Voro (prvi deo)

Ravnica je ležala gola i pljosnata pod noću bez zvezda, u mraku tako gustom da je izgledao kao čvrst. Drumom od Maršijena do Monsua, deset pravih kilometara kaldrme koja je sekla polja šećerne repe, išao je sam jedan čovek. Nije video crnu zemlju pred sobom, i samo je po martovskom vetru znao koliko je širok i ravan vidik, jer je vetar brisao preko njega u dugim ledenim naletima, kao preko mora, promrzao od prelaženja milja močvara i gole zemlje. Nijedno drvo nije se ocrtavalo na nebu. Drum se pružao dalje, krut kao lukobran, kroz zaslepljujuću penu mraka.

Krenuo je iz Maršijena oko dva sata ujutru. Išao je dugim koracima, drhteći u svom tankom pamučnom kaputiću i somotskim pantalonama, a mali zavežljaj uvezan u kockastu maramu smetao mu je pod miškom. Ruke su mu bile ispucale od hladnoće i stalno ih je gurao u džepove. Zvao se Etjen Lantje. Imao je dvadeset jednu godinu, bio je mašinista, a pre nedelju dana izbacili su ga s posla na železnici u Lilu zato što je udario poslovođu — bio je pio, a piće je u njemu uvek budilo nešto divlje, od čega se posle i sam plašio. Od tada se potucao od fabrike do fabrike, i svuda je odgovor bio isti: ne trebaju radnici, teška su vremena, kriza se širi.

S leve strane pojavile su se tri crvene vatre, koje su gorele pod vedrim nebom kao da vise u praznom prostoru. Bliže, razaznao je obrise rudnika — nekoliko fenjera, zgrade zbijene jedna uz drugu, dimnjak, vešala izvoznog tornja. Iz neke cevi dopirao je dug, težak, ravnomeran dah crpne mašine, koja je dahtala kao čudovište koje nikada ne spava.

Kraj najbližeg mangala stajao je starac u vunenoj kapi i plavom kaputu, s kolima i belim konjem koji su čekali na ivici gomile šljake.

„Dobro jutro“, reče Etjen. „Ima li ovde posla?“

Starac ga je dugo gledao pre nego što je odgovorio, a onda se zakašljao — tvrdim, strugavim kašljem, posle koga je pljunuo crnu grudvu na pocrvenelu zemlju.

„Posla? Nema. Ovde nema posla.“

Bio je kočijaš na odlagalištu, a u rudnicima je proveo pedeset godina. Rekao je to Etjenu onako sporo kako starci pričaju da bi se zagrejali. Počeo je s osam godina, kao dečak na vratima za provetravanje, zatim je bio vozač kolica, pa kopač, a kada su ga izdale noge, izvukli su ga gore, prvo da prebira ugalj, a sada da tera konja. Zvali su ga Bonmor — „dobra smrt“ — zato što su ga tri puta izvukli polumrtvog iz rudnika: jednom ispečenog, jednom smrskanih nogu, jednom punog zemlje. Pravo ime mu je bilo Vensan Mae, a Maeovi su radili u Vorou i u drugim rudnicima Monsua više od sto godina, otkako je njegov deda Gijom našao bogat sloj koji je još nosio njegovo ime.

„A ovo što pljujem“, reče, brišući usta, „to je ugalj. Pljuvaću ga dok ne umrem. Ima ga u mom telu dovoljno da me greje do kraja života.“

Etjen je gledao rudnik. Malo-pomalo, iz mraka, dobijao je oblik: šupe, hala za prebiranje, visoki dimnjak, mašinska zgrada od cigle. Šćućuren u udolini, ličio je na neku zlu zver, koja tu čuči da guta ljude, a njeno sporo, teško disanje kao da je postajalo sve glasnije dok je varila ljudsko meso.

„A čije je sve to?“

Starac je mahnuo rukom ka mraku. „Njihovo. Kompanijino.“ Nije baš znao ko su oni. Negde, u Parizu, ljudi koji nikada ne dolaze ovamo; akcionari koji žive u svojim lepim kućama dok ugalj izlazi gore. Bio je tu direktor, gospodin Enbo, čija je kuća stajala u Monsuu. Bilo je bogataša unaokolo koji su držali akcije — Gregoarovi, u Pjolenu. „Ali oni kojima pripada, oni pravi — njih niko nikad nije video. To je kao neki bog koji sedi negde u tabernakulu i koga hrane.“

Vetar je ojačao. Crvene vatre su se povijale i plamtele. Tamo dole, rekao je starac, stvari idu loše; porudžbine opadaju; u Monsuu su počeli da otpuštaju ljude. Tada je zvono rudnika otkucalo četiri, a on se ponovo popeo na kola. Etjen je ostao sam, gladan, praznog stomaka od prethodnog dana, gledajući čudovište u njegovoj udolini i pitajući se da li da nastavi dalje.

U rudarskom naselju zvanom Dvesta četrdeset, sat s kukavicom izbio je četiri u kući Maeovih. Ništa se nije pomaklo. Onda se Katarina probudila, iz duge navike, pre svih ostalih. Imala je petnaest godina, bila je sitna i bleda, zelenkaste puti devojaka koje odrastaju u mraku. Napipala je šibice, upalila sveću, i uska soba na spratu izronila je iz noći: tri kreveta zbijena jedan uz drugi, braća Zaharija i Žanlen spavali su u jednom, ona i sestra Alzira u drugom, a kroz vrata na odmorištu roditelji s mališanima i beba, Estela, tri meseca stara, u kolevci.

„Ustaj, Zaharija! Žanlene, četiri je sata!“

Začulo se stenjanje i povlačenje pokrivača. Dečaci su se izvukli iz kreveta. U susednoj sobi Mae, njen otac, zakašljao se i seo; imao je četrdeset dve godine, bio je širok i spor, bele kože čoveka koji je uvek radio pri svetiljci. Maeovica, majka, probudila se dok je beba već plakala.

Dole je kuhinja mirisala na hladnu mast. Katarina je džarnula vatru, skuvala kafu — uglavnom cikoriju, ponovo prokuvanu od jučerašnjeg taloga — i isekla hleb za „briketove“, dve kriške hleba s maslacem, ili hleba bez ičega, koje su rudari nosili sa sobom dole. U kredencu nije bilo ništa. Maeovica je sišla u spavaćici s bebom na grudima i stala gledajući praznu policu.

„Nema ničega za večeras“, reče ona. „Ni pare u kući, a plata tek sledeće nedelje. A dugujemo šezdeset franaka kod Megra.“

„Probaću kod Gregoarovih“, nastavila je, više za sebe nego za ikoga. „Ponekad daju.“

Mae nije rekao ništa. Popio je kafu, vezao teške cipele, i njih četvoro — otac, Zaharija, Katarina u pantalonama i platnenom kaputu kao dečak, mali Žanlen zelenih očiju i velikih ušiju — izašli su u crni vetar. Duž redova kuća od cigle otvarala su se vrata; čuli su se kašalj, klepet klompi, fenjeri su poskakivali. Celo naselje teklo je ka Vorou.

U rudniku, šupa u kojoj su se ljudi okupljali bila je puna galame iz lampaonice i zveketa gvožđa. Etjen je ipak sišao do nje, privučen toplinom. Maeovoj ekipi je nedostajao jedan čovek: vozačica Flerans, krupna devojka koja im je gurala kolica, iznenada je umrla te noći, i spremali su se da siđu bez ikoga da je zameni. Mae, videvši mladog stranca kako stoji tu, odmerio ga je.

„Hoćeš posla? Umeš da guraš kolica?“

„Mogu da naučim.“

Mae je otišao do nadzornika. Nekoliko minuta kasnije, Etjen je stajao u gvozdenom kavezu sa svetiljkom u ruci i kožnom kapom na glavi, priklješten među ljudima koje nije poznavao, i kavez je pao.

Pao je u crninu s potmulim šištanjem. Svetlost s vrha okna je nestala. Voda je kapala, a onda lila po njima, ledena, dok su prolazili pored slojeva koji nose vodu; zidovi su jurili pored njih. Etjen se grčevito držao za šipku, s osećajem da pada zauvek. Pored njega ga je jedan vitak dečak u pantalonama posmatrao s podrugljivim osmehom — a kada su stigli do dna, pet stotina pedeset metara duboko, i dečak mu se nasmejao u lice, shvatio je, kao da ga je nešto udarilo, da je to devojka. Bila je to Katarina.

„Pa ti si devojka!“

„A šta si mislio?“ reče ona i ponovo se nasmeja.

Između njih se progurao krupan mladić crvenih brkova — Ševal, kopač iz Maeove ekipe, koji je Etjena odmah pogledao s netrpeljivošću.

Glavni hodnik na dnu bio je osvetljen i zasveden, s prugama i velikim odjekujućim kretanjem kolica i konja. Stari Bataj, beli konj koji je ovde dole živeo deset godina ne videvši dnevnu svetlost, prošao je vukući svoj niz kolica. Zatim je ekipa krenula hodnicima, koji su postajali sve niži i uži i topliji, dok nisu stigli do sloja koji su kopali, sloja Gijom, tako tankog da su kopači morali da leže na boku da bi sekli.

Tu je Etjen gledao kako počinju. Mae, Zaharija, Levak i Ševal skinuli su se do pojasa, pa i više, zaglavljeni u ugalj kao insekti u pukotinu, kopajući kratkim udarcima, dok im je znoj lio niz pocrnela tela, a vrućina rasla dok su radili. Svaki je ležao s ramenom priklještenim pod stenom, sa svetiljkom okačenom nekoliko pedalja od lica, udišući prašinu. Ugalj je padao. Voda koja je kapala odozgo padala je Maeu na lice uporno, kap po kap, na isto mesto, dok ga nije izbezumila i dok nije opsovao.

Katarina je pokazala Etjenu kako da tovari kolica i gura ih po šinama do mimoilaznice. U početku je bio nespretan; kolica su mu iskočila iz šina, i morao je da se upre leđima o njih i da ih podigne, dok ga je ona gledala s rukama na kukovima. Ona je svoja vratila na šine lako kao mačka. Besneo je što ga je nadjačala devojka, a onda je besneo na sebe, stegao zube i gurao dok mu ramena nisu gorela.

Oko deset sati naišao je inženjer Negrel, direktorov sinovac, s Dansarom, glavnim nadzornikom. Negrel je bio mršav mladić s malim plavim brkovima, pametan, hladan, podrugljiv. Pogledao je gore u podgradu i namrštio se.

„Vaša podgrada je sramota. Pašće vam strop na glavu. Platićete tri franka kazne.“

Mae se pobunio: ako budu trošili vreme na podgrađivanje, nikada neće iseći svoj ugalj; a plaćeni su po kolicima. Negrel je slegao ramenima. Kompanija će morati nešto da preduzme u vezi s podgradom, rekao je; jednog dana hoće. I otišao je, ostavljajući za sobom gunđavi gnev.

Za vreme odmora, Katarina je sela pored Etjena sa svojim hlebom. On nije imao ništa. Prelomila je svoje kriške nadvoje i bez reči mu dala polovinu.

Razgovarali su tiho, lica bliskih u slaboj svetlosti svetiljki. Rekla mu je da ima petnaest godina; da je počela da silazi s deset; da je njena majka rodila sedmoro dece; da nigde nema novca. On joj je pričao o Lilu, o svom zanatu, o majci u Parizu. Osećao je kako u njemu raste nežnost prema tom bledom detetu koje je bilo istovremeno tako žilavo i tako blago. Upitao ju je ima li momka, a ona je rekla da nema, smejući se, zbunjena. Upravo je hteo da joj dotakne ruku kada je Ševal izašao iz mraka, zgrabio je za ramena i snažno je poljubio u usta pred njim, kao da hoće da mu pokaže kome pripada. Zatim se bez reči vratio na svoje mesto.

Katarina je pocrvenela do ušiju. „Nije mi on momak“, rekla je. „Uvek to radi.“ Etjen nije rekao ništa. Nešto vrelo i silovito podiglo se u njemu, i on ga je potisnuo.

Popodne je bilo dugo. Vrućina je bila sve gora. Niz hodnike su dolazile iznenadne promaje i miris metana; negde se uz tutnjavu obrušila stena. Kada se smena završila i kada su se vratili do dna okna i ponovo stali u kavez, Etjen je bio toliko iscrpljen da jedva da je video. Na površini, u sivom popodnevu, zakleo se sebi da će otići, da više nikada neće sići u tu rupu.

Ali kada je ugledao Katarinu kako odlazi ka naselju s ocem i braćom, njišući svetiljku, i kako se jednom osvrće preko ramena, nije otišao. Otišao je u Avantaž, kafanu koju je držao Rasner, otpušteni rudar, i uzeo sobu. Sutra će ponovo sići.