De vulgari eloquentia

Dante je ovu raspravu napisao na latinskom — jeziku učenih — da bi branio dostojanstvo jezika kojim su svi zapravo govorili, „prostog“ ili narodnog jezika. Napisana je u prvim godinama njegovog izgnanstva, otprilike u isto vreme kad i Gozba*. Planirao je četiri knjige; završio je samo prvu, a drugu je prekinuo usred rečenice. To je prvo delo lingvistike u jednoj modernoj evropskoj jezičkoj tradiciji, i prvo ozbiljno proučavanje italijanskih dijalekata. Njegove dve knjige ovde su date kao jedan deo, skraćeno, uz očuvano Danteovo prvo lice; prepričavanje je načinjeno iznova s latinskog.*

Prva knjiga: Potraga za uzvišenim narodnim jezikom

Pošto nalazim da niko pre mene ni na koji način nije obradio učenje o rečitosti na narodnom jeziku, i pošto vidimo da je takva rečitost potrebna svima — jer za njom ne teže samo muškarci, nego čak i žene i mala deca, koliko im priroda dozvoljava — pokušaću, uz pomoć Reči koja dolazi odozgo, da budem od neke koristi govoru običnih ljudi. Crpeću vodu ne samo iz sopstvene pameti, nego ću, uzimajući i mešajući bolje stvari, iz njih izliti najslađu medovinu.

Pod „narodnim jezikom“ mislim na govor koji deca uče od onih oko sebe kada prvi put počnu da razlikuju glasove — jezik koji stičemo bez ikakvog pravila, podražavajući svoje dojilje. Imamo i drugi, sporedni govor, koji su Rimljani zvali gramatika: jezik kojim upravljaju pravila, koji malo ljudi nauči, i to samo dugim učenjem — latinski, i grčki, i još neki. Od ova dva, plemenitiji je narodni jezik: zato što ga je ljudski rod prvi upotrebljavao; zato što ga ceo svet upotrebljava, iako podeljen na različite reči i izgovore; i zato što nam je prirodan, dok je onaj drugi veštački.

Samo je čoveku od svih stvorenja dat govor, jer je samo njemu potreban. Anđelima nije potreban, jer mogu da pokažu svoje misli jedni drugima neposredno, svojim čistim umom, ili da ih vide u božanskom ogledalu; zverima nije potreban, jer one iste vrste imaju ista dela i strasti, i po njima poznaju jedna drugu. Ali čoveka ne pokreće nagon, nego razum, a razum se razlikuje u svakom pojedincu; i zato mu je, da bi drugima izrazio misli svog uma, bio potreban znak koji je i razuman i čulan: razuman, da prenese značenje od razuma do razuma; čulan, jer ništa ne može preći iz jednog uma u drugi osim kroz čula. Taj znak je govor: zvuk, koji je čulan, i značenje, koje je razumno, po dogovoru.

Ko je prvi progovorio? Pismo kaže da je prva progovorila žena, Eva, odgovarajući zmiji. Ali razumnije je misliti da je to bio muškarac, Adam; i da nije prvo progovorio ni Evi, ni životinjama, nego Bogu. A njegova prva reč, mislim, bila je ime Boga: El, možda kao pitanje, možda kao odgovor — „jer nije razumno da je čovek išta rekao pre Boga“.

Bog je, s prvom dušom, stvorio određeni oblik govora — utvrđen skup reči, sklopova i izgovora — kojim bi se služio svaki jezik govornika, da nije bio rasut krivicom ljudske drskosti. Tim oblikom govora govorio je Adam, i svi njegovi potomci, sve do zidanja Vavilonske kule. Tada je na ljude pala pometnja jezika.

Jer čovek, nepopravljiv, nagovoren od diva Nimroda, usudio se da nadmaši prirodu, pa čak i njenog Tvorca, zidajući kulu koja će dosegnuti nebo. Gotovo ceo ljudski rod okupio se na tom poslu: jedni su zapovedali, jedni projektovali, jedni zidali zidove, jedni merili, jedni malterisali, jedni sekli kamenje, jedni ga nosili kopnom, a jedni morem; i svi su s neba udareni takvom pometnjom da su, gde su svi govorili jednim jezikom, sada mnogim jezicima postali stranci jedni drugima, i više nisu mogli da rade zajedno. Svakoj grupi zaposlenoj na jednom određenom poslu dat je jedan jezik: jedan graditeljima, drugi nosačima kamena, treći klesarima, i tako dalje. I što je posao bio veštiji, to je jezik kojim su sada govorili bio grublji i varvarskiji. Samo su Jevreji, koji nisu učestvovali u poslu, zadržali prvobitni jezik, da bi se naš Iskupitelj, koji je trebalo da se rodi od njih, služio jezikom ne pometnje, nego milosti.