Žerminal (sedmi deo)

Krajem februara rudari su počeli da se vraćaju. Malo-pomalo, ćutke, postiđeni, prolazili su pored nadzornika, uzimali svetiljke i silazili. Nije bilo šta drugo da se radi. Izgubili su.

Etjen je odlučio da još jednom siđe, u Voro, s njima. Nije imao kuda drugde; Plišar mu je pisao iz Pariza, i on će s vremenom otići u Pariz, ali je prvo hteo da im pokaže da se ne boji, da će deliti njihovu sudbinu do kraja. Sišla je i Katarina; morala je da zarađuje. Ševal se vratio na posao u Vorou.

Suvarin se bio odlučio. Napustiće Monsu, ali pre nego što ode, učiniće jednu stvar.

Noć pre nego što su se rudari vratili, sišao je sam u okno Voroa. Spuštao se merdevinama unutar okna pri svetlosti male svetiljke, do nivoa na kome je u zidove bila ugrađena obloga — drvena oplata koja je zadržavala veliko podzemno more zvano Bujica, jezero vode zarobljeno između stena. Tu je, visući nad prazninom, satima radio s bušilicom i malom testerom, slabeći grede, presecajući zavrtnje, olabavljujući spojeve, radeći mirno, precizno, onako kako je radio sve. Voda je počela da prodire kroz drvo. U zoru se ponovo popeo i otišao da stane na drum kod rudnika, da čeka.

U četiri sata ljudi su sišli. Etjen je sišao. Katarina je sišla. Ševal je sišao. Oko osam sati u oknu se začuo zvuk kao veliki uzdah, a zatim tutnjava. Obloga je popustila. Bujica se slivala u rudnik.

Pod zemljom je izbila panika. Rudari su u mraku trčali ka dnu okna, kroz hodnike koji su se već punili vodom. Gore je zvono za uzbunu zvonilo bez prestanka. Kavezi su iznosili muškarce, žene, dečake, mokre i vrišteći. Negrel je sam silazio u kavezu, iznova i iznova, leden, rizikujući život pri svakom silasku, dok zidovi okna nisu počeli da se urušavaju i kavez više nije mogao da siđe.

Onda je počela da se pomera i sama zemlja. Pred očima gomile koja se okupila — porodica, inženjera, Enboa, vojnika — Voro je počeo da tone. Tlo je pucalo; zgrade su se ljuljale; hala za prebiranje skliznula je u zemlju; mašinska zgrada se nagla i potonula; veliki dimnjak polako se prevrnuo i prelomio nadvoje. Poslednja od svega, sama mašina, velika crpka, još dahćući, potonula je u rupu kao da je zemlja guta, podignutih ogromnih krakova ka nebu, i nestala. Onda se kanal izlio iz korita, i voda je jurnula u krater. Na mestu gde je stajao Voro, bilo je samo jezero.

Zver je proždrla samu sebe.

Suvarin je sve to gledao s druma. Kada se završilo, okrenuo se i otišao, ne osvrćući se, u nepoznato, ka sledećem mestu gde će podmetnuti svoju vatru.

Pod zemljom, u mraku, Etjen je zgrabio Katarinu za ruku kada je voda došla, i potrčali su. Hodnici su se plavili iza njih. Penjali su se, klizajući se, kroz stara napuštena okna, naviše, uvek naviše, dalje od vode, dok nisu stigli do uskog prolaza visoko u sloju, do koga voda još nije dopirala. Ševal je došao za njima, i on izgubljen.

Negde daleko ispod njih, Bataj, stari beli konj, otrgao se iz štale i galopirao kroz hodnike koji su se davili, lud od straha, udarajući o zidove, tražeći dnevnu svetlost koju nije video deset godina, dok ga voda nije stigla i dok nije umro s glavom podignutom ka otvoru do koga nije mogao da dopre.

Njih troje ostali su u prolazu. Imali su malo hleba, svetiljku, tanak mlaz vode iz stene. Voda se dizala ispod njih, a onda stala. Prolazili su sati; dan; dva dana. Ševal, koji je u džepu imao hrane, jeo je pred njima i dao Katarini malo, i rugao se Etjenu. Pokušao je da stavi ruke na Katarinu pred Etjenovim očima. Etjen je osetio kako se staro ludilo ponovo diže, i ovoga puta ga nije zadržao. Zgrabio je komad stene i udario Ševala po glavi, jednom, dvaput, i Ševal je pao mrtav u vodu ispod.

Posle toga Etjen je sedeo drhteći. Ubio je čoveka. To je ono čega se uvek bojao; to mu je bilo u krvi. Ali Katarina se naslonila na njega u mraku i plakala, i rekla da je Ševala uvek mrzela, da ga nikada nije volela, da je s njim išla samo zato što se bojala.

Dani su prolazili. Svetiljka se ugasila. U potpunom mraku izgubili su osećaj za vreme. Čuli su, izdaleka, tiho kucanje — spasioce koji su kopali ka njima iz starih okana Rekijara, kucajući o stenu da daju znak. Odgovarali su, kucajući kamenom, dok im nije nestalo snage. Onda se voda ponovo podigla i donela natrag Ševalovo telo, koje je u mraku doplutalo do njihovih nogu, a oni nisu mogli da ga odgurnu.

Katarina je bila sve slabija. Tihim glasom pričala je o suncu, o poljima u proleće, o svom detinjstvu. Rekla je Etjenu da ga je volela od prvog dana, kada mu je dala pola svog hleba. On joj je rekao da je i on nju voleo, oduvek. Grlili su se u mraku. Umrla mu je u naručju tiho, kao da tone u san, a on dugo nije znao da je mrtva.

Na površini, porodice su dan za danom čekale kod spasilačkih radova. Maeovica je stajala tamo s Estelom u naručju, a Lenora i Anri držali su se za njene suknje, i nije plakala. Spasioci su kopali kroz stenu ka zarobljenim rudarima. Zaharija, izbezumljen od tuge za sestrom, radio je u prvom redu kopača, dok nije sa svetiljkom prišao preblizu jednom džepu metana. Gas je eksplodirao i ubio ga.

Tih dana Gregoarovi su se dovezli u naselje sa Sesil, donoseći odeću i cipele za Maeovu decu, iz sažaljenja zbog onoga što se dogodilo. Dok je Maeovica bila kod rudnika, Sesil je stajala u kuhinji sama sa starim Bonmorom, koji je sedeo kraj hladne peći, nem i oduzet, praznih očiju. Prišla mu je, blaga i punačka, rumena od dobre hrane, smešeći se. Tada se nešto pokrenulo u starcu — pedeset godina gladi, sto godina Maeovih poginulih u rudniku, sva tupa mržnja njegovog roda. Ruke su mu se podigle i stegle se oko belog grla devojke čija je porodica živela od rada njegove porodice još od vremena njegovog dede, i zadavio ju je. Kada su ih našli, još je sedeo tu, ruku ukočenih u vazduhu.

Petnaestog dana spasioci su se najzad probili. Našli su prolaz, a u njemu Ševalovo naduveno telo, i mrtvu Katarinu, i Etjena živog, jedva dišući, kose koja je pobelela. Negrel ga je sam izneo. Izneli su ga na svetlost, a on nije znao gde je.

Prošle su nedelje pre nego što je mogao da hoda.

Jednog aprilskog jutra Etjen je napustio Monsu. Išao je u Pariz, gde mu je Plišar našao posao u pokretu. Otišao je do naselja poslednji put da se oprosti, i zatekao Maeovicu na drumu, u rudarskoj odeći, sa svetiljkom. Primili su je za vozačicu kolica. Silazila je u rudnik koji joj je ubio muža, sina, kćer. Neko je morao da hrani decu.

Nije ga prekorila. „Niko nije kriv“, rekla je polako. „Možda jednog dana. Možda će jednog dana biti drugačije.“ Pružila mu je ruku. „Idi. Budi jak.“

Krenuo je drumom ka stanici. Bilo je rano, i sunce se dizalo nad ravnicom. Vazduh je bio mek. Svuda se zemlja budila: žito je zeleno nicalo po poljima, pupoljci su bujali na živicama, i cela ravnica je podrhtavala od komešanja svega što raste. Bio je april — Žerminal — mesec semena.

Dok je išao, činilo mu se da pod nogama, duboko dole, čuje rudare kako udaraju — udarce njihovih pijuka o ugalj, slabe i uporne i bezbrojne, iz svih rudnika ravnice. Još su bili tamo, pod zemljom, i još su radili. I činilo mu se da je to zvuk nečega što raste. U tamnim brazdama zemlje nicala je nova vojska, crna vojska ljudi, koja je polako sazrevala za žetvu budućih vremena; i jednog dana, uskoro, probiće tlo, i zemlja će se rascepiti od njenog uzdizanja.