Gigov prsten (knjiga II)

Posle ovih reči mislio sam da sam završio s raspravom; ali pokazalo se da je to bio samo uvod. Jer Glaukon, koji je uvek u svemu najhrabriji, nije hteo da prihvati Trasimahovo povlačenje.

„Sokrate, da li hoćeš da izgleda da si nas ubedio, ili zaista da nas ubediš, da je u svakom pogledu bolje biti pravedan nego nepravedan? Onda ću ja oživeti Trasimahov argument, ne zato što u njega verujem, nego zato što želim da čujem odbranu pravde radi nje same, a to još nikada nisam čuo.“

Svoje izlaganje podelio je na tri dela. Prvo, šta ljudi kažu da je pravda i odakle potiče. Činiti nepravdu po prirodi je dobro, a trpeti je zlo; ali zlo trpljenja veće je od dobra činjenja. Zato oni koji nisu dovoljno jaki da čine nepravdu a da je ne trpe, sklope međusobni dogovor da je niti čine niti trpe. To je poreklo zakona i pravde: nagodba između najboljeg, a to je činiti zlo nekažnjeno, i najgoreg, a to je trpeti zlo bez mogućnosti osvete.

Drugo, niko nije pravedan svojevoljno. Zamislite, rekao je, prsten Giga, pretka lidijskih kraljeva. Gig je bio pastir. Posle jedne oluje i zemljotresa, otvorila se provalija na mestu gde je napasao stado, a on se spustio u nju i našao, među drugim čudima, šupljeg bronzanog konja, a u njemu leš čoveka većeg od ljudskog rasta, sa zlatnim prstenom na ruci. Uzeo je prsten i izašao. Kasnije, sedeći među ostalim pastirima, slučajno je okrenuo kamen prstena ka unutrašnjoj strani dlana i postao nevidljiv; kada ga je okrenuo natrag, ponovo je postao vidljiv. Čim je to shvatio, udesio je da ga pošalju kao glasnika kod kralja; zaveo je kraljicu, s njom skovao zaveru protiv kralja, ubio ga i zauzeo kraljevstvo.

Sada dajte jedan takav prsten pravednom čoveku, a drugi nepravednom. Niko, rekao je Glaukon, ne bi bio toliko čvrst da drži ruke dalje od onoga što nije njegovo, kada bi mogao bez straha da uzima s pijace šta hoće, da ulazi u kuće i leže s kim hoće, da ubija ili pušta iz tamnice koga hoće, i da se među ljudima ponaša kao bog. Pravedan bi radio upravo ono što radi nepravedan. A kada bi neko s takvom moći odbio da čini zlo, ljudi bi ga smatrali najbednijom ludom, iako bi ga hvalili jedni drugima u lice, iz straha da ne trpe nepravdu.

Treće, zamislite ta dva života u njihovim krajnostima. Dajte nepravednom čoveku savršenu nepravdu, sa savršenim ugledom pravednika: čini najveća zla, a slave ga kao najpravednijeg od ljudi. Dajte pravednom savršenu pravdu s ugledom najvećeg nepravednika. Takvog pravednika će bičevati, mučiti na spravama, okovati, oči će mu spaliti, i najzad, pošto pretrpi svako zlo, nabiće ga na kolac. Tada će naučiti da ne treba želeti biti pravedan, nego izgledati pravedan. Koji je od te dvojice srećniji?

Tada je njegov brat Adimant dodao da čak i oni koji hvale pravdu, hvale je loše: očevi govore sinovima da budu pravedni zbog ugleda i nagrada koje on donosi, na ovom i na onom svetu. Niko ne hvali pravdu zbog onoga što čini duši čoveka koji je ima. „To je ono što hoćemo od tebe, Sokrate: pokaži nam šta svaka od njih, pravda i nepravda, čini onome ko je ima, po sopstvenoj prirodi, videli to bogovi i ljudi ili ne.“

Bio sam oduševljen dvojicom braće, a ujedno i u nedoumici. Ali predložio sam put napred. Pretpostavimo, rekao sam, da od ljudi slabog vida zatraže da izdaleka čitaju mala slova, i da jedan od njih primeti da su ista slova napisana negde drugde, veća i na većoj površini. Rado bi prvo pročitali velika. Pravda postoji u pojedinačnom čoveku, a i u celom gradu; a grad je veći. Pogledajmo zato prvo pravdu u gradu, a zatim potražimo njeno obličje u pojedincu. I ako u svom razgovoru posmatramo kako grad nastaje, možda ćemo videti i kako nastaju pravda i nepravda.

Grad nastaje, rekao sam, zato što niko od nas nije sam sebi dovoljan; potrebne su nam mnoge stvari. Prva potreba je hrana, druga stan, treća odeća. Biće, dakle, zemljoradnik, graditelj, tkač, obućar. I bolje je da svako radi jednu stvar koja odgovara njegovoj prirodi nego da svako radi sve. Tako dodajemo stolare, kovače, pastire, trgovce, mornare, sitničare, nadničare. I ti ljudi živeće jednostavno: jesće hleb i ječmene pogače, sa solju i maslinama i sirom, sa smokvama i leblebijama za desert, piće vino umereno, pevati himne bogovima, i živeti u miru i zdravlju do duboke starosti.

„Da osnivaš grad svinja, Sokrate“, reče Glaukon, „čime bi ih drugim hranio?“ Hteo je ležajeve i stolove, začine i slatkiše, udobnosti civilizacije.

Dobro, rekao sam. Pogledajmo grozničav grad, raskošan. Biće mu potrebni slikari, vezilje, zlato i slonovača, pesnici, glumci, igrači, kozmetičari, kuvari, svinje (koje nam ranije nisu trebale), i mnogo više lekara. Zemlja koja je bila dovoljna više neće biti dovoljna; trebaće nam parče susedove zemlje, a njima naše. I tako smo otkrili poreklo rata. A za rat nam je potrebna vojska, čitav stalež čuvara.

Kakvu prirodu treba da ima čuvar? Kao plemenit pas, mora biti blag prema svojima, a žestok prema neprijateljima. Pas je blag prema onima koje poznaje, a žestok prema strancima, čak i ako mu nisu naudili; sudi po tome da li nekoga zna ili ne zna. U tom smislu pas je ljubitelj znanja, filozof. Dakle, naši čuvari moraju po prirodi biti srčani, brzi, snažni i filozofski nastrojeni.

A kako ćemo ih vaspitavati? Muzikom za dušu i gimnastikom za telo. A vaspitanje počinje pričama. Zato moramo da nadziremo pripovedače. Priče Homera i Hesioda o bogovima često su lažne i zle: kako je Urana uškopio njegov sin Kron, kako je Kron proždirao svoju decu, kako bogovi ratuju s bogovima i varaju ljude. To se ne sme pričati mladima, čak i ako su neke od tih priča alegorije, jer mladi ne mogu da razlikuju šta je alegorija a šta nije, a ono što u tim godinama prime postaje neizbrisivo.

Dva načela moraju da vladaju svim pričama o bogovima. Prvo, bog je dobar i uzrok je samo dobrih stvari, a ne zla. Drugo, bog je jednostavan i istinit; ne menja svoj oblik i ne vara ljude ni rečju ni delom.

(Kraj 2. dela — nastavak u 3. delu: Vaspitanje čuvara)