Agamemnon

Na krovu dvora Atrida u Argu ležao je noću Stražar, kao što je ležao već celu godinu, kao pas, čekajući znak: lanac signalnih vatri, paljenih s planine na planinu sve od Troje, koje bi objavile da je grad pao. „Molim bogove da me oslobode ovih muka… Napamet znam skupštinu zvezda noću.“ Postavila ga je tu Kraljica — „žensko srce koje smišlja kao muško“. Nije mogao da spava; pokušavao je da peva, da ostane budan, a umesto toga je plakao, zbog nesreća ove kuće, kojom se više nije upravljalo onako dobro kao nekada.

I tada je vatra planula u mraku. „Zdravo, bakljo noći, koja pokazuješ svetlost kao dan!“ Igraće od radosti; probudiće Kraljicu. A onda, dok je odlazio: „O ostalom ćutim; veliki vo stoji mi na jeziku. Sama kuća, kad bi imala glas, mogla bi to najjasnije da kaže. Govorim onima koji razumeju; za one koji ne razumeju, zaboravljam.“

---

Hor argivskih staraca, prestarih da bi pre deset godina pošli u rat, došao je na trg pred dvorom. Sećali su se kako su dvojica Atrejevih sinova, Agamemnon i Menelaj, otplovili s hiljadu brodova da osvete otmicu Helene, kao orlovi koji kliču nad opljačkanim gnezdom. I sećali su se predznaka na početku: dva orla, jedan crn i jedan belorepi, rastrgla su steonu zečicu s njenim nerođenim mladima; a prorok Kalhant ga je protumačio — Atrejevi sinovi zauzeće Troju, ali Artemida se gnevi zbog orlovske gozbe, i zatražiće drugu žrtvu, „žrtvu bez zakona, bez gozbe“.

I pevali su himnu Zevsu: „Zevse, ko god da je — ako mu je milo da ga zovu ovim imenom, ovim ga i oslovljavam… Zevs, koji je smrtnike izveo na put razumevanja, koji je postavio čvrst zakon: patnjom do znanja. U snu kaplje pred srce bol zapamćene nepravde; i čak i onima koji neće, dolazi mudrost. Milost koja dolazi silom, od bogova koji sede na svojim strašnim prestolima.“

A zatim su pričali o Aulidi. Vetrovi sa Strimona držali su flotu u luci, a ljudi su kopneli i brodovi trulili; i prorok je kriknuo da samo jedan lek može da smiri oluju, teži od same oluje: kralj mora da žrtvuje svoju kćer. Agamemnon je plakao: „Teška je moja sudbina ako ne poslušam; teška ako moram da ubijem svoje dete, radost svoje kuće, i da umrljam očeve ruke potocima devičanske krvi kraj oltara. Šta je od toga bez zla?“ A onda je stavio jaram nužde. Njene molitve, njeni krici „Oče!“, njen mladi život, ratoborni zapovednici smatrali su ništavnim. Otac je naredio slugama da je podignu nad oltar kao jare i da joj zapuše ljupka usta, da ne bi izrekla kletvu na kuću. I dok joj se šafranska haljina slivala na zemlju, svakog od svojih žrtvovatelja pogodila je pogledom sažaljenja, ističući se kao na slici, želeći da progovori — ona koja je često pevala u očevoj dvorani na gozbama. „Šta je usledilo, nisam video, i ne kazujem.“

Ifigenijino žrtvovanje ispričano je u drami u jednoj od njenih najvećih horskih pesama; ovde je dato bez poslednje pojedinosti.

---

Klitemnestra, Agamemnonova žena, koja je u njegovom odsustvu vladala Argom, izašla je da prinese zahvalne žrtve. Troja je pala, rekla je Horu, upravo te noći. Kako je mogla da zna? Opisala je lanac signalnih vatri, vatru koja predaje vatru preko mora i planina: od Ide do Lemnosa, do planine Atosa, preko mora do Makista, do Mesapiona, preko asopske ravnice do Kiterona, preko jezera Gorgopide do Egiplankta, do arahnejskog vrha, i tako do krova ove kuće. I zamišljala je Troju u tom trenutku: pobednike pijane od pobede, pobeđene kako plaču nad svojim mrtvima; i nadala se da se Grci u svojoj pohlepi neće ogrešiti o trojanske bogove, niti opljačkati njihove hramove, jer još moraju da se vrate kući.

Stigao je Glasnik, kog je kralj poslao napred, presrećan što je kod kuće posle deset godina, i pričao o mukama rata — o tesnim ležajevima na brodovima, o rosi trojanskih livada koja im je trulila odeću, o gorkoj zimskoj hladnoći — i o pobedi; a zatim, nerado, o oluji koja je rasula flotu na povratku: Menelaj je nestao, niko nije znao gde.

Hor je pevao o Heleni, čije ime znači propast — Helena, „propast brodova, propast ljudi, propast gradova“ — i o lavljem mladunčetu odgajenom u kući kao ljubimac, blagom prema deci, koje je odraslo i pokazalo prirodu svojih roditelja, i napunilo kuću krvlju.

---

Agamemnon je stigao u kolima, u trijumfu, a pored njega, u kolima, jedna zarobljenica: Kasandra, kći trojanskog kralja Prijama, proročica, koja mu je data kao nagrada. Zahvalio je bogovima na pobedi. Klitemnestra je izašla da ga dočeka, s dugim govorom dobrodošlice — o tome kako je patila u njegovom odsustvu, čekajući, slušajući glasine o njegovim ranama i smrti, tako da je više puta pokušala da se obesi; o tome kako je njihovog sina Oresta poslala kod jednog prijatelja u Fokidu, na sigurno; o tome kako je plakala dok joj suze nisu presušile. I naredila je slugama da pred njim prostru, od kola do vrata dvora, stazu od grimiznih tkanina, bogatih purpurnih platna iz kuće, da hoda po njima.

Agamemnon je odbio: „Ne odaji mi počast kao bogu, prostirući mi platna pod noge; hodati po tim vezenim stvarima priliči bogovima… Kažem ti da me poštuješ kao čoveka, a ne kao boga.“ Raspravljala se s njim, blago, lukavo, dok nije popustio: „Ako baš mora tako, neka mi neko odreši sandale.“ Ušao je bos po grimiznim platnima u kuću, stideći se što gazi bogatstvo svoje kuće. A Klitemnestra je doviknula za njim: „Eno mora — a ko će ga isušiti? — mora koje rađa izvor purpura, dragocenog kao srebro, uvek obnovljenog, boju haljina… Zevse, Zevse koji ispunjavaš, ispuni moje molitve; i neka se tvoja briga stara o onome što nameravaš da ispuniš.“

„Prizor s prostirkama“ — Agamemnon koji ulazi u kuću po reci krvavocrvenog platna — jedna je od najslavnijih slika grčke drame.

---

Kasandra je ostala u kolima, ćutke. Klitemnestra joj je rekla da uđe; nije se pomakla, i Kraljica je ušla, ljuta. Tada je Kasandra iznenada zavapila — krici užasa bez reči — i prizvala Apolona: „Apolone, Apolone! Bože puteva, moj uništitelju!“ Apolon ju je voleo i dao joj dar proricanja; ona mu se obećala i prekršila obećanje; a on je za osvetu odredio da joj niko nikada ne veruje proročanstva.

Videla je kuću onakvu kakva je bila: „kuću koja mrzi bogove, koja zna mnoge zločine, ubijanje roda, klanicu ljudi, pod poprskan krvlju“. Videla je duhove dece kako drže sopstveno meso u rukama — Tijestovu decu, poslužena njihovom ocu. Videla je, u viziji, šta će se upravo dogoditi u kući: kupku, mrežu, sekiru. Hor je nije razumeo; bojali su se. Tada je govorila otvoreno: „Kažem vam, videćete Agamemnona mrtvog.“ I znala je da će umreti s njim.

Strgla je vence i proročki štap koji su je označavali kao Apolonovu: „Idite u propast!… Usrećite propašću neku drugu ženu umesto mene.“ I ušla je u svoju smrt, znajući to, s dostojanstvom: „Jao ljudskom životu! Kada su srećni, senka može da ga preokrene; a kada su nesrećni, vlažan sunđer izbriše sliku. I to žalim mnogo više od onoga.“

Iz dvora se začuo krik. „Ah, pogođen sam smrtnim udarcem, duboko u sebi!“ I ponovo: „Ah, opet, drugi udarac!“ Starci iz Hora nisu znali šta da rade; govorili su, svaki redom, o tome da uleću unutra, da pozovu građane, da sačekaju da saznaju više.

Vrata su se otvorila. Klitemnestra je stajala nad telima Agamemnona, u njegovoj kupki, zapletenog u haljinu kao u ribarsku mrežu, i Kasandre pored njega. Lagala je, rekla je, onoliko dugo koliko je morala; sada će govoriti istinu.

„Raširila sam oko njega mrežu bez izlaza, kao za ribe, zlo bogatstvo haljine; i udaram ga dvaput; i uz dva krika udovi su mu klonuli; a kada je pao, zadala sam mu i treći udarac, zahvalnu žrtvu Zevsu pod zemljom, spasitelju mrtvih. Tako je pao i izdahnuo život; i poprskao me je tamnim pljuskom krvave rose; a ja sam se radovala tome ništa manje nego što se zasejana njiva raduje kiši koju daje Zevs, kada se rađaju pupoljci.“

Klitemnestrin opis ubistva dat je ovde onako kako ga ona kazuje; samo ubistvo odvija se van pozornice.

Hor se užasnuo i zapretio joj izgnanstvom. Ona im je odgovorila s prezirom: gde su bili kada je on ubio njenu kćer, „kao da je to smrt neke životinje“, dete koje je rodila u bolu, da bi začarao tračke vetrove? Zaklela se Pravdom, izvršenom za njeno dete, i Erinijom, kojoj je žrtvovala ovog čoveka, da se ne boji; i imenovala je svog zaštitnika: Egista, svog ljubavnika, koji je vladao s njom u kraljevom odsustvu. Hor je oplakivao kralja i krivio Helenu, i prokletstvo, demona kuće; a Klitemnestra se složila: nije to učinila ona, Agamemnonova žena, nego drevni duh osvetnik Atrejev, koji je uzeo njen lik. „Hoću da sklopim savez s duhom Plistenida, da podnesem ono što je učinjeno, ma koliko teško bilo, i da ga pustim da ode nekoj drugoj porodici.“

Tada je izašao Egist, likujući: Tijestov sin, koji osvećuje oca i svoju iskasapljenu braću. Ispričao je priču o jezivoj gozbi. Starci su ga vređali: kukavica, koji je smislio ubistvo, ali je pustio ženu da ga izvrši. Umalo su se pobili; Klitemnestra ih je zaustavila: „Ne kaljajmo se još krvlju… Dovoljno smo žetve tuge požnjeli.“ Starci su otišli, gunđajući da bi se Orest ipak mogao vratiti kući. „Ne obaziri se na njihovo lajanje“, rekla je Klitemnestra Egistu; „ti i ja vladaćemo ovom kućom i sve dovesti u red.“