Povratak kralja (pevanja 22–24)

Tada je Odisej, pun lukavstava, zbacio svoje prnje i skočio na veliki prag s lukom i tobolcem punim strela, i sasuo brze strele pred svoje noge, i obratio se proscima: „Ovo odlučujuće nadmetanje je završeno. Sada ću nišaniti u drugi cilj, u koji niko još nije pogodio, ako uspem, i ako mi Apolon da slavu.“

Uperio je gorku strelu u Antinoja. Antinoj je upravo podizao lep zlatni pehar s dve ručke, da pije vino; na smrt nije ni pomišljao. Ko bi pomislio da će jedan čovek među mnogima, ma koliko snažan, navući na njega zlu smrt i crnu sudbinu? Odisej ga je pogodio u grlo, i vrh je prošao pravo kroz meki vrat. Klonuo je na stranu, pehar mu je ispao iz ruke, a gust mlaz krvi šiknuo mu je iz nozdrva; nogom je odgurnuo sto, i hrana se prosula po podu.

Prosci su skočili uz graju i gledali svuda po dobro sazdanim zidovima; ali tamo nije bilo ni štita ni snažnog koplja da ga uzmu. Mislili su da je čoveka ubio slučajno. Nisu videli, ludi, da su konopci propasti već stegnuti nad svakim od njih. Tada im Odisej, gledajući ih ispod obrva, reče: „Psi, mislili ste da se nikada neću vratiti kući iz trojanske zemlje, pa ste mi pustošili kuću, i terali moje žene da spavaju s vama, i dok sam još bio živ prosili ste moju ženu, ne bojeći se ni bogova koji drže široko nebo, ni ikakve ljudske osvete u budućnosti. Sada su konopci propasti stegnuti nad svakim od vas.“

Bledi strah obuze ih sve. Samo mu Eurimah odgovori: „Ako si ti zaista Odisej s Itake, koji se vratio kući, pravo govoriš. Ali krivac je već mrtav, Antinoj; on je sve ovo terao, ne toliko željan braka koliko želeći da bude kralj Itake. Poštedi svoj narod; nadoknadićemo ti sve što smo pojeli i popili, svaki od nas u vrednosti od dvadeset volova, u bronzi i zlatu.“ Ali Odisej reče: „Eurimahe, ni kad biste mi dali celo bogatstvo svojih očeva, sve što sada imate i sve što biste mogli da dodate, ne bih zaustavio ruke od ubijanja, dok prosci ne plate za svu svoju drskost.“

Eurimah je isukao oštri mač i jurnuo na njega sa strašnim krikom, a Odisej ga je pogodio strelom u grudi kod bradavice, i on je pao. Amfinom je jurnuo na Odiseja s isukanim mačem, ali Telemah ga je otpozadi udario bronzanim kopljem, između ramena, i probio mu grudi. Tada je Telemah otrčao u riznicu i doneo štitove i koplja i šlemove za oca, za sebe, za svinjara i za govedara; i njih četvorica su stali na prag, protiv mnogih.

Ali Melantije kozar se kroz otvore za dim popeo u riznicu i proscima izneo dvanaest štitova i isto toliko kopalja i šlemova; i Odiseju su se zatresla kolena i srce kada ih je video kako se naoružavaju. Kada se Melantije popeo i drugi put, svinjar i govedar su ga uhvatili, svezali mu ruke i noge na leđima i upredenim užetom podigli ga do greda, da tamo pati.

Tada im je prišla Atena, u Mentorovom liku, i stasom i glasom; i podstakla je Odiseja gnevnim rečima, a zatim uzletela na zadimljenu krovnu gredu i sela tamo kao lastavica da posmatra. Šest puta su prosci zajedno bacili koplja, i šest puta ih je Atena navela da promaše. Tada je Atena s krova podigla svoju egidu, koja uništava ljude, i prosce je obuzela panika, i razbežali su se po dvorani kao krdo goveda koje napada i goni obad strelac u proleće, kada su dani dugi.

Kada je bilo gotovo, Odisej je pregledao celu kuću, da vidi da li se još neki čovek, živ, krije; ali video ih je sve, nagomilane u krvi i prašini, kao ribe koje su ribari mrežom s mnogo okaca izvukli iz sivog mora na zaobljenu obalu, i sve leže nagomilane na pesku, čeznući za morskim talasima, a žarko sunce im oduzima život.

Femije, pevač, koji je proscima pevao pod prinudom, obgrlio mu je kolena: „Ja sam pevač, koji peva bogovima i ljudima; sam sam se naučio, a bog mi je u srce usadio pesme svake vrste. Ne ubij me.“ A Telemah se zauzeo za njega, i za glasnika Medona, koji se brinuo o njemu kad je bio dete; i Odisej ih je obojicu poštedeo.

Stara Euriklija, ugledavši tela i krv, počela je da podiže pobednički poklič. Ali Odisej ju je zaustavio: „Raduj se u srcu, starice, ali budi mirna i ne kliči glasno. Nije sveto hvaliti se nad pobijenim ljudima. Ove je uništila sudbina bogova i njihova sopstvena zlodela.“

Tada je dvanaest sluškinja koje su sramotile kuću moralo da iznese tela i da opere stolove i stolice vodom i sunđerima; a kada su očistile kuću, Telemah ih je izveo u dvorište i obesio, jednu pored druge; i malo su se koprcale nogama, ali ne dugo. A Melantije je izveden, osakaćen i ubijen. Tada je Odisej očistio kuću vatrom i sumporom.

Euriklija je otrčala gore do Penelope, glasno se smejući: „Probudi se, Penelopa, drago dete! Odisej se vratio kući i pobio ohole prosce!“ Ali Penelopa nije htela da joj veruje. Sišla je i sela naspram njega u svetlosti vatre, kraj drugog zida; a on je sedeo kraj visokog stuba, gledajući dole, čekajući da vidi hoće li mu njegova plemenita žena nešto reći kada ga ugleda. Dugo je sedela ćuteći, a čuđenje joj je ispunjavalo srce; ponekad bi ga pogledala pravo u lice, a ponekad ga ne bi prepoznala, u bednim prnjama koje je nosio. Telemah ju je prekorio: „Majko, surova majko, nepopustljivog srca! Zašto se držiš daleko od mog oca?“ A ona reče: „Dete moje, srce mi je zapanjeno u grudima. Ako je ovo zaista Odisej, koji se vratio kući, nas dvoje ćemo se sigurno prepoznati; jer imamo znake koje samo nas dvoje znamo, skrivene od drugih.“

Tada je iskušala muža. „Euriklija, namesti mu čvrstu postelju, izvan dobro sazdane bračne odaje, postelju koju je sam napravio. Iznesi mu je tamo i stavi na nju posteljinu.“

A Odisej se razljutio i progovorio svojoj vernoj ženi: „Ženo, bolnu si reč izgovorila. Ko je premestio moju postelju na drugo mesto? To bi bilo teško smrtnom čoveku, pa i veoma veštom, osim ako dođe neki bog i premesti je. U tu postelju bio je ugrađen veliki znak, a napravio sam je sam, niko drugi. U dvorištu je rasla maslina dugog lišća, debela kao stub. Oko nje sam sagradio svoju spavaću sobu, od gusto složenog kamena, i dobro je pokrio krovom, i postavio vrata na šarkama; zatim sam odsekao lisnate grane masline, otesao stablo od korena naviše, izgladio ga bronzom i napravio od njega stub postelje, a od njega sam sagradio postelju, i ukrasio je zlatom i srebrom i slonovačom, i preko nje razapeo kaiš od volovske kože, sjajan od purpura. To je znak. A ne znam, ženo, da li postelja još stoji, ili je neko posekao maslinu u korenu i premestio je.“

Na te reči klecnula su joj kolena i srce, jer je prepoznala sigurne znake koje joj je Odisej rekao. Briznula je u plač i potrčala pravo k njemu, obgrlila mu vrat i ljubila mu glavu: „Ne ljuti se na mene, Odiseju. Bogovi su nam dali tugu, zavideli su nam da ostanemo zajedno, uživamo u mladosti i dođemo do praga starosti. Sve ovo vreme srce mi je strahovalo da ne dođe neki čovek i prevari me rečima.“ A on je plakao, držeći svoju dragu i vernu ženu. Kao što je dobrodošlo kopno plivačima čiji je dobar brod Posejdon razbio na moru, kada nekolicina umakne sivom moru i dopliva do obale, kože okorele od soli, i radosno kroči na kopno, izbegavši zlo: tako joj je bio dobrodošao muž, dok ga je gledala, i nije mogla da ga pusti iz svojih belih ruku. I ružoprsta Zora bi svanula nad njihovim plačem, da sovooka Atena nije smislila nešto drugo: zadržala je dugu noć na rubu sveta, a Zoru zlatnog prestola pustila da čeka kraj toka Okeana.

Hermes je odveo duše prosaca dole, cijučući kao slepi miševi, na livadu asfodela, gde je Agamemnonova duša čula njihovu priču i uzviknula: „Srećni sine Laertov, Odiseju pun lukavstava, zaista si stekao ženu velike vrline. Kako je dobar bio um besprekorne Penelope, Ikarijeve kćeri, kako se dobro sećala Odiseja, svog venčanog muža! Slava njene vrline nikada neće umreti.“

Odisej je otišao na Laertovo dobro obrađeno imanje i zatekao oca samog u voćnjaku, kako okopava oko jedne biljke, u prljavoj, zakrpljenoj košulji, s kožnim dokolenicama ušivenim oko golenica zbog ogrebotina, s rukavicama na rukama zbog trnja, i s kapom od kozje kože na glavi, negujući svoju tugu. Kada ga je strpljivi Odisej video istrošenog starošću i s velikom tugom u srcu, stao je pod visoku krušku i zaplakao. Čak i tada ga je, po navici, iskušao pričom, rekavši da je stranac koji je davno nekada ugostio Odiseja; i crni oblak tuge prekrio je starca, i uzeo je tamnu prašinu u obe šake i posuo je po sedoj glavi, jecajući. Tada se Odiseju srce uzburkalo, oštar bol mu je prostrujao kroz nozdrve, i skočio je k njemu i poljubio ga: „Oče, ja sam taj za koga pitaš, vratio sam se kući dvadesete godine.“ Laert je zatražio znak; a on mu je pokazao ožiljak od vepra, a zatim nabrojao drveće u voćnjaku, koje mu je otac dao kada je bio dete, idući za njim kroz vrt i pitajući za ime svakog: trinaest krušaka, deset jabuka, četrdeset smokava i pedeset redova loze. I starcu su klecnula kolena i srce, i zagrlio je dragog sina, i onesvestio se; a Odisej ga je pridržao.

Ali Glasina je brzo prošla kroz grad, pričajući o smrti prosaca; i porodice su odnele svoje mrtve i okupile se na skupštini. Eupejt, Antinojev otac, ustao je, s nepodnošljivom tugom za sinom u srcu, i podsticao ih da se osvete. I naoružali su se i krenuli. Tri pokolenja stajala su zajedno: Laert, njegov sin i njegov unuk, i starac se radovao: „Kakav je ovo dan za mene, dragi bogovi! Moj sin i sin moga sina nadmeću se u junaštvu.“ A Atena, stojeći pored njega, udahnula mu je veliku snagu, i on se pomolio, podigao dugo koplje i bacio ga, i pogodio Eupejta kroz bronzani obraznik šlema; i pao je s treskom, a oklop je zazvečao oko njega.

I sada bi ih Odisej i njegov sin sve pobili, da Atena, kći Zevsa egidonosca, nije povikala velikim glasom i zaustavila sav narod: „Stanite, ljudi s Itake, od teškog rata, i odmah se razdvojite, bez krvoprolića!“ I bledi strah ih je obuzeo, oružje im je izletelo iz ruku i palo na zemlju, i pobegli su ka gradu. Tada je Kronov sin bacio dimeću munju, i ona je pala pred sovooku kćer moćnog oca. A Atena reče Odiseju: „Laertov sine, Zevsov potomče, Odiseju pun lukavstava, stani, i prekini sukob rata koji sve izjednačava, da se Zevs ne razgnevi na tebe.“ Tako je rekla, a on je poslušao i obradovao se u srcu. A Palada Atena, kći Zevsa egidonosca, u Mentorovom liku i stasom i glasom, sklopila je između dve strane savez mira za sva vremena koja dolaze.

(Kraj serijala — Odiseja)