Sin (pevanja 1–3)

Pevaj mi, Muzo, o čoveku mnogih puteva, koji je dugo lutao pošto je razorio sveti grad Troju. Video je gradove mnogih naroda i upoznao njihov način mišljenja, a na moru je u srcu podneo mnoge jade, boreći se za sopstveni život i za povratak svojih drugova. Ali njih nije spasao, iako je to želeo; propali su zbog sopstvene drskosti, ludi, jer su pojeli goveda Sunca, a Sunce im je oduzelo dan povratka. O tome, boginjo, kćeri Zevsova, počevši odakle hoćeš, kaži i nama.

Svi ostali, koliko god ih je umaklo surovoj propasti, bili su već kod kuće, spaseni od rata i mora. Samo njega, koji je čeznuo za povratkom i za ženom, držala je u svojim dubokim pećinama gospodarica nimfa Kalipso, sjajna među boginjama, želeći da joj bude muž. A kada je došla godina u kojoj su mu bogovi ispreli nit povratka kući, na Itaku, ni tada nije bio pošteđen muka, čak ni među svojima. Svi bogovi su ga žalili, osim Posejdona, koji je neprestano besneo na bogolikog Odiseja, sve dok ovaj ne stigne u svoju zemlju.

Ali Posejdon je otišao u posetu dalekim Etiopljanima, najudaljenijima od svih ljudi, da primi hekatombu bikova i ovnova; a ostali bogovi okupili su se u dvorima olimpijskog Zevsa. Zevs je prvi progovorio među njima, jer je mislio na Egista, koga je ubio Orest: „Gle kako smrtnici okrivljuju bogove! Kažu da im zla dolaze od nas, a sami, svojom ludošću, trpe preko mere.“

Tada mu odgovori sovooka Atena: „Oče, srce mi se cepa zbog mudrog Odiseja, nesrećnika, koji pati daleko od prijatelja na ostrvu oplakanom morem, na pupku mora, gde ga jedna boginja zadržava i mekim rečima mami da zaboravi Itaku. A on, žudeći da vidi bar dim kako se diže iz njegove zemlje, želi da umre.“ I Zevs, skupljač oblaka, pristade da se Odisej vrati. Hermes će otići do Kalipso, a Atena će sama otići na Itaku, da probudi njegovog sina.

Vezala je pod noge svoje lepe sandale, besmrtne i zlatne, koje su je nosile preko mora i bezgranične zemlje s dahom vetra, i strelovito se spustila s vrhova Olimpa. Stala je na Itaci, na kapiji Odisejevog dvora, u liku stranca, Mentesa, gospodara Tafljana, s bronzanim kopljem u ruci.

Tamo je zatekla ohole prosce. Zabavljali su se igrom na tabli ispred vrata, sedeći na kožama volova koje su sami zaklali, dok su glasnici i štitonoše mešali vino s vodom u peharima, brisali stolove šupljikavim sunđerima i sekli meso u velike komade. Princ Telemah je prvi ugledao boginju, jer je sedeo među proscima, tužnog srca, zamišljajući u mislima svog plemenitog oca, kako bi odnekud mogao da dođe i rasturi prosce po kući, i povrati svoju čast i vlast nad onim što je njegovo. Pošao je pravo ka kapiji, postiđen što stranac dugo stoji pred vratima, uzeo stranca za ruku i poželeo mu dobrodošlicu.

Kada su jeli, boginja ga je upitala ko su ti gosti na gozbi. I Telemah joj je rekao: to su prinčevi s Itake i okolnih ostrva, više od stotinu njih, koji prose njegovu majku Penelopu i proždiru njegov dom, kolju mu ovce i goveda, dok njegova majka niti odbija mrski brak niti može da se natera da mu stane na kraj. Atena, u Mentesovom liku, rekla mu je da njegov otac nije mrtav, već ga negde na ostrvu oplakanom morem drže zarobljenog surovi i divlji ljudi; i dala mu je savet: sazovi Ahajce na skupštinu; naredi proscima da se raziđu svojim kućama; zatim opremi brod s dvadeset veslača i pođi da se raspitaš za oca, u Pil, kod bogolikog Nestora, i u Spartu, kod plavokosog Menelaja. „Vreme je da ostaviš detinjarije; nisi više dete.“ Tako reče boginja i nestade, odletevši kao ptica; a on je u srcu znao da je to bio bog.

U dvorani je slavni pevač Femije pevao proscima, koji su sedeli i ćutke slušali; pevao je o gorkom povratku Ahajaca iz Troje. A iz svoje gornje odaje mudra Penelopa čula je njegovu nadahnutu pesmu i sišla niz visoke stepenice, s dve svoje sluškinje, i stala pored jednog stuba u dvorani, držeći sjajni veo pred obrazima, i zaplakala, i rekla: „Femije, znaš mnoge druge pesme koje očaravaju smrtnike; otpevaj neku od njih, a prekini ovu tužnu pesmu, koja mi uvek razjeda srce, jer je na mene, više nego na ijednu ženu, pala nezaboravna tuga, dok čeznem za svojim mužem.“

Ali mudri Telemah joj odgovori: „Majko, zašto vernom pevaču zameraš što pruža zadovoljstvo kako mu srce nalaže? Nisu krivi pevači, nego Zevs. Ljudi uvek najviše hvale najnoviju pesmu. Idi u svoju sobu i gledaj svoj posao, razboj i preslicu; reč neka pripadne muškarcima, a meni najviše od svih, jer je u ovoj kući moja vlast.“ A ona se začudi i vrati se u svoju sobu, primivši k srcu mudre reči svoga sina. A prosci su grizli usne, čudeći se Telemahu što govori tako smelo.

U praskozorje, kada se pojavila ružoprsta Zora, Odisejev sin sazvao je skupštinu i govorio, a na kraju je bacio žezlo na zemlju i briznuo u plač; i sav narod obuze sažaljenje. Ali odgovori mu Antinoj, najdrskiji od prosaca: „Nisu krivi prosci, nego tvoja rođena majka, koja je lukava preko svih žena. Već tri godine, a evo dolazi i četvrta, ona nas vara. Postavila je u svojim dvorima veliki razboj i počela da tka pokrov, i rekla nam: ‚Mladići, moji prosci, pošto je bogoliki Odisej mrtav, sačekajte, koliko god vam se žuri s mojom udajom, dok ne dovršim ovo platno, mrtvački pokrov za junaka Laerta, za čas kada ga obori kobna sudbina smrti, da me nijedna žena u zemlji ne prekori što leži bez pokrova onaj koji je stekao toliko imanje.‘ Tako je govorila, i naša ohola srca su pristala. I danju bi tkala na velikom razboju, a noću bi paralu, uz baklje postavljene pored sebe. Tako nas je tri godine varala; ali kada je došla četvrta godina, jedna od njenih žena, koja je to dobro znala, rekla nam je, i uhvatili smo je kako para divno tkanje.“

Zevs posla dva orla da polete s planinskog vrha. Obrušili su se nad sredinu skupštine, kružeći i mlatarajući krilima, i kandžama rastrgli jedan drugom obraze i vratove, i odleteli udesno. A stari Haliterz, koji je značenje ptica znao bolje od ikoga u svoje vreme, objavio je da je Odisej blizu i da proscima seje smrt i propast. Ali oni su mu se smejali.

Zato je Telemah potajno otišao na obalu, a Atena, sada u liku Mentora, starog prijatelja njegovog oca, našla mu je brz brod i posadu. Samo je stara dadilja Euriklija znala da odlazi, i on ju je zakleo da majci ništa ne kaže. A sovooka Atena poslala im je povoljan vetar, svež Zefir koji je pevao nad vinotamnim morem, i celu noć i kroz zoru brod je sekao svoj put.

U svitanje stigli su u peskoviti Pil, dobro sazdani Nelejev grad. Na obali je narod prinosio crne bikove tamnokosom Zemljotresu, Posejdonu. Stari Nestor, gerenijski konjanik, primio ih je ljubazno; ali on o Odiseju nije znao ništa. Umesto toga, pričao im je o gorkim povracima Ahajaca, i o Agamemnonu, ubijenom na sopstvenom ognjištu od Egista i njegove neverne žene, i o tome kako ga je Orest osvetio. „Tako i ti, prijatelju, jer vidim da si visok i lep, budi hrabar, da bi i ljudi koji se još nisu rodili govorili lepo o tebi.“ Kada se gozba završila, Atena je otišla u liku morskog orla, i čuđenje obuze sve koji su to videli; a starac uze Telemaha za ruku i reče: „Prijatelju, ne mislim da ćeš biti kukavica ili slabić, kada te bogovi prate, tako mladog.“ I dade mu bojna kola i svog sina Pejsistrata za druga, da produže za Spartu.

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Sparta i Ogigija)