Čekanje (prolog i ulazak Hora)

Dejanira je izašla iz kuće u Trahini i obratila se svojoj staroj dadilji.

„Postoji stara izreka među ljudima, da ne možeš znati čovekov život, da li je bio dobar ili loš, dok ne umre. Ali ja svoj znam, i pre nego što odem u Had: nesrećan je i težak.“

Kada je bila devojka, u očevoj kući u Pleuronu, imala je najstrašnijeg od svih prosaca: rečnog boga Aheloja, koji je dolazio da je prosi u tri obličja — čas kao bik, čas kao zmija koja se uvija, čas kao čovek s volovskom glavom, s potocima vode koji su mu tekli iz čupave brade. Molila je da umre pre nego što se uda za njega. A onda je došao Herakle, slavni sin Zevsa i Alkmene, i borio se za nju s rečnim bogom, i oslobodio je. Kako je tekla borba, nije mogla da kaže; sedela je po strani, ukočena od straha, užasnuta da će joj lepota doneti samo bol. I Zevs je to priveo dobrom kraju — ako je bio dobar. Jer otkako je izabrana za Heraklovu ženu, živela je uvek u strahu za njega. Jedna noć donosi nevolju, a sledeća je tera drugom. Imali su decu, koju je on viđao samo s vremena na vreme, kao ratar koji obilazi daleku njivu samo u setvu i u žetvu. Uvek je bio odsutan, mučeći se za nekoga. A sada — sada, kada je završio svoje podvige — najviše se bojala. Nema ga petnaest meseci, bez glasa. A ostavio joj je pločicu, s jednim proročanstvom koje ju je uznemiravalo.

Dadilja je predložila da pošalje najstarijeg sina, Hila, da traži oca. Hil je došao, i imao je vesti: ljudi kažu da je Herakle proteklu godinu proveo kao rob jedne Lidijke, Omfale; a sada ratuje protiv grada Ehalije, na Eubeji, grada kralja Eurita.

Dejanira mu je rekla za proročanstvo. Herakle je, kada je odlazio, rekao da će na kraju godine i tri meseca ili umreti, ili, ako preživi to vreme, ostatak života proživeti u miru. A to vreme je sada. Hil je odmah otišao da nađe oca.

---

Ušao je Hor mladih žena iz Trahine, pevajući Suncu, koje sve vidi, da im kaže gde je Alkmenin sin; znale su da Dejanira, devojka za koju se davno borilo, vene kao usamljena ptica, ne dajući očima da se sklope u snu, od čežnje za mužem. Ali tešile su je: radost i tuga dolaze svima redom, kao kružne putanje Medveda. „Jer ni zvezdana noć ne ostaje s ljudima, ni propast, ni bogatstvo; nego odjednom nestanu, a drugome dođe radost, i njen gubitak.“ Je li iko ikada video Zevsa toliko nemarnog prema sopstvenoj deci?