Naselje (drugi deo)

Kuća Gregoarovih u Pjolenu stajala je u parku starog drveća, dva kilometra od Monsua, četvrtasta i čvrsta, topla od udobnosti. U osam sati tog jutra Sesil, njihova jedina kći, još je spavala. Imala je osamnaest godina, bila je punačka i rumena, a roditelji su je obožavali i nikome nisu dali da je probudi.

Bogatstvo Gregoarovih poticalo je od jednog pretka, Onorea Gregoara, koji je u prošlom veku uložio deset hiljada franaka u malo špekulantsko društvo koje je tražilo ugalj kod Monsua. Svi su mu se smejali. Onda je ugalj pronađen, društvo je izraslo u veliku Kompaniju Monsu, a jedna jedina akcija koju je kupio umnožila se dok nije vredela milion. Tri pokolenja Gregoarovi su živeli od nje ne mrdnuvši prstom. Gospodin Gregoar je voleo da kaže da je akcija kao zemlja: radi za tebe dok spavaš. Nije voleo da prodaje, nije voleo da se kocka; verovao je u rudnik kao što se veruje u Boga.

U kuhinji je kuvarica Melanija ispekla brioš. Kada je Sesil najzad sišla, celo domaćinstvo se oko nje uzmuvalo, i sedeli su za doručkom, s brioškom zlatnom na tanjiru, kada je sobarica javila da je došla neka žena iz naselja s dvoje dece.

Bila je to Maeovica, s Lenorom i Anrijem, i drhtala je u predsoblju. Pešačila je od Dvesta četrdeset po vetru. Stajala je s rukama prekrštenim preko stomaka, postiđena, i tihim glasom objašnjavala: sedmoro dece, najstariji zarađuju, mali ne; dugovi; smanjene nadnice; od juče ništa u kući.

„Jadna žena“, reče gospođa Gregoar. „Sesil, nađi onu odeću za decu.“

Sesil je donela zavežljaj starih vunenih stvari i dve haljinice. Maeovica joj je zahvalila, ali oči su joj se stalno vraćale na brioš na stolu. Oklevala je, a onda se naterala da to izgovori:

„Kad biste mi pozajmili pet franaka, gospođo…“

Gregoarovi su se pogledali. Kod njih je bilo pravilo da se nikada ne daje novac. Novac odlazi na piće; siromasi ga rasipaju. Davali su hleb, odeću, savete. Sesil je, malo pocrvenevši, odsekla dve kriške brioša i zamotala ih za decu. Gospodin Gregoar je ljubazno ali odlučno govorio o štedljivosti, o krčmama, o tome kako rudari imaju previše dece. Maeovica je ćutke slušala, zatim uzela decu i izašla.

Napolju, na drumu, pustila je gnev da izbije. Pet franaka! Samo njihov brioš vredeo je više. I kad pomisliš da je novac u toj kući izlazio iz jame, iz Maeovih leđa i Katarininih ruku.

Zatim je otišla u Megraovu radnju na putu za Monsu. Megra, bivši nadzornik, držao je bakalnicu koju je Kompanija trpela, i celo naselje je tu kupovalo na veresiju. Stajao je za tezgom, debeo i bled, i odbio ju je. Već je šezdeset franaka duga. Molila je; on je ponovo rekao ne; ponovo je molila, sada bez ponosa, za decu. Najzad joj je, kiselog lica, dao veknu hleba, malo kafe i malo maslaca, i to zapisao. Otišla je kući sa svojim zavežljajem, napola olakšana, napola bolesna.

Naselje je provodilo dan kao i uvek kada su muškarci bili dole. Žene su ogovarale s praga na prag. Levakovica, neuredna i debela, držala je podstanara, Butlua, za koga se pričalo da s njom deli više od stola; za Pjeronku, lepu i koketnu, šaputalo se da je miljenica Dansara, glavnog nadzornika. Levakova kći Filomena, devetnaestogodišnjakinja, već je imala dvoje dece sa Zaharijom Maeom i živela je kod kuće, kašljući, čekajući da je uzme za ženu. Stari Bonmor sedeo je kraj peći i pljuvao crno. Alzira, mala grbavica, devet godina stara, obavljala je kućne poslove kao mala žena, ribala i čuvala bebu, dok su se Lenora i Anri svađali pod stolom.

U tri sata muškarci su se vratili. Mae je seo za supu crn od glave do pete, a onda je Maeovica napunila veliko korito vrućom vodom pred vatrom, i on se svukao i oprao, kao što su to radili svi rudari, nasred kuhinje, bez stida, jer za stid nije bilo mesta. Žena mu je trljala leđa. Bio je to čas dana koji je pripadao njima. Kada je bio čist, seo je u košulji i pušio lulu, a ona mu je ispričala o Gregoarovima i briošu i o Megrau, a on nije rekao ništa, samo je jače povlačio dim iz lule.

Etjen, u svojoj sobi u Avantažu, te noći nije mogao da spava od bola u udovima. U danima koji su usledili, telo mu je očvrsnulo. Naučio je posao. Naučio je da gura a da ne troši snagu uzalud, da čuči a da ne razbije glavu, da diše vreli vazduh. Mae, koji je bio pravičan, počeo je da ga voli: momak je bio pametan, vredno je radio, nije previše pio. Katarina mu se manje obraćala; Ševal je uvek bio negde u blizini.

Uveče, dole u Rasnerovoj kafani, Etjen je slušao i pričao. Rasner, krupan, umeren čovek okruglog lica, otpušten je iz Kompanije pre tri godine zato što je predvodio jedan protest, i oženio se ženom koja je držala kafanu; još je imao veliki uticaj na rudare. Hteo je promene, ali polako, razumno, molbom. S njim je često sedeo jedan mršav, plav, ćutljiv mladić devojačkog lica i veoma bledih očiju — Suvarin, mašinista u Vorou. Bio je Rus, iz plemićke porodice, studirao je medicinu, a zatim pobegao iz svoje zemlje posle propale zavere protiv cara, i sada je živeo ovde, siromašan, ne pijući ništa, govoreći malo, s pitomim zecom po imenu Poljska, koga je držao u krilu i milovao dok je pušio cigaretu za cigaretom.

Etjen im je pričao o Plišaru, svom starom poslovođi iz Lila, koji je sada bio organizator Međunarodnog udruženja radnika, nedavno osnovanog u Londonu. Rasner je bio oprezan; Suvarin se prezrivo osmehnuo.

„Ta vaša Internacionala“, reče on. „Besmislica. Radnici koji hoće da postanu gazde. Sve to mora da nestane. Vatra svuda, stari svet spaljen do temelja. Posle — nešto će već izrasti.“

Etjen je slušao, napola zgrožen, napola opčinjen. Bio je čitao ponešto, bez reda — brošure, novine, stvari koje je napola razumeo — i počeo je da oseća kako se u njemu skupljaju reči.

U nedelju uveče izašao je u šetnju po ravnici. Proleće je najzad stiglo, oštro i zeleno. Duž puteva, iza gomila jalovine, u mladom žitu, parovi iz naselja ležali su u toplom sumraku; to je bilo jedino mesto koje su imali samo za sebe. Etjen je išao dalje, uznemiren, ka starom napuštenom rudniku Rekijar, čije je okno bilo napola urušeno.

I tamo, iza trulih šupa, ugledao je Katarinu sa Ševalom. Ševal ju je držao u naručju i vukao ka mračnom ćošku kraj zida. Činilo se da pokušava da se odmakne, a onda je popustila, ne iz ljubavi, nego zato što se nije usuđivala da odbije — zato što se to pre ili kasnije dešavalo devojkama u naselju. Etjen je stajao kao ukopan. Ono što je gledao bio je muškarac koji prisiljava dete koje neće da kaže ne, i u njemu se podiglo nešto ubilačko. Okrenuo se i otišao u noć, stisnutih pesnica, grla koje gori, govoreći sebi da se to njega ne tiče — da ona nije njegova — da će otići odavde.