikosti ljudskog karaktera — ko zna? Ja nisam prirodnjak, i nije moja stvar da rešavam takva pitanja; hoću samo da kažem da ljudi kao Mavra nisu retkost. Ne treba ići daleko; pre dva meseca u našem gradu je umro jedan čovek po imenu Belikov, moj kolega, profesor grčkog. Čuli ste za njega, nema sumnje. Bio je poznat po tome što je uvek nosio kaljače i topao vatiran kaput, i nosio kišobran čak i po najlepšem vremenu. A njegov kišobran bio je u futroli, i njegov sat bio je u futroli od sive jelenske kože, a kad bi izvadio perorez da zaoštri olovku, i perorez mu je bio u maloj futroli; a i lice mu je kao da je bilo u futroli, jer ga je uvek krio u podignutoj kragni. Nosio je tamne naočare i flanelske potkošulje, zapušavao je uši vatom, a kad bi seo u fijaker, uvek je naređivao da se podigne krov. Ukratko, taj čovek je pokazivao stalnu i nesavladivu težnju da se obavije omotačem, da sebi napravi, da tako kažem, futrolu koja bi ga izolovala i zaštitila od spoljašnjih uticaja. Stvarnost ga je nervirala, plašila, držala u stalnom nemiru, i, možda da bi opravdao svoju plašljivost, svoju odbojnost prema stvarnom, uvek je hvalio prošlost i ono što nikada nije postojalo; a i klasični jezici koje je predavao bili su za njega u stvari kaljače i kišobrani u koje se sklanjao od stvarnog života.

‚O, kako je zvučan, kako je lep grčki jezik!‘, govorio bi, sa slatkim izrazom; i kao da dokazuje svoje reči, zažmirio bi i, podigavši prst, izgovorio: ‚Antropos!‘

I svoje misli Belikov je pokušavao da sakrije u futrolu. Jedine stvari koje su mu bile jasne bile su vladine okružnice i novinski članci u kojima je nešto bilo zabranjeno. Kad bi neki proglas zabranio đacima da izlaze na ulicu posle devet sati uveče, ili kad bi neki članak proglasio telesnu ljubav nedozvoljenom, njemu je to bilo jasno i određeno; zabranjeno je, i dosta. Za njega je u svakom odobrenju ili dozvoli uvek bilo nečeg sumnjivog, nečeg nejasnog i nedorečenog. Kad bi se u gradu dozvolio dramski klub ili čitaonica ili čajdžinica, vrteo bi glavom i govorio tiho: ‚To je, naravno, u redu; sve je to lepo, ali samo da ne bi iz toga nešto ispalo!‘

Svaka vrsta kršenja reda, odstupanja ili odstupanja od pravila, obeshrabrivala ga je, iako bi se moglo pomisliti da ga se to ne tiče. Ako bi neki od kolega zakasnio u crkvu ili ako bi do njega doprle glasine o nekom nestašluku gimnazijalaca, ili ako bi neka od nastavnica bila viđena kasno uveče u društvu nekog oficira, bio je veoma uznemiren, i govorio je da se nada da iz toga ništa neće ispasti. Na nastavničkim sednicama prosto nas je pritiskao svojom opreznošću, svojom obazrivošću, i svojim karakterističnim razmišljanjima o lošem ponašanju omladine i u muškoj i u ženskoj gimnaziji, o galami u razredima. ‚Oh, samo da ne dopre do ušiju pretpostavljenih! Oh, samo da iz toga ništa ne ispadne!‘ — i mislio je da bi bilo bolje kad bi isključili dva dečaka iz drugog razreda i jednog iz četvrtog. I znate, svojim uzdasima, svojom potištenošću, svojim crnim naočarima na bledom malom licu — malom licu kao u tvora, znate — sve nas je pritiskao, i mi smo popuštali, smanjivali Petrovu i Jegorovu ocenu iz vladanja, zadržavali ih posle časova, i na kraju obojicu isključili.

Imao je čudnu naviku da nas posećuje u stanovima. Došao bi kod nekog nastavnika, seo, i ćutao, kao da nešto pažljivo pregleda. Tako bi sedeo ćutke sat-dva i onda otišao. To je nazivao ‚održavanjem dobrih odnosa s kolegama‘; i bilo je očigledno da mu je dosadno da dolazi kod nas i da sedi, i da dolazi samo zato što smatra da mu je to kolegijalna dužnost. Mi nastavnici smo ga se bojali. Pa i direktor ga se bojao. Zamislite, naši nastavnici su bili svi intelektualci, ljudi pravog načina mišljenja, odgojeni na Turgenjevu i Ščedrinu, a ipak je taj čovečuljak, koji je uvek išao s kaljačama i kišobranom, petnaest dugih godina držao celu gimnaziju pod svojom papučom! Gimnaziju, kažem — držao je ceo grad pod papučom! Naše dame nisu priređivale kućne pozorišne predstave subotom iz straha da on ne čuje za to, a sveštenstvo se nije usuđivalo da u njegovom prisustvu jede meso ili karta. Pod uticajem ljudi kao što je Belikov, u našem gradu smo se poslednjih deset-petnaest godina navikli da se bojimo svega. Boje se da govore glasno, boje se da šalju pisma, boje se da sklapaju poznanstva, boje se da čitaju knjige, boje se da pomažu siromašnima, da uče ljude čitanju i pisanju . . .“

Ivan Ivanič se nakašljao, hoteći nešto da kaže, ali je najpre zapalio lulu, pogledao u mesec, a onda rekao, zastajkujući između reči: „Da, intelektualci, ljudi pravog načina mišljenja čitaju Ščedrina i Turgenjeva, Bokla, i sve ostale, a ipak su se pokorili i trpeli . . . upravo tako je.“

„Belikov je živeo u istoj kući kao i ja“, nastavio je Burkin, „na istom spratu, njegova vrata prekoputa mojih; često smo se viđali, i znao sam kako živi kod kuće. A kod kuće je bila ista priča: kućni ogrtač, noćna kapa, zastori, reze, čitav niz svakojakih zabrana i ograničenja, i — ‚Oh, samo da iz toga ništa ne ispadne!‘ Posna hrana mu je škodila, a ipak nije mogao da jede meso, jer bi ljudi možda rekli da Belikov ne posti, pa je jeo slatkovodnu ribu s puterom — nije posno jelo, ali ne bi se moglo reći da je meso. Nije držao žensku poslugu iz straha da ljudi ne pomisle nešto rđavo o njemu, nego je za kuvara imao jednog starca od šezdeset godina, Afanasija, malo blesavog i sklonog piću, koji je nekada bio oficirski posilni i umeo je nekako da kuva.