Novi život

Danteova prva knjiga, napisana kada mu je bilo blizu trideset godina, posle smrti Beatriče Portinari 1290. godine. To je prosimetrum*: niz od trideset jedne pesme — soneta, kancona i balada — smeštenih u prozno kazivanje koje priča kako je svaka od njih nastala, a posle svake sledi kratka analiza njenih delova. Obično se deli na četrdeset dva kratka poglavlja; s petnaestak hiljada reči, ovde je jedan deo. Analize su izostavljene, a pesme su date u prozi, prevedene iznova s italijanskog; Danteovo prvo lice je sačuvano.* Vita Nuova je seme Božanstvene komedije*, koju obećava u svojim poslednjim redovima.*

U onom delu knjige mog pamćenja pre koga bi se malo šta moglo pročitati, stoji naslov koji kaže: Incipit vita nova — „Ovde počinje novi život.“ Pod tim naslovom nalazim zapisane reči koje nameravam da prepišem u ovu knjižicu; a ako ne sve, bar njihov smisao.

Devet puta već od mog rođenja nebo svetlosti vratilo se na istu tačku svog okretanja, kada se prvi put pred mojim očima pojavila slavna gospa mog uma, koju su mnogi zvali Beatriče, ne znajući kako da je nazovu. Bila je u ovom životu već toliko dugo da se zvezdano nebo pomerilo ka istoku za dvanaesti deo jednog stepena; tako da mi se pojavila otprilike na početku svoje devete godine, a ja sam je video otprilike na kraju svoje devete. Pojavila se obučena u najplemenitiju boju, skromnu i dolično grimiznu, opasana i ukrašena onako kako je priličilo njenom veoma mladom dobu.

U tom trenutku, kažem istinu, duh života, koji boravi u najtajnijoj odaji srca, počeo je da drhti tako snažno da se strašno osetilo i u najmanjim žilama mog tela; i drhteći rekao je ove reči: „Evo boga jačeg od mene, koji će, došavši, vladati mnome.“ Od tada je Ljubav vladala mojom dušom, koja mu se tako rano venčala; i mnogo puta mi je zapovedao da tražim da vidim ovog najmlađeg od anđela; tako da sam je u dečaštvu često išao da tražim, i video sam je tako plemenitog i hvale vrednog držanja da bi se za nju zaista mogle reći reči pesnika Homera: „Nije izgledala kao kći smrtnog čoveka, nego Boga.“

Dante i Beatriče bili su oboje deca pri ovom prvom susretu; ono što on opisuje jeste buđenje doživotne, pobožne odanosti, koju će kasnije razumeti kao ljubav koja ga vodi ka Bogu. Broj devet se ponavlja kroz celu knjigu: Beatriče je, kaže Dante, i sama bila „jedna devetka“, čudo čiji je koren Trojstvo.

Kada je prošlo toliko dana da se navršilo tačno devet godina od onog prvog pojavljivanja ove najljupkije gospe, poslednjeg od tih dana desilo se da mi se ova čudesna gospa pojavila obučena u najčistije belo, između dve ljupke gospe koje su bile starije od nje; i prolazeći jednom ulicom, okrenula je oči ka onom mestu gde sam stajao u velikom strahu; i svojom neizrecivom učtivošću, koja je sada nagrađena u večnom životu, pozdravila me je, tako milostivo da mi se tada činilo da vidim sve granice blaženstva. Čas njenog najslađeg pozdrava bio je svakako deveti čas tog dana. I pošto je to bio prvi put da su njene reči doprle do mojih ušiju, osetio sam takvu slast da sam, kao opijen, napustio ljude i otišao u samoću svoje sobe, i počeo da mislim na nju.

I misleći na nju, obuzeo me je slatki san, u kome se pojavilo čudesno viđenje. U svojoj sobi kao da sam video oblak boje vatre, a u njemu gospodstvenu priliku, strašnu za gledanje, a ipak punu radosti, koja je govorila mnoge stvari od kojih sam razumeo samo malo, a među njima: „Ja sam tvoj gospodar.“ U njenom naručju kao da sam video usnulu priliku, lako umotanu u grimizno platno; i gledajući je veoma pažljivo, prepoznao sam gospu pozdrava. U jednoj ruci držao je nešto što je sve gorelo, i kao da mi je rekao: „Evo tvog srca.“ I posle malo vremena probudio je onu koja je spavala i naterao je da jede od stvari koja je gorela u njegovoj ruci, a ona je jela bojažljivo. Tada mu se radost pretvorila u najgorči plač; i plačući, uzeo je ovu gospu u naručje i kao da je otišao s njom ka nebu.

Probudio sam se u takvoj muci da mi je san bio prekinut. I odlučio sam da o tome napišem sonet, upućen svim pesnicima tog vremena — „Svakoj zarobljenoj duši i plemenitom srcu“ — moleći ih da protumače moje viđenje. Mnogi su odgovorili s različitim mišljenjima; među njima je bio i jedan koga zovem prvim od svojih prijatelja, Gvido Kavalkanti; i to je bio, takoreći, početak našeg prijateljstva. Pravi smisao tog viđenja tada niko nije video; ali sada je jasan i najprostijima.

Viđenje je tumačeno kao proročanstvo Beatričine smrti.

Od tog viđenja nadalje moj prirodni duh počeo je da biva ometan u svom delovanju, jer mi je duša bila sasvim predana mislima o ovoj najljupkijoj; tako da sam za kratko vreme postao toliko krhak i slab da je mnoge prijatelje zabrinjavao moj izgled; a mnogi, puni zavisti, pokušavali su da od mene saznaju ono što sam hteo da sakrijem od svih. Rekao sam im da me je Ljubav dovela do ovoga. A kada su me pitali: „Zbog koga te je Ljubav tako uništila?“, gledao sam ih smešeći se i nisam govorio ništa.

Jednog dana desilo se da je ova najljupkija gospa sedela u jednoj crkvi, gde su se pevale hvale Kraljici slave; a ja sam bio na mestu odakle sam mogao da vidim svoje blaženstvo. Između nje i mene, u pravoj liniji, sedela je jedna ljupka gospa veoma prijatnog izgleda, koja me je često gledala, čudeći se mom pogledu, koji kao da se završavao na njoj. I mnogi su primetili njeno gledanje i rekli: „Vidi kako ta gospa uništava ovog čoveka.“ A ja sam se obradovao, jer sam pomislio: moja tajna danas nije otkrivena, nego je, naprotiv, mojim pogledima skrivena. I odmah sam odlučio da ovu ljupku gospu učinim zaklonom za istinu; i tako sam se dobro pretvarao, u nekoliko pesama i u svom ponašanju, da je većina onih koji su govorili o meni verovala da zna moju tajnu.