Štrajk (četvrti deo)

U direktorovoj kući u Monsuu, baš za taj ponedeljak bio je zakazan ručak. Gospodin Enbo, upravnik Kompanije, bio je hladan, korektan čovek od pedesetak godina, koji se uzdigao napornim radom i oženio kćerkom bogatog fabrikanta. Njegov brak se davno ukiselio. Gospođa Enbo, još lepa, kojoj je dosađivala provincija, ophodila se prema njemu ravnodušno. On nije znao — ili nije dozvoljavao sebi da zna — da je za ljubavnika uzela muževljevog rođenog sinovca, mladog inženjera Pola Negrela. Sada je bila zauzeta pokušajem da ugovori brak između Negrela i Sesil Gregoar, koji bi mladića učinio bogatim i zadržao ga blizu.

Došli su Gregoarovi sa Sesil; došao je i Denelen — njihov rođak, vlasnik malog samostalnog rudnika Žan-Bar u Vandamu. Denelen je pre mnogo godina prodao svoju akciju Kompanije Monsu da bi sve uložio u Žan-Bar, i bio je napola upropašćen, boreći se sa starim rudnikom, dve kćeri i krizom. Sto je bio postavljen srebrom i cvećem, jela su dolazila i odlazila, a Enba su između dva jela dvaput pozivali glasnici.

„Vorou nije sišao niko“, rekao je kada se vratio. „Ni u Miru. Ni u Madlen. To je štrajk.“

Gospodin Gregoar se nije uznemirio. Rudari su u suštini dobri ljudi, rekao je; proći će to za nedelju dana; uvek ih je zavodilo nekoliko usijanih glava. Denelen se uznemirio. Ako stanu rudnici Kompanije, njegovi ljudi u Žan-Baru mogli bi da ih slede, a on ne bi preživeo štrajk. Enbo je bio miran. Kompanija je bogata; može da čeka. Štrajk joj je zapravo odgovarao, jer su se zalihe gomilale u dvorištima. Ljudi će se vratiti kada ih glad dovede.

Dok su pili kafu, sluga je javio da je došla delegacija rudara.

Bilo ih je desetorica, u nedeljnom odelu, s kapama u rukama, nespretni na tepisima među pozlatom i ogledalima: Mae na čelu, Etjen pored njega, Levak, Pjeron i drugi. Izabrali su Maea da govori zato što su ga poštovali i nikada nije imao nevolja. Etjen ga je pripremio. Mae je isprva mucao; a onda je, kako je nastavljao, iz njega izbila neka spora rečitost — reči čoveka koji prvi put kaže ono što je njegova porodica mislila sto godina.

„Ne tražimo mnogo, gospodine. Tražimo samo da jedemo. Ceo život radimo u mraku, i gladni smo. S novim sistemom zarađivaćemo manje. Hoćemo staru cenu. I hoćemo da prestanu da nas kažnjavaju zbog podgrade kad nam ne daju vremena da je radimo.“

Enbo je učtivo slušao. Zatim je odgovorio da nema moć da bilo šta promeni. On je samo službenik. Odluke donosi Upravni odbor u Parizu. Kriza je stvarna; i Kompanija pati; rudari ne razumeju ekonomiju. Iznad svega, čuo je da su se učlanili u Internacionalu, da ih podbunjuju agitatori sa strane, a Kompanija nikada neće pregovarati pod pretnjom.

„A ko je onda ta Kompanija?“ reče iznenada Etjen. „Gde je? Možemo li da odemo i da razgovaramo s njom?“

Enbo ga je hladno pogledao. „Vi ste, verujem, onaj koga zovu Lantje. Niste odavde.“

Delegacija je izašla praznih ruku. U predsoblju, Mae je rekao tihim glasom: „Bili smo kod boga. A bog neće da izađe.“

Štrajk se ustalio. Prvi dani bili su gotovo praznik. Ljudi su spavali do kasno, igrali kugle, sedeli po kafanama. Vreme je bilo lepo i mrazno. Onda se fond uzajamne pomoći ispraznio za nedelju dana. Megra je prestao da daje na veresiju. Žene su stajale na vratima i računale: jedna vekna hleba, dve, zatim pola vekne; zatim supa skuvana ni od čega; zatim ništa.

Etjen je bio svuda. Pisao je Plišaru, organizovao skupljanje ono malo sua što su drugi rudnici mogli da pošalju, održavao sastanke u zadnjoj sobi Avantaža, dok se Rasner, uplašen, nije posvađao s njim i zatvorio mu je. Posle toga sastajali su se u Bon-Žajezu, gde im je udovica Dezir pozajmljivala svoju plesnu dvoranu iz ljubavi prema dobroj borbi.

Plišar je došao u Monsu jedne nedelje u decembru, čovek u crnom kaputu, promuklog glasa od govorenja na tolikim skupovima. U plesnoj dvorani, pred gomilom rudara, govorio je o Internacionali — o velikom savezu svih radnika celog sveta, jednom ogromnom bratstvu koje će jednog dana pomesti kapital. Kada ih je pozvao da se učlane, klicali su i upisivali svoja imena, svi, po franak svaki, novac koji nisu imali. Policijski komesar stigao je sa svojim ljudima da rasturi skup; udovica Dezir je stala na vrata prekrštenih ruku i zadržavala ih razgovorom dok rudari nisu izašli na zadnja vrata.

Rasnera, koji je govorio protiv Internacionale, izviždali su. Te noći, prvi put, zamrzeo je Etjena.

Nedelje su prolazile. Decembar je bio okrutno hladan. U kući Maeovih više nije bilo uglja — rudari, koji ga iznose iz zemlje, a nemaju uglja da lože — i palili su stolice. Beba je plakala na praznim grudima. Alzira, mala grbavica, postala je providna od gladi i hladnoće i kašljala je u svom ćošku. Bonmor je sedeo nepomično kraj ugašene peći, mutnih očiju, pljujući crno u pepeo. Maeovica je ponovo išla da prosi, ali sada niko ništa nije davao; trgovci u Monsuu bojali su se da ne propadnu, a Gregoarovi su slali supu koja nije dugo trajala.

Žanlen je, šepajući na svojim iskrivljenim nogama, našao način da preživi. S Bebertom, Levakovim dečakom, i malom Lidijom Pjeron, koja ih je pratila kao robinja, išao je u pljačku — krao je kupus, jabuke, jednom i zeca — i ono što bi uzeo skrivao je u napuštenim hodnicima Rekijara, gde je sebi napravio jazbinu pod zemljom. Bio je divlje, prepredeno stvorenje, sav od zuba i zelenih očiju, i ni s kim ništa nije delio.

Jedne noći Etjen je sedeo sa Suvarinom u praznoj kafani. Rus je milovao svog zeca, i bar jednom je pričao. Voleo je jednu ženu u Moskvi, Anušku, drugaricu; zajedno su kopali tunel ispod pruge da dignu u vazduh carev voz, a uništen je pogrešan voz. Nju su uhvatili i obesili, a on je stajao u gomili i gledao je kako umire.

„Bila mi je žena“, rekao je. „Kada je umrla, znao sam da ne smem imati ni ženu, ni prijatelja, ništa što me vezuje. Ništa što se može upotrebiti protiv mene.“ Zapalio je još jednu cigaretu. „Tvoj štrajk je beskoristan, Lantje. Tvoja Internacionala je beskorisna. Priče, priče. Ništa se neće promeniti dok sve ne bude uništeno.“

Etjen se raspravljao s njim, ali je te noći otišao kući uznemiren, kao da je kroz njega prostrujao hladan vetar.

Zatim je stigla vest da Denelenovi ljudi u Žan-Baru, u Vandamu, još rade. Ševal je bio tamo, s Katarinom; otišao je u Žan-Bar na početku štrajka i zarađivao je dok su ostali gladovali. Rudari Monsua su pobesneli.

Jedne mesečine obasjane noći u januaru, tri hiljade rudara sastalo se u vandamskoj šumi, na čistini zvanoj Plan-de-Dam, gde je drveće bilo posečeno. Hladnoća je bila strašna; mesec je bio pun, beo nad snegom i posečenim stablima. Dolazili su iz svih naselja, stazama kroz smrznutu šumu, muškarci i žene i deca, ćutke, i okupljali se na čistini kao vojska koja čeka.

Etjen se popeo na jedan panj. Pod njim su lica bila bela na mesečini. Počeo je da govori, i dok je govorio, osećao je kako raste, osećao je kako ga gomila diže, osećao je kako njegove reči odlaze i vraćaju mu se umnožene. Pričao im je o bedi njihovih života, o njihovim očevima koji su umrli u rudniku i njihovoj deci koja će tamo umreti; o Kompaniji koja uzima sve; o novom svetu koji će doći, u kome će zemlja pripadati onima koji je obrađuju. Pravda dolazi. Staro društvo je trulo; pašće. Treba samo da se drže zajedno.

Gomila je zaurlala. Žene su plakale. Stari Bonmor, koji je došao s ostalima, popeo se zatim i on na panj i ispričao im, napuklim, lutajućim glasom, o rudniku iz svoje mladosti — o eksplozijama, poplavama, telima — o ocu koji je poginuo, dedi koji je poginuo, svima njima koji su poginuli. Kada je završio, nastala je strašna tišina. Onda se ponovo digao poklič, iz tri hiljade grla:

„Hleba! Hleba!“

Izglasali su da nastave štrajk. I izglasali su da sledećeg jutra odu u Žan-Bar i nateraju Denelenove ljude da izađu.

Ševal je bio tamo na čistini, revnostan, vikao je glasnije od svih, kleo se da će sam izvesti ljude iz Žan-Bara. Etjen ga je gledao s prezirom. Na mesečini je ugledao Katarinu, iza Ševala, kako gleda u njega — u Etjena — širom otvorenih, čudnih očiju.

Kada se skup razišao, rudari su otišli u šumu u grupama, pevajući. Ševal se vratio u Vandam i sve ispričao Denelenu.