Mit o Eru (knjiga X)

Od svega što smo uredili u našem gradu, rekao sam, najzadovoljniji sam našim pravilom o poeziji: da nećemo primiti nijedan njen deo koji je podražavalački. Mogu to da kažem među prijateljima, jer me nećete potkazati tragičkim pesnicima i ostalim podražavaocima: sva takva poezija čini mi se kao propast za um onih koji je slušaju, osim ako nemaju protivotrov, znanje o tome šta ona zaista jeste.

Pa ipak moram da govorim, iako me zadržava neka ljubav i poštovanje prema Homeru, koje gajim od detinjstva. Izgleda da je on bio prvi učitelj i predvodnik svih tih dičnih tragičara. Ali čovek se ne sme poštovati više od istine.

Šta je podražavanje? Uzmimo krevete. Ima mnogo kreveta i stolova, ali samo dve njihove ideje: jedna ideja kreveta i jedna ideja stola. Stolar, kada pravi krevet, gleda u ideju i pravi ga. Ali samu ideju ne pravi. Postoje, dakle, tri kreveta: jedan u prirodi, koji je napravio bog; jedan koji pravi stolar; i jedan koji slika slikar. Slikar ne podražava ideju, nego samo ono što je napravio stolar, i to ne kakvo jeste, nego kakvo izgleda, s jedne strane. Dakle, podražavalac je treći od kralja i od istine. Ne zna ništa o onome što podražava; zna samo kako izgleda. Tako je i s pesnicima. Homer govori o vojskovođama i bitkama, o vaspitanju ljudi i upravljanju gradovima; ali koji je grad ikada bio bolje uređen zahvaljujući Homeru? Koji je rat dobijen po njegovom savetu? Ko su bili njegovi učenici?

Još gore, poezija se ne obraća najboljem delu duše, nego delu koji tuguje i smeje se i želi; ona zaliva strasti koje bi trebalo da uvenu i čini ih vladarima kada bi trebalo da budu pod vlašću.

Zato je moramo proterati iz našeg grada, svu osim himni bogovima i pohvala dobrim ljudima. Jer postoji stara svađa između filozofije i poezije. Ali recimo i ovo, da nas poezija ne bi optužila za surovost i grubost: ako poezija namenjena zadovoljstvu može da navede ikakav razlog koji pokazuje da joj je mesto u dobro uređenom gradu, rado bismo je ponovo primili, jer i sami dobro poznajemo njene čari. I pustili bismo njene branioce, koji nisu pesnici nego ljubitelji poezije, da govore za nju u prozi, da pokažu da nije samo prijatna nego i korisna.

A sada, rekao sam, još nismo govorili o najvećim nagradama vrline.

„Mora da je to nešto nezamislivo veliko“, reče Glaukon, „ako je veće od svega što smo rekli.“

Zar nisi shvatio, upitao sam, da je naša duša besmrtna? Svaku stvar uništava njeno sopstveno zlo: oko bolest, drvo trulež, gvožđe rđa. Zlo duše je nepravda; a ipak nepravda ubija druge, a svog vlasnika ostavlja itekako živim. Ono što ne može da uništi sopstveno zlo, ne može se uništiti uopšte. A nagrade koje pravedan čovek dobija za života, od bogova i ljudi, nisu ništa u poređenju s onim što ga čeka posle smrti. Ispričaću ti jednu priču, ne neku od onih dugih priča ispričanih Alkinoju, nego priču o jednom hrabrom čoveku, Eru, Armenijevom sinu, Pamfilcu.

Poginuo je u boju, a deset dana kasnije, kada su skupljali tela mrtvih, već raspadnuta, njegovo je nađeno još sveže. Odneli su ga kući da ga sahrane, a dvanaestog dana, dok je ležao na pogrebnoj lomači, oživeo je i ispričao šta je video na onom svetu.

Rekao je da je njegova duša, kada je napustila telo, putovala s mnogim drugima dok nisu stigli na jedno čudesno mesto, gde su u zemlji bila dva otvora, jedan pored drugog, a naspram njih, gore na nebu, još dva. Između njih sedele su sudije, koje su, pošto bi presudile svakoj duši, naređivale pravednima da idu gore kroz nebo, nadesno, sa znacima presude pričvršćenim spreda, a nepravednima da idu dole, nalevo, sa znacima svega što su učinili pričvršćenim na leđima. Kada je Er pristupio, rekli su mu da treba da bude glasnik ljudima o tamošnjim stvarima, i naredili mu da sluša i posmatra sve na tom mestu.

Video je duše kako odlaze kroz jedan otvor na nebu i jedan u zemlji, pošto im je bilo suđeno; a kroz druga dva, duše kako izlaze iz zemlje, prljave i prašnjave, i druge kako silaze s neba, čiste. Radosno su odlazile na livadu i ulogorile se tamo kao na svečanosti, pozdravljale jedna drugu i pričale svoje priče: one odozdo plačući i naričući dok su se sećale šta su pretrpele na svom hiljadugodišnjem putu pod zemljom; one s neba opisujući svoja uživanja i lepotu prizora. Za svako zlo koje je čovek učinio, platio je deset puta, po jednom u svakih sto godina, koliko traje ljudski život.

Čuo je kako neko pita gde je Ardijej Veliki, tiranin koji je ubio oca i brata. „Nije izašao, i neće izaći“, glasio je odgovor: kada su tirani pokušali da izađu, otvor je zaurlao, a ognjeni ljudi su ih zgrabili i bacili u Tartar.

Posle sedam dana duše su stigle do stuba svetlosti koji se pruža kroz nebo i zemlju, nalik dugi, ali sjajniji, i ugledale vreteno Nužnosti, kojim se okreću sva nebesa: osam krugova, a na svakom Sirena koja peva jedan jedini ton, stvarajući jednu harmoniju. Oko njih su sedele tri Mojre, kćeri Nužnosti: Lahesa, koja peva prošlost; Kloto, sadašnjost; Atropa, budućnost.

Kada su duše stigle, jedan glasnik ih je postrojio, uzeo iz Lahesinog krila žrebove i uzore života, i rekao: „Ovako govori devica Lahesa, kći Nužnosti. Prolazne duše, ovo je početak novog kruga smrtnog života, koji se završava smrću. Vaša sudbina neće vam biti dodeljena; sami ćete je izabrati. Neka onaj ko izvuče prvi žreb prvi izabere život za koji će biti vezan nužnošću. Vrlina nema gospodara; svako će je imati više ili manje, prema tome koliko je poštuje ili ne poštuje. Odgovornost je na onome ko bira; bog je bez krivice.“

Zatim su uzori života razastrti po zemlji, mnogo više nego što je bilo duša: svaka vrsta životinjskog i ljudskog života, tiranije, životi slave i neznanja, lepote i snage, i njihove suprotnosti.

I tu je, dragi moj Glaukone, sva opasnost za ljudsko biće. Zato svako od nas treba da zanemari svako drugo učenje i da traži samo ovo: da nauči da razlikuje dobar život od lošeg, i da uvek i svuda bira bolji.

Onaj ko je izvukao prvi žreb odmah je otišao i izabrao najveću tiraniju. U svojoj ludosti i pohlepi izabrao ju je ne razmotrivši je pažljivo, i nije primetio da mu je suđeno da pojede sopstvenu decu, i mnoge druge strahote. Kada ju je na miru razmotrio, udarao se u grudi i oplakivao svoj izbor, i krivio slučaj i bogove i sve osim sebe. Bio je jedan od onih koji su došli s neba, jer je prethodni život proživeo u dobro uređenom gradu, i bio je čestit iz navike, bez filozofije. Mnogi od onih koji su došli s neba izabrali su loše, jer ih patnja nije izvežbala; dok oni koji su došli iz zemlje, pošto su i sami patili i videli druge kako pate, nisu birali na brzinu.

Er je rekao da je to bio prizor vredan gledanja, žalostan i smešan i čudesan, kako su duše birale svoje živote, većinom prema navikama iz prethodnih života. Video je dušu koja je nekada bila Orfej kako bira život labuda, jer, pošto su ga ubile žene, mrzeo je da se rodi od žene. Video je dušu Ajanta, Telamonovog sina, kako bira život lava, sećajući se presude o oružju. Agamemnon je izabrao život orla, iz mržnje prema ljudskom rodu zbog onoga što je pretrpeo. Atalanta, videvši velike počasti jednog atlete, nije mogla da prođe pored njih. Tersit, lakrdijaš, obukao je telo majmuna.

A slučajno je Odisejeva duša izvukla poslednji žreb od svih. Sećajući se svojih ranijih muka, i izlečena od častoljublja, dugo je obilazila tražeći život privatnog čoveka koji gleda svoja posla, i s mukom ga je našla kako leži negde, zanemaren od svih ostalih. Kada ga je videla, rekla je da bi isto učinila i da je izvukla prvi žreb, i radosno ga je izabrala.

Zatim su duše prošle ispod prestola Nužnosti, prešle preko užarenog Polja Zaborava i ulogorile se pored Reke Bezbrižnosti. Svaka je morala da popije meru njene vode, i dok je pila, zaboravljala je sve. U ponoć je zagrmelo i zatreslo se tlo, i odnete su gore, ka svojim rođenjima, kao zvezde padalice. Eru nije bilo dozvoljeno da pije; kako se vratio u svoje telo, nije znao, ali u zoru je otvorio oči i video sebe kako leži na lomači.

I tako je, Glaukone, priča spasena i nije propala; i ona će spasti nas, ako joj poverujemo. Bezbedno ćemo preći reku Letu i nećemo uprljati svoje duše. Ako budemo sledili moj savet, verujući da je duša besmrtna i da može da podnese svako zlo i svako dobro, uvek ćemo se držati puta naviše i težiti pravdi s mudrošću uvek i na svaki način, da bismo bili prijatelji i sebi i bogovima, i dok ostajemo ovde i kada primimo nagrade pravde, kao pobednici koji skupljaju svoje nagrade; i tako ćemo, i u ovom životu i na hiljadugodišnjem putu koji smo opisali, biti srećni.

(Kraj serijala — Država)