Paviljon broj 6

Prepričavanje je načinjeno neposredno prema ruskom izvorniku, držeći se u ključnim scenama blizu Čehovljevih sopstvenih reči; mestimično prati prevod Konstans Garnet iz javnog domena; srpski tekst preveden je s tog engleskog prepričavanja. Neki opisni odlomci su skraćeni.

U bolničkom dvorištu stoji jedna mala zgrada, okružena čitavom šumom čičaka, koprive i divlje konoplje. Krov joj je zarđao, dimnjak napola srušen, stepenice trema trule i obrasle travom, a od maltera su ostali samo tragovi. Prednjom stranom gleda na bolnicu, a zadnjom na polje, od koga je odvaja siva bolnička ograda s ekserima po vrhu. Ti ekseri, okrenuti šiljcima naviše, i ograda, i sama zgrada, imaju onaj osobeni, tužni, od Boga zaboravljeni izgled kakav kod nas imaju samo bolničke i zatvorske zgrade.

Pođite uskom stazom kroz koprivu, i pogledajte unutra. U predvorju, duž zidova i pored peći, leže čitava brda bolničkog otpada — dušeci, pocepani ogrtači, iznošene čizme — koji trunu i šire zagušljiv miris.

Na otpadu, uvek s lulom u zubima, leži čuvar Nikita, stari isluženi vojnik s izbledelim gajtanima na kaputu. Ima strogo, iznureno lice, nadvijene obrve koje mu daju izgled stepskog ovčarskog psa, i crven nos; nizak je, mršav i žilav, ali u njegovom držanju ima nečeg impozantnog, a pesnice su mu velike. Pripada onoj vrsti prostih, praktičnih, tupih, pouzdanih ljudi koji iznad svega na svetu vole red, i zato su ubeđeni da ljude treba tući. Bije ih po licu, po grudima, po leđima, gde stigne, i ubeđen je da bez toga ne bi bilo reda.

Nasilje u paviljonu Čehov opisuje otvoreno; ovo prepričavanje ga navodi a da se na njemu ne zadržava.

Zatim ulazite u jednu veliku, prostranu sobu, koja zauzima celu zgradu, osim predvorja. Ovde su zidovi umazani prljavoplavom bojom, tavanica je crna od dima, kao u seljačkoj kući bez dimnjaka — očigledno se peći zimi dime, i mesto je puno isparenja. Prozori su iznutra nagrđeni gvozdenim rešetkama. Pod je siv i iverast. Zaudara na kiseli kupus, na nagorele fitilje, na stenice i na amonijak, i taj smrad vam isprva daje utisak da ste ušli u zverinjak.

U sobi su kreveti, pričvršćeni zavrtnjima za pod. Na njima, sedeći ili ležeći, jesu ljudi u plavim bolničkim ogrtačima i staromodnim noćnim kapama. To su ludaci.

Ima ih petorica. Samo je jedan plemićkog roda; ostali su svi zanatlije i seljaci. Prvi od vrata, visok, mršav čovek s riđim, sjajnim brkovima i suznim očima, sedi s glavom oslonjenom na ruku i zuri u jednu tačku. Danju i noću tuguje, mašući glavom, uzdišući i gorko se smešeći; retko učestvuje u razgovoru i obično ne odgovara na pitanja. Jede i pije mehanički kad mu ponude hranu. Po njegovom mučnom, razdirućem kašlju, mršavosti i rumenilu na obrazima, može se suditi da je u prvom stadijumu sušice.

Pored njega je jedan mali, živahni, okretni starčić šiljaste brade i kovrdžave crne kose, koji ceo dan tiho zviždi i peva kao zeba. To je Mojsejka, jevrejski šeširdžija koji je poludeo pre dvadeset godina, kad mu je izgorela radionica. On je jedini štićenik kome je dozvoljeno da izlazi na ulicu, bezopasna gradska budala za kojom idu deca i psi, koja prosi po kapijama i radnjama po kopejku; vraća se sit i bogat, a Nikita mu izvrne džepove i sve uzme, kunući se da ga više nikada neće pustiti napolje.

Mojsejka voli da bude od koristi: donosi ostalima vodu, pokriva ih kad spavaju, hrani kašikom paralitičara pored sebe — ne iz saosećanja, nego podražavajući svog suseda s desne strane.

Ivan Dmitrič Gromov, čovek od trideset tri godine, iz dobre porodice, koji je nekada bio sudski izvršitelj i gubernijski sekretar, boluje od manije gonjenja. Ili leži sklupčan u krevetu, ili hoda od ugla do ugla kao da se šeta; vrlo retko sedne. Uvek je uzbuđen, uznemiren, i napet nekim nejasnim, neodređenim iščekivanjem. Najmanji šum u predvorju, ili povik u dvorištu, dovoljni su da podigne glavu i počne da osluškuje: da li dolaze po njega? Da li ga traže? I lice mu tada izražava krajnji nemir i odvratnost.

Dopada mi se njegovo široko lice s visokim jagodicama, uvek bledo i nesrećno, koje kao u ogledalu odražava dušu izmučenu borbom i dugotrajnim strahom. Njegove grimase su čudne i bolesne, ali tanane crte koje je na njegovom licu ispisala duboka, istinska patnja pokazuju razum i inteligenciju, a u očima mu je topla i zdrava svetlost. Dopada mi se i sam čovek, učtiv, uslužan, i neobično blag prema svima osim prema Nikiti. Kad neko ispusti dugme ili kašiku, on brzo skoči s kreveta i podigne ih; svakog dana kaže drugovima dobro jutro, a kad leže, želi im laku noć.

Ponekad se uveče umota u ogrtač i, drhteći celim telom, hoda između kreveta kao u groznici; onda ga obuzme želja da govori, i on govori, strasno i nepovezano, o podlosti ljudi, o nasilju koje gazi pravdu, o divnom životu koji će jednom biti na zemlji, i o rešetkama na prozorima, koje ga svakog minuta podsećaju na glupost i okrutnost tlačitelja. U njegovom govoru prepoznajete i ludaka i čoveka.

Četvrti je jedan debeo, gotovo okrugao seljak besmislenog lica, koji je odavno izgubio svaku sposobnost mišljenja i osećanja. Nikita ga bije svom snagom; a strašno je to što to stvorenje uopšte ne odgovara na udarce, nego se samo malo zaljulja, kao teško bure.

Peti i poslednji stanovnik Paviljona broj 6 bio je čovek koji je nekada razvrstavao pisma u pošti, mršav, plav čovečuljak dobroćudnog ali pomalo lukavog lica. Sudeći po njegovim jasnim, veselim očima, koje su imale miran i pametan pogled, imao je neku svoju prijatnu i važnu tajnu. Ispod jastuka i ispod dušeka čuvao je nešto što nikome nije pokazivao, ne iz straha da mu to ne oduzmu, nego iz skromnosti. Ponekad bi otišao do prozora, i, okrenuvši leđa drugovima, stavio nešto na grudi i gledao, pognute glave; ako biste mu tada prišli, zbunio bi se i strgao to. Ali nije bilo teško pogoditi njegovu tajnu.

„Čestitajte mi“, često bi govorio Ivanu Dmitriču; „odlikovan sam Stanislavljevim ordenom drugog stepena sa zvezdom. Drugi stepen sa zvezdom daje se samo strancima, ali za mene iz nekog razloga hoće da naprave izuzetak.“ Smešio se, zbunjeno sležući ramenima. „To, moram da priznam, nisam očekivao.“

Gromovljeva priča.

Otac Ivana Dmitriča bio je sitan činovnik u gradu, čovek izvesnog ugleda; njegov stariji brat, Sergej, student četvrte godine, umro je od galopirajuće sušice; a ubrzo posle toga otac je izveden pred sud zbog falsifikovanja i pronevere, i umro je od tifusa u zatvorskoj bolnici. Kuća i sve njihove stvari bile su prodate, a Ivan Dmitrič i majka ostali su bez sredstava.

Studirao je na univerzitetu u Petrogradu; sad je morao da ga napusti, i da se vrati kući. Ovde je, preko veze, dobio mesto učitelja u sreskoj školi, ali se nije slagao s kolegama, đaci ga nisu voleli, i uskoro je to napustio. Majka mu je umrla. Pola godine je bio bez posla, živeći o hlebu i vodi; zatim je postao sudski izvršitelj. Na tom mestu je ostao dok nije otpušten zbog bolesti.

Nikada nije bio zdrav: bled, mršav, nesanica ga je mučila, bio je razdražljiv i sumnjičav, nije imao prijatelja. S prezirom je govorio o svojim sugrađanima, o njihovom grubom neznanju i pospanom životinjskom postojanju; o čemu god da se s njim govorilo, svodio je na istu temu — da je život u gradu zagušljiv, da su nitkovi siti a pošteni ljudi gladuju, da su potrebne škole, napredne novine, pozorište, javna predavanja. Čovečanstvo se za njega delilo na poštene ljude i nitkove, bez ičega između.

Ipak su ga ljudi voleli, i iza leđa su ga zvali Vanja; bio je načitan, i u očima građana nešto kao hodajući priručnik.

Jednog jesenjeg jutra, gazeći kroz blato po sudskom poslu, Ivan Dmitrič je sreo dvojicu robijaša u okovima, koje su čuvala četiri vojnika. Često je i ranije sretao robijaše, i osećao sažaljenje prema njima; ali sad mu se odjednom učinilo da bi i njega mogli okovati i tako ga voditi kroz blato u zatvor. Ništa nije skrivio; ali zar nije lako slučajno počiniti zločin, i zar nije uvek moguće lažno svedočenje, i sudska greška? Sudije, policajci i lekari, razmišljao je, toliko oguglaju od navike da na tuđu patnju ne mogu da gledaju drugačije nego formalno . . .

Od tog dana bio je u strahu. Svako kucanje na vrata teralo ga je da drhti; nije spavao, nego je glasno hrkao da bi gazdarica mislila da spava.

U proleće su u jednoj jaruzi blizu groblja nađena tela jedne starice i jednog dečaka, žrtava ubistva, i ceo grad ni o čemu drugom nije pričao. Ivan Dmitrič se, da niko ne bi posumnjao na njega, smešio ljudima na ulici; zatim se dan i noć krio u gazdaričinom podrumu. Jednog jutra rano došli su radnici da poprave peć, a strah mu je rekao da su to prerušeni policajci. Istrčao je iz kuće bez kape i kaputa, a psi su jurili za njim lajući, i činilo mu se da mu svo nasilje sveta juri za petama.

Zaustavili su ga i doveli kući, a gazdarica je poslala po lekara. Doktor Andrej Jefimič, o kome ćemo kasnije govoriti, prepisao je hladne obloge na glavu i kapi od lovorovišnje, odmahnuo glavom, i otišao, rekavši gazdarici da više neće dolaziti, jer se ne treba mešati ljudima koji gube razum. Pošto nije imao sredstava da živi kod kuće i da se leči, Ivana Dmitriča su uskoro poslali u bolnicu, i tamo ga smestili u odeljenje za venerične bolesnike. Noću nije mogao da spava, bio je pun hirova i uobrazilja, i uznemiravao je bolesnike, pa je ubrzo posle toga, po naređenju Andreja Jefimiča, premešten u Paviljon broj 6.

Za godinu dana Ivan Dmitrič je u gradu bio potpuno zaboravljen, a njegove knjige, koje je gazdarica nagomilala na saonice u šupi, raznela su deca.

Lekar.

Doktor Andrej Jefimič Ragin bio je na svoj način izuzetan čovek. Kažu da je u ranoj mladosti bio veoma pobožan, i spremao se za sveštenički poziv, i da je, kad je 1863. završio gimnaziju, nameravao da upiše duhovnu akademiju; ali da mu se otac, hirurg i doktor medicine, narugao, i izjavio bez okolišanja da će ga se odreći ako postane pop. Koliko je to tačno, ne znam, ali sam Andrej Jefimič je više puta priznao da nikada nije imao prirodne sklonosti ni prema medicini ni prema nauci uopšte.