Vašar i smanjenje nadnica (treći deo)

Etjen nije otišao. Meseci su prolazili. Postao je dobar vozač kolica, zatim dobar kopač, i iz Avantaža se preselio kod Maeovih kao podstanar, jer se Zaharija najzad oženio Filomenom i otišao da živi s njom u svojoj kući. Etjen je zauzeo Zaharijino mesto u krevetu pored Žanlena, u istoj uskoj sobi u kojoj je spavala Katarina.

Svake noći ona se svlačila pri sveći okrenuta leđima, brzo, dok je on gledao u zid. Niko od njih o tome nije govorio. Nikada je nije dotakao. Između njih je stajao Ševal, s kojim je nedeljom izlazila, i nelagodnost koja je bivala sve teža što je duže trajala.

Mae i njegova žena počeli su da poštuju mladića. Davao im je za stan i hranu, što je pomagalo; nije pio; a uveče je pričao. Pričao je o nepravdi njihovog života — kako rade kao stoka za nadnice koje nikada ne pokrivaju njihove potrebe, kako im deca silaze dole s deset godina i umiru s četrdeset, dok akcionari u Parizu žive besposleno od dobiti. Mae je u početku vrteo glavom; oduvek je tako bilo. Ali Maeovica je slušala užarenih očiju. Pomisao da bi moglo biti drugačije nikada joj ranije nije pala na pamet, a sada nije htela da je napusti.

Dukas, seoski vašar, pao je u julu. Ceo Monsu je bio napolju. Muškarci su pili od kafane do kafane — Avantaž, Volkan sa svojim pevačicama, Progres, Sen-Elo — a mladi su igrali u Bon-Žajezu, plesnoj dvorani udovice Dezir, ogromne, vesele pedesetogodišnjakinje koja je imala šest ljubavnika odjednom, po jednog za svaki dan u nedelji, i hvalila se time. Etjen je, za stolom s Maeom, Levakom i Pjeronom, govorio o fondu uzajamne pomoći: ako svaki rudar odvoji po nekoliko sua nedeljno, imaće novca za vreme kada ih Kompanija bude previše stegla — novca za štrajk. Ljudi su slušali, klimali glavom, pili i pristali da razmisle. Rasner je bio protiv: Kompanija će to videti kao ratnu kasu.

Katarina je igrala sa Ševalom. Kasno uveče, dok je muzika još svirala, Etjen ih je video kako odlaze zajedno. Te noći nije došla kući, ni sledeće. Ševal je uzeo sobu u Monsuu, a ona je otišla da živi s njim.

Kada je nedelju dana kasnije svratila da uzme nešto odeće, Maeovica ju je izgrdila na sav glas, nasred ulice. Nije je razbesneo muškarac; razbesneo ju je novac. Devojka od petnaest godina koja zarađuje, a sada će njene nadnice ići u Ševalov džep. Katarina je uzela svoje stvari i otišla ne odgovorivši, stisnutog lica. Etjen nije rekao ništa. Radio je više nego ikada i više pričao.

Njegov život je sada imao cilj. Pisao je Plišaru. Čitao je svake noći, s pozajmljenim knjigama raširenim na kolenima, glave pune reči koje nije uvek umeo da izgovori. Osnovao je fond uzajamne pomoći, skupljao sue. Rudari su počeli da dolaze k njemu. Rasner je osećao kako mu uticaj izmiče, i njihovo prijateljstvo se ohladilo.

Dole u jami, Kompanija je uvela promenu. U Vorou i u svim rudnicima Kompanije istaknut je oglas. Od prvog decembra podgrađivanje će se plaćati posebno, po kubnom metru, a da bi se to nadoknadilo, cena svakih kolica uglja biće snižena. Inženjer je objasnio da je to pravedno: ljudi su uvek zanemarivali podgradu; sada će biti plaćeni da je rade kako treba. Rudari su stajali pred oglasom, čitali ga i ponovo čitali, pokušavajući da razumeju.

Te večeri Etjen je to izračunao na kuhinjskom stolu, ostatkom olovke. Brojke su na svaki način izlazile iste: za isti rad zarađivaće manje. Bilo je to prikriveno smanjenje nadnica.

„Pljačkaju nas“, rekao je. „Čista pljačka. Hoće da mi platimo njihovu krizu.“

Mae je dugo gledao brojke. „Tako je to“, rekao je najzad. Ali glas mu se promenio.

Došla je jesen, pa hladnoća. U jami je rad postajao sve teži; Kompanija, kojoj je nedostajalo novca, tražila je više. Jednog popodneva, u jednom hodniku Voroa, strop se obrušio bez upozorenja. Začula se tutnjava, zatim tišina, zatim prašina i vika. Kada su prokopali prolaz, pod stenom je ležao mrtav jedan rudar. Uhvatilo je i Žanlena, i izneli su ga s obe slomljene noge. Doneli su ga kući na nosilima, a Maeovica je stajala na vratima s rukama na ustima, a onda je izbila u bujicu kletvi protiv Kompanije, protiv rudnika, protiv Boga. Žanlen će ozdraviti, ali lekar je rekao da će šepati celog života.

„Za to nas plaćaju“, rekla je Maeovica. „Nogama naše dece.“

Dan isplate došao je u drugoj polovini novembra. Odvijao se u maloj kancelariji kod Voroa, ljudi su prolazili pored šaltera ekipa po ekipa. Kada je došao Maeov red, službenik mu je izbrojao dve nedelje: nadnice cele ekipe, minus kazne za lošu podgradu, minus izgubljeni dani. Suma je bila tako mala da je Mae stajao i zurio u nju.

„Zar je to sve?“

„To je sve.“

A novi oglas je bio tu, na zidu pored šaltera, onaj o prvom decembru.

Mae je otišao kući s novcem u pesnici. Kada ga je Maeovica videla, nije vikala; sela je na stolicu i zurila u novčiće na stolu kao da su je izdali. Kako da time nahrani sedam usta i plati Megrau? Onda je došao gnev, vreo i jednostavan.

„Ne može ovako dalje. Ne može.“

Te noći ljudi su se okupili u Avantažu. Etjen se popeo na stolicu i progovorio. Nikada ranije nije govorio pred ljudima; glas mu je u početku drhtao, a onda je postao čvrst. Kompanija im smanjuje nadnice, a dividende akcionara i dalje teku. Oni nisu životinje. Ako u ponedeljak siđu dole, prihvatiće to. Ako ostanu gore, zajedno, svi, Kompanija će morati da popusti. Imaju fond uzajamne pomoći. Internacionala će im pomoći.

Nastala je duga tišina. Zatim je Mae, polako, rekao: „U pravu je.“ I Levak je povikao, i Pjeron, koji nikada nije vikao, klimnuo je glavom, i cela kafana je bila na nogama.

U ponedeljak ujutru, u četiri sata, zvono je zazvonilo u Vorou, i niko nije sišao.