Sparta i Ogigija (pevanja 4–6)

Stigli su u Lakedemon, koji leži nisko među brdima, i odvezli se do dvora slavnog Menelaja. Zatekli su ga kako priređuje svadbenu gozbu, za sina i za kćer. Telemah i Pejsistrat stali su na kapiji i zadivili se; jer je kroz kuću visokog krova sijao sjaj kao od sunca ili meseca, od bronze i zlata, od ćilibara, srebra i slonovače. „Takav je, mislim, dvor olimpijskog Zevsa“, prošaputa Telemah.

Menelaj ih je dočekao pre nego što je saznao njihova imena, a kada je pomenuo Odiseja, koga je voleo više od svih drugova, dečak je sakrio lice u svoj purpurni ogrtač i zaplakao, i Menelaj je shvatio ko je on. Tada je iz svoje mirisne odaje visokog krova došla Helena, kao Artemida sa zlatnom preslicom, i odmah ga je prepoznala po sličnosti s ocem. A kada su svi zajedno plakali, sećajući se mrtvih, ubacila je u vino koje su pili lek koji je dobila u Egiptu, koji smiruje svaki bol i gnev i donosi zaborav svake tuge. I ispričala im je kako se Odisej jednom unakazio surovim udarcima, prebacio prnje preko ramena i ušunjao se u Troju kao prosjak, i razgovarao s njom, i ubio mnoge Trojance pre nego što se vratio. A Menelaj je ispričao kako je, u drvenom konju, kada je Helena obilazila oko njega i dozivala grčke vođe po imenu, glasovima njihovih žena, Odisej obuzdao ostale, i rukama zatvorio usta jednome koji bi joj se odazvao.

Sledećeg jutra Menelaj je ispričao svoju priču. Zadržan bez vetra na ostrvu Farosu kod Egipta, uhvatio je Proteja, nepogrešivog morskog starca, dok je ležao među svojim fokama; a starac se pretvarao u grivastog lava, i u zmiju, i u leoparda, i u velikog vepra, i u tekuću vodu, i u visoko lisnato drvo; ali oni su ga čvrsto držali, sve dok se nije umorio i progovorio. Rekao je Menelaju sudbinu Ahajaca: o Agamemnonovom ubistvu, i o Odiseju, koga je video na jednom ostrvu kako lije krupne suze u dvorima nimfe Kalipso, koja ga silom zadržava; a on nema ni brodova ni drugova da ga prenesu preko širokih leđa mora.

U međuvremenu, na Itaki su prosci saznali da je dečak otplovio, pa su se razljutili i naumili da ga sačekaju u zasedi u moreuzu između Itake i stenovite Same, i da ga ubiju pri povratku. Penelopa je to čula od glasnika Medona, i klecnula su joj kolena; sručila se na prag svoje dobro sazdane odaje i plakala. Ali noću joj je sovooka Atena poslala priviđenje, u liku njene sestre, da joj kaže da njen sin ima vodiča kome bi i bogovi zavideli.

Tada se Zora podigla s ložnice pored gospodstvenog Titona, da donese svetlost besmrtnima i smrtnima. I Zevs posla Hermesa, vodiča i Argoubicu, nimfi lepih kosa. Vezao je svoje lepe sandale i otišao klizeći preko talasa kao morska ptica, i stigao na daleko ostrvo, i do velike pećine u kojoj je nimfa živela. Na ognjištu je gorela velika vatra, a miris cepanog kedra i kleke širio se daleko preko ostrva; a ona je pevala lepim glasom dok je hodala tamo-amo pred razbojem, tkajući zlatnim čunkom. Oko pećine raslo je bujno šumarje, joha i topola i mirisni čempres, gde su se gnezdile ptice dugih krila, a loza je divlje bujala grozdovima, i četiri izvora tekla su bistrom vodom. Čak bi se i besmrtnik, došavši tamo, zagledao u čudu.

Ali Odisej nije bio unutra. Sedeo je na obali, kao i uvek, kidajući srce suzama, jecajima i tugom, gledajući preko pustog mora i plačući.

Kalipso je čula Zevsovu poruku i zadrhtala. „Surovi ste vi, bogovi, i zavidljiviji od svih, kada zavidite boginji koja smrtnog čoveka uzme na svoju postelju.“ Ali poslušala je. Otišla je do Odiseja i rekla: „Nesrećniče, ne plači više ovde; ispratiću te na put.“ Dala mu je sekiru i teslu, i on je posekao dvadeset stabala i sagradio splav; dala mu je odeću, hranu i vino, i poslala mu za leđima blag vetar. Pre nego što je otišao, upitala ga je: „Zaista nisam lošija od nje, ni stasom ni rastom; ne priliči smrtnim ženama da se nadmeću s besmrtnim boginjama.“ A Odisej, kome nikada nije nedostajalo odgovora, rekao joj je: „Gospo, ne ljuti se na mene zbog ovoga. Dobro znam da se Penelopa, koliko god da je mudra, ne može porediti s tobom ni lepotom ni stasom; ona je smrtna žena, a ti nikada nećeš umreti niti ostareti. A ipak, svakoga dana, čeznem za domom i za danom povratka. A ako me neki bog razbije na vinotamnom moru, podneću i to; imam srce koje je naučilo da podnosi.“

Sedamnaest dana je plovio, a osamnaestog su se pojavile senovite planine zemlje Feačana, kao štit na maglovitom moru. Ali Zemljotres, vraćajući se od Etiopljana, video ga je izdaleka i razgnevio se još više. Sakupio je oblake, zgrabio trozubac, uzburkao more i podigao sve udare svih vetrova. Ogroman talas udario je splav i okrenuo ga u krug; jarbol se slomio; jedro i katarka pali su daleko u more. Tada se nad njim sažalila Ino lepih gležnjeva, Kadmova kći, koja je nekada bila smrtnica, a sada je bila morska boginja, i dala mu svoj besmrtni veo da ga obavije oko grudi. Dve noći i dva dana nosili su ga talasi, i mnogo puta je srce predviđalo propast. Kada je najzad ugledao kopno i zatutnjanje talasa o stene, zaplivao je duž obale do ušća jedne reke i pomolio se rečnom bogu, koji je umirio svoj tok. I Odisej je ispuzao na obalu, kože izderane, kolena i ruku malaksalih, i legao u trsku i poljubio žitorodnu zemlju. Zatim je napravio postelju od opalog lišća pod dva grma, maslinom i divljom maslinom, i pokrio se lišćem, kao što čovek na usamljenom imanju sakrije užareni ugarak pod crni pepeo, da sačuva seme vatre. A Atena mu izli san na oči.

U međuvremenu, Atena je otišla u grad Feačana i stala nad postelju Nausikaje, kraljeve kćeri, u snu, i rekla joj da u zoru pođe na reku da opere odeću, jer dan njenog venčanja ne može biti daleko. Tako je devojka sa sluškinjama odvezla kola s mazgama do reke, i prale su odeću u jezercima i rasprostrle je da se suši na šljunku obale. Zatim su se okupale i igrale loptom, a beloruka Nausikaja predvodila je njihovu pesmu, kao Artemida među svojim nimfama. Kraljevna je bacila loptu jednoj sluškinji i promašila, i lopta je pala u duboki vir, a sve su glasno vrisnule; i bogoliki Odisej se probudio.

Izašao je iz žbunja, odlomivši lisnatu granu da pokrije golotinju, kao planinski lav koji izlazi, uzdajući se u svoju snagu, po vetru i kiši. Bio je strašan prizor, sav okoreo od morske soli, i sluškinje su se razbežale na sve strane duž obale. Samo je Alkinojeva kći ostala na mestu, jer joj je Atena ulila hrabrost u srce. I Odisej joj se obratio, blago i lukavo: „Kleknuo bih pred tobom, kraljevno. Jesi li boginja ili smrtnica? Ako si boginja, najviše si nalik Artemidi, kćeri velikog Zevsa, lepotom i stasom. Ako si smrtnica, triput su blaženi tvoj otac i tvoja majka. Nikada nisam svojim očima video takvog smrtnika, ni muškarca ni ženu. Jednom, na Delu, video sam mladu palmu kako niče pored Apolonovog oltara; i stajao sam i divio joj se, jer nikada takvo drvo nije izniklo iz zemlje. Tako se sada, gospo, divim tebi.“

Dala mu je odeću i ulje, hranu i piće, a kada se okupao, Atena ga je učinila višim i snažnijim, a kosa mu se kovrdžala kao zumbul. I Nausikaja reče svojim sluškinjama: „Kad bi se takav čovek nazvao mojim mužem, živeo ovde i rado ostao.“ Zatim mu je objasnila kako da dođe do dvora njenog oca, ali da dođe sam, da ne bi ljudi u gradu ogovarali.

(Kraj 2. dela — nastavak u 3. delu: Feačani)