Šta je pravda? (knjiga I)

Sišao sam juče u Pirej s Glaukonom, Aristonovim sinom, da se pomolim boginji, a i zato što sam hteo da vidim kako će proslaviti praznik, jer se slavio prvi put. Svidela mi se povorka domaćih stanovnika; ali ona koju su priredili Tračani bila je isto tako lepa, ako ne i lepša. Kada smo se pomolili i nagledali, krenuli smo natrag ka gradu. I u tom trenutku nas je izdaleka spazio Polemarh, Kefalov sin, i poslao svog roba da potrči i zamoli nas da ga sačekamo.

„Sokrate“, rekao je kada je stigao, s Adimantom i još nekima, „izgleda da se vraćate u grad. Vidiš li koliko nas je? Ili se pokažite jačima od svih nas, ili ostanite.“

„Zar ne postoji i treća mogućnost“, rekao sam, „da vas ubedimo da nas pustite?“

„A možete li da ubedite ljude koji neće da slušaju?“ I tako smo ostali i pošli s njim njegovoj kući, gde smo zatekli njegovog oca, Kefala, veoma starog čoveka, kako sedi s vencem na glavi, jer je upravo prinosio žrtvu.

Srdačno me je pozdravio. „Ne silaziš dovoljno često da nas obiđeš, Sokrate. Što više blede telesna zadovoljstva, to mi je razgovor sve miliji.“

Upitao sam ga kakva je starost, jer je bio na njenom pragu. Rekao je da se većina staraca žali na izgubljena zadovoljstva; ali on se sećao pesnika Sofokla, koji je, kada su ga pitali može li još da uživa sa ženom, odgovorio: „Ćuti, čoveče! Najradije sam se toga oslobodio, kao besnog i divljeg gospodara.“ Starost, rekao je Kefal, donosi mir i slobodu, ako je čovek uredan i zadovoljan; ako nije, teška je i mladost i starost.

„Ali možda, Kefale“, rekao sam, „ljudi kažu da lako podnosiš starost zato što si bogat.“

Složio se da u tome ima nečega. Najveća korist od bogatstva, rekao je, jeste to što pomaže dobrom čoveku da napusti ovaj život a da nikoga nije prevario, niti ostao dužan bogovima ili ljudima. Jer kada se smrt približi, čovek počinje da se boji da su priče o kaznama u Hadu možda istinite.

„Lepo rečeno“, odgovorio sam. „Ali šta je to, pravda? Da li je to prosto govoriti istinu i vraćati ono što si primio? Pretpostavimo da mi je prijatelj dao svoje oružje dok je bio pri zdravoj pameti, a traži ga natrag kada je poludeo. Treba li da mu ga vratim?“

„Ne“, rekao je. I tada se Kefal izvinio da ode da se pobrine za žrtve, a raspravu je ostavio sinu, svom nasledniku.

Polemarh ju je preuzeo. Pravda je, rekao je, navodeći pesnika Simonida, davati svakome ono što mu se duguje: činiti dobro prijateljima, a zlo neprijateljima.

Pitanjima sam ga upitao šta to znači u praksi. U kom poslu je pravedan čovek najkorisniji, u ratu ili u miru? S novcem? Izgledalo je, samo kada novac leži neupotrebljen; pa je pravda bila korisna samo za beskorisne stvari. A ako je pravedan čovek najbolji čuvar novca, nije li i najspretniji lopov? Polemarh je priznao da više ne zna šta je mislio. A onda sam ga upitao: da li je ikada pravedno nekome nauditi? Ako naudiš konju, postaje gori konj; ako naudiš čoveku, postaje gori u ljudskoj vrlini, to jest, nepravedniji. Može li pravda da učini ljude nepravednima? Ništa više nego što toplota može da učini stvari hladnim. Dakle, ta definicija nije mogla poteći od Simonida, nego od nekog bogatog i moćnog tiranina.

Sve to vreme Trasimah je pokušavao da upadne u razgovor, i sada više nije mogao da se uzdrži. Skupio se kao divlja zver i skočio na nas, kao da hoće da nas rastrgne.

„Kakve su to gluposti, Sokrate! Prestani da postavljaš pitanja i pobijaš tuđe odgovore, nego nam sam reci šta je pravda.“

Kada su ga najzad nagovorili da da svoj odgovor, izjavio je: „Slušajte, dakle. Ja kažem da pravda nije ništa drugo nego korist jačega. U svakom gradu vlast donosi zakone za svoju korist, demokratija demokratske zakone, tiranija tiranske, a zatim proglasi da je pravedno za podanike ono što je njoj korisno, i kažnjava svakoga ko to prekrši.“

Upitao sam ga da li vladari nikada ne greše. Ako ponekad donesu zakone koji su protiv njihovog sopstvenog interesa, onda je pokoravati im se pravedno, a ujedno i nije njima korisno. Odgovorio je da vladar, ukoliko je vladar, nikada ne greši, ništa više nego lekar, ukoliko je lekar. Uhvatio sam ga za reč. Svaka veština, rekao sam, traži korist ne za sebe, nego za svoj predmet: medicina traži dobro tela, a ne medicine; kapetan upravlja mornarima za njihovo dobro. Dakle i vladar, ukoliko je vladar, traži korist onih kojima vlada.

Trasimah nije hteo da popusti. „Imaš li ti dadilju, Sokrate? Pušta te da hodaš okolo i bališ. Ti misliš da pastiri tove ovce za dobro ovaca! Nepravda, ako je dovoljno velikih razmera, jača je, slobodnija i gospodstvenija od pravde. Tiranina koji ukrade ceo grad nazivaju srećnim i blaženim. Ljudi kude nepravdu ne zato što se boje da je čine, nego zato što se boje da je trpe.“

Tako je pred nama bilo pravo pitanje: da li je život nepravednog čoveka bolji od života pravednog? Dugo smo raspravljali. Na kraju sam ga upitao: ima li svaka stvar svoju funkciju, nešto što samo ona može da radi, ili radi najbolje? Oko da vidi, uho da čuje, nož da obrezuje lozu. I svaka ima svoju vrlinu, kojom dobro obavlja svoju funkciju. Funkcija duše je da živi, da promišlja, da upravlja; a njena vrlina je, složili smo se, pravda. Dakle, pravedna duša dobro živi, a ko dobro živi, srećan je. Nepravedan čovek je bedan.

Trasimah se, znojeći se, najzad složio, iako ne rado; i pocrveneo je, što ranije nikada nisam video.

Ali ja nisam bio zadovoljan. Kao izelica koji grabi svako jelo pre nego što je kako treba okusio prethodno, prelazio sam s jednog pitanja na drugo, a nikada nisam saznao šta je pravda. I tako, rekao sam, ishod našeg razgovora je da ja ništa ne znam. Jer ako ne znam šta je pravda, teško da mogu znati da li je ona vrlina, i da li je pravedan čovek srećan ili nesrećan.

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Gigov prsten)