Poslovi i dani

Hesiodova druga pesma, spevana oko 700. godine pre n. e. u Beotiji, u srednjoj Grčkoj, upućena je njegovom bratu Persu, koji je protraćio svoj deo očeve zemlje, a zatim, podmitivši mesne „kraljeve“ koji su presuđivali u sporovima, uzeo više nego što mu pripada od Hesiodovog dela. To je najstarija grčka pesma o običnom životu: o pravdi, radu, zemljoradnji, plovidbi, braku i sreći. To je jedna pesma od oko osam stotina stihova, ovde data kao jedan deo, s dodatim naslovima koji označavaju njene celine. Ispričana je Hesiodovim sopstvenim glasom; prepričavanje je načinjeno prema grčkom izvorniku, mestimično prateći izbliza prozni prevod H. G. Evelin-Vajta (1914), koji je javno dobro.

Dve vrste Razdora

Pijerijske Muze, koje svojim pesmama dajete slavu, dođite ovamo, pričajte o Zevsu, svom ocu, i pevajte mu hvalu. Kroz njega su smrtni ljudi slavni ili neslavni, opevani ili neopevani, kako hoće veliki Zevs. Jer lako čini snažnim, i lako obara snažnog; lako ponižava ohole i uzdiže neznane; lako ispravlja krivo i suši ohole. Čuj me, Zevse, koji vidiš i čuješ, i ispravljaj presude pravdom; a ja ću Persu reći istinite stvari.

Na zemlji ne postoji samo jedna vrsta Razdora, nego dve. Jednu bi čovek pohvalio kada bi je razumeo; ali druga je za prekor; i po prirodi su sasvim različite. Jer jedna podstiče zli rat i bitku, surova: niko je ne voli, ali je ljudi poštuju iz nužde. A druga je starija kći tamne Noći, i Kronov sin postavio ju je u korenje zemlje, i ona je ljudima daleko blagonaklonija. Ona podstiče na rad čak i lenjivca; jer se čovek zaželi rada kada vidi suseda, bogataša, koji žuri da ore i sadi i da svoju kuću dovede u red; i sused se nadmeće sa susedom dok žuri za bogatstvom. Ovaj Razdor je dobar za ljude. I grnčar se ljuti na grnčara, i zanatlija na zanatliju, i prosjak zavidi prosjaku, a pevač pevaču.

Perse, ovo zapamti u srcu: ne daj da te onaj Razdor koji uživa u nevolji odvrati od rada, dok viriš i zuriš i slušaš prepirke na trgu. Jer mi smo već podelili nasledstvo; ali ti si zgrabio veći deo i odneo ga, uveliko uvećavši slavu naših kraljeva gutača mita, koji vole da sude u ovakvom slučaju. Lude! Ne znaju koliko je polovina više od celine, ni kolika je korist u slezu i asfodelu.

Slez i asfodel bili su najprostija hrana siromaha; Hesiod hoće da kaže da je pošteno malo bolje od nepoštenog mnogo.

Prometej i Pandora

Jer bogovi drže od ljudi skrivenim sredstva za život. Inače bi lako za jedan dan uradio dovoljno da imaš za celu godinu i bez rada; uskoro bi okačio kormilo iznad dima, a polja koja obrađuju volovi i izdržljive mazge pustela bi. Ali Zevs ga je u gnevu svog srca sakrio, jer ga je prevario lukavi Prometej; zato je smislio tugu i nevolju za ljude. Sakrio je vatru; ali plemeniti Japetov sin ponovo ju je ukrao za ljude od Zevsa savetnika, u šupljoj stabljici morača.

A Zevs mu je, ljut, rekao: „Japetov sine, koji sve nadmašuješ u lukavstvu, raduješ se što si me nadmudrio i ukrao vatru — veliku pošast i tebi samom i ljudima koji će doći. Ali ja ću ljudima kao cenu za vatru dati jedno zlo kome će se svi radovati u srcu dok grle sopstvenu propast.“ Tako je rekao otac ljudi i bogova, i glasno se nasmejao.

Rekao je Hefestu da brzo pomeša zemlju s vodom i da u nju stavi glas i snagu ljudskog bića, i da načini slatko, ljupko devojačko obličje, licem nalik besmrtnim boginjama; a Ateni da je nauči vezenju i tkanju; a zlatnoj Afroditi da joj izlije miline na glavu, i okrutnu čežnju i brige koje zamaraju udove; a Hermesu da u nju stavi bestidan um i varljivu ćud. I bogovi su je obukli i ovenčali cvećem; a Hermes joj je u grudi stavio laži i lukave reči, i nazvao tu ženu Pandora — „Svedarovana“ — jer joj je svaki od onih koji žive na Olimpu dao po dar, pošast ljudima koji jedu hleb.

Zatim ju je Zevs poslao Epimeteju, Zakasnelom misliocu; a Epimetej se nije setio da mu je Prometej rekao da nikada ne prima dar od olimpijskog Zevsa, nego da ga vrati, da se ne bi pokazao kao nešto štetno za ljude. Primio je dar, i tek posle, kada je zlo već bilo njegovo, shvatio je.

Jer pre toga plemena ljudi živela su na zemlji daleko i slobodna od zala, i od teškog truda i teških bolesti koje ljudima donose Sudbine. Ali žena je rukama skinula veliki poklopac ćupa i rasula sve to, a njena misao donela je ljudima tugu i nevolju. Samo je Nada ostala tamo, u neraskidivom domu unutra, ispod oboda velikog ćupa, i nije izletela na vrata; jer ju je pre toga poklopac ćupa zaustavio, po Zevsovoj volji. Ali ostale, bezbrojne pošasti, lutaju među ljudima; jer je zemlja puna zala, i more je puno. Same od sebe bolesti neprestano dolaze na ljude danju i noću, donoseći smrtnicima nevolju u tišini; jer im je mudri Zevs oduzeo glas. Tako nema načina da se umakne Zevsovoj volji.

Pandorina „kutija“ izvorno je bila ćup (pitos); „kutija“ potiče iz jednog pogrešnog prevoda iz šesnaestog veka. Da li je Nada, zadržana u ćupu, uteha ostavljena ljudima ili još jedno zlo uskraćeno im, raspravlja se od tada. Hesiodova priča okrivljuje prvu ženu za zla sveta, u skladu s neprijateljstvom prema ženama koje se nalazi u svim njegovim pesmama.

Pet vekova

Ili, ako hoćeš, ukratko ću ti ispričati drugu priču, dobro i vešto — a ti je zapamti u srcu — kako su bogovi i smrtni ljudi nastali iz istog izvora.

Najpre su besmrtni bogovi koji žive na Olimpu načinili zlatni rod smrtnih ljudi, koji su živeli u Kronovo vreme, kada je on vladao na nebu. I živeli su kao bogovi bez tuge u srcu, daleko i slobodni od truda i jada; bedna starost nije ih pritiskala; nego su se, nogu i ruku koje nikada nisu slabile, veselili gozbama, van domašaja svakog zla. Kada bi umirali, bilo je kao da ih je savladao san, i imali su sva dobra; jer im je plodna zemlja sama od sebe rađala plodove obilno i bez mere. A sada su dobri duhovi na zemlji, čuvari smrtnih ljudi.