Tiranin (knjiga IX)

Ostaje, rekao sam, da razmotrimo samog tiranskog čoveka: kako se razvija iz demokratskog čoveka, kakav je, i da li je njegov život srećan ili bedan.

Među našim nepotrebnim zadovoljstvima i željama, neke su bezakone. Javljaju se, možda, kod svakoga, ali kod nekih ih obuzdavaju zakoni i bolje želje, uz pomoć razuma. Bude se u snu, kada ostatak duše, razumni, blagi i vladajući deo, drema, a zverski i divlji deo, pun hrane i pića, skoči i pokuša da ode i zadovolji svoje nagone. Znaš da se u takvim snovima ne žaca ni od čega, kao da je oslobođen svakog stida i razuma: ne okleva da pokuša polni odnos s majkom, kako zamišlja, ili s bilo kim drugim, čovekom, bogom ili zveri; da počini svako ubistvo; da pojede svaku hranu. U svakome od nas zaista postoji jedna strašna, divlja i bezakona vrsta želje, čak i u onima koji izgledaju najumereniji; i ona postaje očigledna u našim snovima.

Tiranski čovek je sin demokratskog čoveka, uvučen u svaku vrstu bezakonja od strane onih koji to nazivaju slobodom. Oni mu u dušu usade velikog krilatog truta, gospodarsku strast, Erosa, da predvodi sve njegove dokone želje. I Eros postaje tiranin u njemu, okružen telesnom stražom ludila, i proteruje svako pristojno uverenje i želju. Ono što je nekada činio samo u snu, sada čini budan: nijedno ubistvo, nijedna hrana, nijedno delo nije mu prestrašno. Potroši sve, zatim se zadužuje, zatim pljačka roditelje, zatim pljačka hramove. Takvi ljudi, ako ih je u gradu malo, služe kao telohranitelji nekom tiraninu negde drugde; ako ih je mnogo, a narod izgubi razum, oni od onoga ko u duši nosi najvećeg tiranina naprave tiranina grada.

Da li je tiranin srećan? Pogledajmo, ne zaslepljeni jednim čovekom i njegovom malobrojnom pratnjom, nego ulazeći u ceo grad. Grad kojim vlada tiranin najporobljeniji je; najmanje čini ono što želi; najsiromašniji je i najpuniji straha, naricanja i bola. Tako je i tiranska duša porobljena, a njen najbolji deo robuje najgorem; siromašna je i nezasita, uvek puna straha. A najbedniji od svih nije tiranski čovek koji živi privatnim životom, nego onaj koga nesreća učini pravim tiraninom. On je kao bogataš s mnogo robova koga neki bog iznenada odnese, sa ženom i decom, na pusto mesto gde mu nijedan slobodan čovek ne može pomoći: mora da laska sopstvenim robovima i da živi u užasu. Ne može da putuje, ne može da vidi svečanosti koje vide drugi slobodni ljudi, nego živi zatvoren u kući kao žena. On je pravi rob, najveći laskavac najgorih ljudi, nikada slobodan, nikada zadovoljan.

Tako je završen prvi dokaz: pravedan čovek je najsrećniji, tiranin najbedniji. Evo i drugog. Duša ima tri dela, pa zato postoje tri vrste ljudi i tri vrste zadovoljstava: ljubitelj mudrosti, ljubitelj časti i ljubitelj novca. Svaki će reći da je njegov život najprijatniji. Ko je najbolji sudija? Onaj ko ima najviše iskustva, uvida i razuma. Filozof je okusio i ostala zadovoljstva, od detinjstva, ali ostali nikada nisu okusili zadovoljstvo saznavanja istine. Zato se mora prihvatiti njegov sud, a zadovoljstvo filozofa je najprijatnije.

I treći dokaz, najveći. Većina onoga što ljudi nazivaju zadovoljstvom samo je olakšanje od bola, zatišje u sredini, koje izgleda prijatno po kontrastu, kao što sivo izgleda belo pored crnog. Pravo zadovoljstvo je ispunjavanje duše onim što zaista jeste. Oni koji nemaju iskustva s mudrošću i vrlinom, nego se stalno goste i tome slično, padaju dole i vraćaju se do sredine, i tu lutaju ceo život, nikada ne idući više, nikada ne gledajući gore, ka pravim visinama. Kao stoka, s očima uvek uprtim nadole, pognuti ka zemlji i stolu, hrane se i tove i pare, i ritaju se i bodu gvozdenim rogovima i kopitima, ubijajući jedni druge iz nezasite pohlepe.

Ako izračunamo, rekao sam, tiranina od pravog kraljevog zadovoljstva deli jedan broj. Kada izmerimo razdaljinu između njih, kralj živi sedamsto dvadeset devet puta prijatnije od tiranina, a tiranin isto toliko puta bolnije.

„Kakav porazan račun!“ reče Glaukon.

Napravimo sada sliku duše, da bi onaj koji je rekao da se nepravda isplati video šta govori. Zamisli mnogoglavu zver, s vencem glava pitomih i divljih životinja, koje može da menja i da ih po volji pušta iz sebe. Zatim lava; zatim čoveka. Neka prva bude daleko najveća, a druga za njom. Zatim spoji tu trojicu u jedno i pokrij ih spoljašnjim obličjem čoveka, tako da svako ko vidi samo spolja misli da je to jedno stvorenje, ljudsko biće.

Ko kaže da se nepravda isplati, kaže da se isplati hraniti mnogoglavu zver i lava i činiti ih snažnim, a izgladnjivati i slabiti čoveka, tako da ga vuku kuda god ga povede bilo koje od druge dvoje, i da ih pušta da se ujedaju i bore i proždiru jedno drugo. Ko hvali pravdu, kaže da treba tako delati da čovek iznutra ima najviše moći, i da se brine o mnogoglavoj zveri kao ratar, hraneći i pripitomljavajući blage glave i sprečavajući divlje da rastu, i čineći lavlju prirodu svojim saveznikom.

„Onda on neće hteti da se bavi politikom“, reče Glaukon, „ako mu je do toga stalo.“

U svom gradu sigurno hoće, rekao sam, ali možda ne u gradu u kome se rodio, osim ako to ne udesi neki božanski slučaj.

„Razumem“, reče on. „Misliš na grad koji smo osnivali u svom razgovoru, koji postoji samo u rečima; jer ne mislim da postoji igde na zemlji.“

Ali možda je, rekao sam, njegov uzor postavljen na nebu, za svakoga ko želi da ga vidi, i da, videvši ga, osnuje grad u samom sebi. Nije važno da li on negde postoji ili će ikada postojati. Živeće po njegovim zakonima, i ni po kojim drugim.

(Kraj 9. dela — nastavak u 10. delu: Mit o Eru)