Ožiljak i luk (pevanja 19–21)

Bogoliki Odisej ostao je u dvorani, smišljajući s Atenom smrt prosaca. „Telemahe“, rekao je, „moramo da unesemo ratno oružje unutra, sve do poslednjeg.“ Tako su uneli šlemove i ispupčene štitove i šiljata koplja, a Palada Atena išla je pred njima sa zlatnom svetiljkom, praveći divnu svetlost. „Oče“, reče Telemah, „ovo je veliko čudo: zidovi dvorane, i jelove grede, i stubovi sijaju kao od plamene vatre.“ „Tiho“, reče mu otac; „takav je običaj bogova koji drže Olimp.“

Tada je mudra Penelopa sišla iz svoje odaje, nalik Artemidi ili zlatnoj Afroditi, i sela kraj vatre na svoju ukrašenu stolicu, i obratila se strancu. „Strance, prvo ću te pitati ovo: ko si i odakle si?“ A on joj odgovori: „Gospo, nijedan smrtnik na bezgraničnoj zemlji ne bi mogao da ti nađe manu; tvoja slava doseže do širokog neba. Ali ne pitaj me za moj rod i moju zemlju, da mi ne ispuniš srce tugom.“ Tada mu je ispričala o svojim jadima: o pokrovu koji je tkala za Laerta, i kako su je posle tri godine sluškinje izdale; i o sinu, sada odraslom, koji se ljuti na prosce što mu proždiru kuću.

Tada joj je on ispričao priču: on je Eton, Krićanin, Idomenejev brat, i jednom je u svojoj kući ugostio Odiseja, kada ga je vetar naneo na Krit na putu za Troju. Dok je govorio, mnoge laži činio je nalik istini; a dok je ona slušala, suze su joj tekle i lice joj se topilo, kao što se sneg topi na visokim planinama kada ga Istočni vetar otopi pošto ga je Zapadni nagomilao, i reke nadolaze dok se topi; tako su se topili njeni lepi obrazi dok je plakala za mužem, koji je sedeo pored nje. A Odisej je u srcu žalio svoju uplakanu ženu, ali oči su mu stajale nepomične među kapcima kao od roga ili gvožđa, i lukavo je sakrio suze.

Iskušala ga je: „Kakvu je odeću nosio?“ A on je tačno opisao purpurni vuneni ogrtač, dvostruki, sa zlatnom kopčom s dvostrukim zapinjačama, na kojoj je pas u prednjim šapama držao pegavo lane; i sjajnu košulju, nalik ljusci suvog luka. Ona je još više plakala, prepoznavši znake, jer mu je tu odeću dala sama. „Doći će“, rekao je stranac; „još ovog meseca doći će.“ Ali ona nije mogla da poveruje.

Pozvala je staru dadilju Eurikliju da strancu opere noge. I dok je starica uzimala sjajni lavor i sipala u njega hladnu vodu, a zatim toplu, Odisej se okrenuo ka tami, jer se iznenada uplašio da će ga, kada ga dodirne, prepoznati po ožiljku.

Taj ožiljak dobio je davno, kada je otišao na Parnas, u posetu Autoliku, plemenitom ocu svoje majke, koji je sve ljude nadmašao u krađi i u zakletvama. Autolik mu je i dao ime; jer kada je došao na Itaku, kada se rodio sin njegove kćeri, i kada mu je Euriklija stavila dete na kolena, rekao je: „Pošto sam došao ovamo ljut na mnoge muškarce i žene po plodnoj zemlji, neka mu ime bude Odisej, čovek gneva.“ Kada je dečak odrastao, otišao je na Parnas i lovio sa ujacima po šumovitim padinama planine; i veliki vepar, koji je ležao u gustom brlogu, iskočio je na njega plamenih očiju. Odisej je prvi jurnuo na njega, s dugim kopljem, željan da udari; ali vepar je bio brži i udario ga je iznad kolena, otrgnuvši kljovom mnogo mesa, ali ne dosegnuvši do kosti; a Odisej ga je pogodio u desno rame, i sjajno koplje prošlo je pravo kroz njega, i pao je u prašinu, skičeći. Ujaci su mu vešto previli ranu i bajanjem zaustavili crnu krv.

Taj ožiljak starica je napipala dlanovima i prepoznala ga čim ga je dotakla, i ispustila mu nogu. Noga mu je pala u lavor; bronza je zazvonila i prevrnula se, a voda se prolila po podu. Radost i tuga obuzele su joj srce zajedno; oči su joj se napunile suzama, a snažni glas joj je zastao. Dotakla mu je bradu i rekla: „Ti si zaista Odisej, drago dete, a ja te nisam prepoznala dok nisam celog opipala svog gospodara.“ Ali Odisej ju je desnom rukom zgrabio za grlo, a levom privukao k sebi: „Dadiljo, zar hoćeš da me upropastiš? Ćuti, da niko drugi u kući ne sazna. Ako progovoriš, neću te poštedeti, iako si mi dadilja, kada budem ubijao ostale žene.“ A Penelopa ništa nije primetila, jer joj je Atena skrenula misli.

Tada je Penelopa ispričala strancu jedan san. „Imam u kući dvadeset gusaka, koje izlaze iz vode i jedu pšenicu, i rado ih posmatram. A u snu je s planine došao veliki orao krivog kljuna i svima im slomio vratove i pobio ih, i ležale su nagomilane u dvorani; a ja sam plakala i naricala. Tada se orao vratio, sleteo na jednu isturenu gredu i progovorio ljudskim glasom: ‚Ohrabri se, kćeri slavnog Ikarija. Guske su prosci, a ja, koji sam malopre bio orao, sada sam tvoj muž, koji se vratio kući.‘“ „Gospo“, reče Odisej, „ovaj san ne može da se protumači drugačije.“ Ali ona mu odgovori: „Strance, snove je teško tumačiti, i ne ostvaruju se svi. Postoje dvoja vrata za prolazne snove: jedna su od roga, a druga od slonovače. Oni koji dolaze kroz testerisanu slonovaču varaju, donoseći reči koje se nikada ne ispune; ali oni koji izlaze kroz uglačani rog ostvaruju istinite stvari, za smrtnika koji ih vidi. Ne mislim da je moj čudni san došao kroz ta vrata. Ali čuj ovo. Sutra ću proscima postaviti nadmetanje: sekire, koje je Odisej postavljao u svojoj dvorani, dvanaest u nizu, kao podupirače brodske kobilice; i stajao bi daleko i odapinjao strelu kroz sve njih. Ko najlakše napne njegov luk i odapne strelu kroz svih dvanaest sekira, za njim ću poći i napustiti ovu kuću, tako lepu i punu bogatstva, koje ću se, mislim, sećati i u snovima.“

Te noći Odisej je ležao budan u tremu, na neštavljenoj volovskoj koži, smišljajući zlo proscima. A žene koje su spavale s njima izašle su iz dvorane, smejući se i veseleći se zajedno. Srce mu je lajalo u grudima, kao što kuja stoji nad nežnim štencima i laje na stranca, spremna za borbu. Ali udario se po grudima i prekorio svoje srce: „Izdrži, srce. Izdržalo si i gore od ovoga onog dana kada je Kiklop, neobuzdane snage, proždirao moje hrabre drugove; i izdržalo si dok te lukavstvo nije izvelo iz pećine u kojoj si mislilo da ćeš umreti.“ Tada je sišla Atena i izlila mu san na oči.

Sledećeg dana bio je Apolonov praznik. Filetije, govedar, došao je dovodeći junicu i ugojene koze za gozbu; i ljubazno je razgovarao sa strancem, i plakao za svojim gospodarom, i Odisej je znao da je tu još jedan veran čovek. Ktesip, jedan od prosaca, bacio je na Odiseja volovsku papku, „kao dar gostoprimstva“, ali on se izmakao. A Palada Atena podstakla je prosce na neugasiv smeh i pomutila im pamet. Smejali su se vilicama koje kao da nisu bile njihove, meso koje su jeli bilo je umrljano krvlju, a oči su im se punile suzama. I bogoliki Teoklimen je uzviknuo: „Nesrećnici, kakvo je to zlo koje vas je snašlo? Glave i lica i kolena obavijeni su vam noću; izbija naricanje, obrazi su vam mokri od suza, a zidovi i grede poprskani krvlju. Trem je pun utvara, a i dvorište, koje hitaju dole u Ereb, u tamu; sunce je nestalo s neba, a zla magla se raširila nad svime.“ Ali svi su mu se smejali.

Penelopa se popela u visoku riznicu u kojoj su ležala blaga njenog muža, bronza i zlato i kovano gvožđe, a tamo je bio i savitljivi luk i tobolac pun strela, koje mu je davno dao Ifit, kada su se sreli u Meseni; Ifit, koga je kasnije Herakle ubio u svojoj kući, iako mu je bio gost. Sela je, položila luk na kolena i glasno zaplakala. Zatim ga je odnela u dvoranu i objavila nadmetanje.

Telemah je iskopao dugačak jarak i postavio sekire u pravu liniju, i nabio zemlju oko njih; i svi su se čudili kako ih je uredno postavio, iako to nikada nije video. Zatim je sam pokušao s lukom. Triput ga je zatresao, upinjući se da ga napne, i triput je odustao; a četvrti put bi ga napeo, ali Odisej mu je mignuo i zaustavio ga. Tada su prosci pokušavali, jedan za drugim, sleva nadesno, kako se toči vino. Grejali su luk na vatri i mazali ga lojem; ali nisu mogli da ga napnu, jer im je nedostajalo snage.

U međuvremenu, svinjar i govedar izašli su zajedno iz kuće, a Odisej je pošao za njima i progovorio: „Kad bi se Odisej iznenada vratio, da li biste se borili za njega ili za prosce?“ I obojica su se molili da se vrati. Tada im je pokazao veliki ožiljak, a oni su ga zagrlili i zaplakali, i ljubili mu glavu i ramena. Rekao im je: zaključajte vrata ženskih odaja; zatvorite dvorišnu kapiju rezom; a kada zatražim luk, donesite mi ga.

Natrag u dvorani, stari prosjak zatražio je da pokuša s lukom. Prosci su pobesneli. Ali Penelopa je rekla da ga dobije; a Telemah je poslao majku u njenu sobu i naredio svinjaru da strancu donese luk. I Odisej ga je uzeo i okretao ovamo i onamo, da vidi da li su crvi izjeli rog dok mu gospodar nije bio tu. I kao što čovek vešt liri i pesmi lako napne žicu oko novog klina, pričvrstivši upredeno ovčje crevo na oba kraja, tako je bez napora Odisej napeo veliki luk. Desnom rukom okinuo je tetivu, i ona je lepo zapevala, kao glas lastavice. Velika tuga obuze prosce, i boja im nestade s lica; a Zevs je glasno zagrmeo, pokazujući svoj znak.

Uzeo je brzu strelu koja je ležala otkrivena na stolu, položio je na luk i povukao tetivu i strelu sa zarezom, sedeći tu gde je bio, na svojoj stolici, i odapeo je, nišaneći pravo. Nije promašio prvu ušicu nijedne sekire, a strela, teška od bronze, prošla je pravo kroz sve i izašla na poslednjoj. „Telemahe“, reče on, „stranac koji sedi u tvojoj dvorani ne sramoti te. Sada je vreme da se Ahajcima spremi večera, dok je još svetlo, a zatim i druga zabava, s pesmom i lirom, koje su kruna gozbe.“ I mignuo je obrvama; a Telemah je pripasao oštri mač, uzeo koplje i stao pored očeve stolice, naoružan sjajnom bronzom.

(Kraj 7. dela — nastavak u 8. delu: Povratak kralja)