Plotun (šesti deo)

Vojska je došla u Monsu. Vojnici su zaposeli rudnike; stražari su stajali na kapijama; patrole su marširale kroz naselja. Pariske novine štampale su priče o divljim hordama koje pljačkaju i ubijaju. Počela su hapšenja. Vlasti su tražile Etjena.

Sakrio se pod zemlju, u Žanlenovu jazbinu u napuštenim hodnicima Rekijara. Tu je bio suv kutak među starim gredama, postelja od sena, i namirnice koje je Žanlen krao — hleb, krompir, flaše rakije, čak i komadi mesa. Etjen je tu živeo danima, izlazeći gore samo noću. Imao je vremena da razmišlja, i razmišljao je previše. Prelazio je u mislima dan u Žan-Baru i marš i Megraovu smrt, i osećao je kako mu pokret koji je predvodio izmiče iz ruku. Hteo je pravdu, a rulja mu je dala krv. Osećao je kako se u njemu diže nešto gorko i hladno — a s tim, ponekad, i stara mračna silovitost njegove krvi, koja ga je plašila.

Kompanija je izdržavala. Pustila je glas da će ljudi koji se vrate na posao biti primljeni natrag, osim kolovođa, i da dovodi radnike iz Belgije. Naselje je tu vest dočekalo dugim urlikom besa.

U kući Maeovih glad je postala neka vrsta smrti. Alzira, mala grbavica, ležala je na krevetu gore, tako mršava da je jedva postojala, kašljući i drhteći. Tiho je pričala o suncu, o toplim danima, o supi. Etjen je jedne noći došao gore i seo pored nje, držeći je za ruku. Nasmešila mu se. Maeovica je sedela u podnožju kreveta prekrštenih ruku, lica kao od kamena. Pre jutra Alzira je umrla, bez glasa, tiho kao što je i živela.

Sahranili su je. Maeovica nije plakala. „Jedna usta manje“, rekla je, a onda zarila lice u kecelju.

Etjen se vratio u svoje skrovište. Jedne noći, izlazeći iz Rekijara u mraku, video je Žanlena kako čuči u senci i posmatra mladog vojnika na straži kod Voroa — momka od dvadeset godina, rumenih obraza, tek došlog iz Bretanje, koji je hodao gore-dole po hladnoći i pevušio za sebe da bi održao hrabrost. Pre nego što je Etjen stigao da se pomeri, Žanlen mu se prišunjao s leđa kao vuče, skočio mu na leđa i zario mu nož u grlo. Vojnik je pao bez krika.

„Zašto?“ prošaputao je Etjen, užasnut. „Zašto si to uradio?“

Žanlen je slegao ramenima. „Ne znam. Došlo mi.“

Etjen je zurio u njega. U detetu nije bilo nikakvog razloga — samo nagon, ono što je ležalo duboko u svima njima, duboko i u njemu samom. Odvukli su telo do Rekijara i bacili ga niz staro okno. Kompanija ga nikada nije pronašla, a vojnik je zaveden kao dezerter. Etjen posle toga noćima nije mogao da spava, gledajući momkovo lice.

Ubrzo zatim, Etjen je najzad otišao u Avantaž. Rasner je ponovo postao sila u Monsuu; rudari, umorni i poraženi, vraćali su se njemu i njegovoj umerenosti, a okretali se od Etjena. Te noći je tu bio Ševal, pijan i hvalisav. Vređao je Etjena; vređao je štrajk. Onda je rekao nešto o Katarini, i Etjen je pobeleo.

Potukli su se napolju na drumu, u blatu. Ševal je izvukao nož; Etjen mu ga je izbio iz ruke i oborio ga, i zatekao se kako kleči Ševalu na grudima s ludom željom da ga ubije, da mu smrska lobanju kamenom. Žudnja za ubistvom podigla se u njemu odnekud iz dubine, nasleđeno ludilo njegovog roda, i ispunila mu glavu crvenilom. Ustao je, pustio Ševala i otišao drhteći.

Katarina je sve videla. Malo kasnije, u mračnom sokaku, pošla je za njim i stala blizu njega ne govoreći ništa. Ševal ju je, kada je ustao, istukao i oterao iz svoje sobe, i ona se vratila kući, majci.

Belgijski radnici stigli su u Voro jednog jutra pod vojnom pratnjom. Celo naselje izašlo je da ih dočeka.

Vojnici — šezdeset ljudi i jedan kapetan — stajali su ispred rudnika s puškama. Pred njima, ispunjavajući prostor između rudnika i gomile jalovine, dolazili su rudari: muškarci, žene, deca. Vikali su na vojnike, zatim na Belgijance, pa opet na vojnike. „Izdajnici! Ubice! Kukavice!“ Žene su bile najgore. Maeovica je bila tu, strašnog lica, držeći Estelu. Muketa je bila tu; kada je jedan oficir viknuo na nju, okrenula se, podigla suknje i u znak poruge mu pokazala zadnjicu, a gomila je zaurlala od smeha.

Onda su počele da lete cigle. Žene su kod ciglane našle gomilu cigala, čupale su ih i bacale, a deca su ih nosila naramcima. Jednog vojnika pogodile su u lice. Mladi oficir je zadržavao svoje ljude; stajali su s puškama, belih i napetih lica, primajući cigle. Mae, koji je sve vreme ćutao, istupio je pred stroj i rastvorio kaput da otkrije grudi.

„Hajde! Pucajte! Pucajte ako smete!“

I Etjen je bio napred, vičući vojnicima da su radnički sinovi, da ne smeju da pucaju na svoju braću. Katarina je bila pored njega; pojavila se niotkuda.

Jedna cigla pogodila je kapetana. Onda je, a da niko nije izdao naređenje, odjeknuo pucanj, pa drugi, pa čitav neujednačen plotun.

Na trenutak niko nije razumeo. Onda su ugledali tela. Mae je ležao na leđima, s metkom u srcu. Muketa se bacila pred Katarinu i primila metke namenjene njoj, i ležala je na samrti, smešeći joj se. Mali Bebert i Lidija, koji su bacali cigle držeći se za ruke, ležali su jedno pored drugog u blatu. Stara Brile je bila mrtva. Bilo je i drugih, mnogo drugih, mrtvih i ranjenih, a ranjeni su vrištali. Vojnici su stajali kao oduzeti, gledajući šta su učinili. Neki od njih su plakali.

Maeovica je klečala pored muža s bebom u naručju. Nije plakala. Dugo ga je gledala, kao da pokušava da razume.

Plotun kod Voroa bio je kraj štrajka. Pariske novine okrenule su se protiv Kompanije; postavljana su pitanja u Skupštini; vlada se uplašila. Upravni odbor je odlučio da napravi gest: novi sistem nadnica ostaće, ali ljudi koji se vrate biće dobrodošli, a otkazi povučeni.

Naselje je bilo slomljeno. Kada je Etjen prolazio kroz njega, žene su pljuvale na njega. Bacali su kamenje. Levakova žena vrištala je da je on ubio Maea, da ih je sve svojim lepim rečima odveo u smrt. Rasner je stajao na pragu i zadovoljno gledao. Etjen je otišao kući s krvlju koja mu je curila s čela i zatekao Maeovicu kako sedi u praznoj kuhinji. Pogledala ga je i nije rekla ništa — nikakav prekor, ništa, a to je bilo gore.

Samo je Suvarin ostao nepomućen. „Vidiš“, rekao je tiho Etjenu, milujući zeca. „Priče. Štrajkovi. Ništa se ne menja.“