Vanjka

Božićna priča, objavljena na sam Božić 1886. U Čehovljevoj Rusiji bilo je uobičajeno da se siromašna ili siročad deca šalju u grad na zanat, često kod majstora koji su s njima postupali kao s neplaćenim slugama. Priča je vrlo kratka, pa je data cela, kao jedna epizoda; engleski tekst se drži blizu Čehovljevih reči i prati, s izmenama, prevod Konstans Garnet iz javnog domena; srpski tekst preveden je s tog engleskog prepričavanja. Okrutnost koju Vanjka opisuje u svom pismu zadržana je, kako je Čehov daje, prostim rečima jednog deteta, ali se na njoj ne zadržava.

Vanjka Žukov, dečak od devet godina, koji je tri meseca bio na zanatu kod obućara Aljahina, nije legao na Badnje veče. Sačekao je da majstor i majstorica i kalfe odu na jutrenje, a onda je iz majstorovog ormana izvadio bočicu mastila i držalju sa zarđalim perom, raširio pred sobom izgužvan list hartije, i počeo da piše. Pre nego što je napisao prvo slovo, nekoliko puta se uplašeno osvrnuo na vrata i prozore, pogledao ispod oka tamnu ikonu, s čije su se obe strane pružale police pune kalupa, i isprekidano uzdahnuo. Hartija je ležala na klupi, a on je klečao na podu pred njom.

„Dragi deda, Konstantine Makariču“, pisao je. „Pišem ti pismo. Čestitam ti Božić i želim ti svako dobro od Gospoda Boga. Nemam ni oca ni majke, samo si mi ti ostao.“

Vanjka je podigao oči ka tamnom prozoru, u kome je treperio odsjaj njegove sveće, i živo zamislio svog dedu, Konstantina Makariča, koji je bio noćni čuvar na imanju Živarjovih. Bio je to mali, mršav, ali neobično živahan i okretan starac od šezdeset pet godina, s večito nasmejanim licem i pijanim očima. Danju je spavao u kuhinji za poslugu ili se šalio s kuvaricama; noću je, umotan u široki ovčiji kožuh, obilazio imanje i lupkao u svoju klepetušu. Za njim su, oborenih glava, išli stara Kaštanka i pas po imenu Jegulja. Jegulja je bio neobično uljudan i umiljat pas, koji je jednako prijateljski gledao i svoje i tuđe, ali mu se nije moglo verovati. Ispod njegove uljudnosti i smernosti krila se najlukavija zloba. Niko nije bolje od njega znao da se prikrade i ščepa te za nogu, da se uvuče u ostavu, ili da seljaku ukrade kokošku. Zadnje noge su mu više puta skoro polomili, dvaput su ga vešali, svake nedelje su ga tukli dok ne bi bio napola mrtav, ali on bi se uvek povratio.

U tom trenutku, nema sumnje, deda je stajao na kapiji, žmirkao prema crvenim prozorima seoske crkve, lupkao nogama u filcanim čizmama i šalio se s poslugom. Klepetuša mu je visila o pojasu. Pljeskao je rukama, sklupčavao se od hladnoće, i, starački se kikoćući, štipao čas sobaricu, čas kuvaricu.