Hleba! (peti deo)

U četiri sata ujutru Denelen je već bio u Žan-Baru. Nije spavao. Znao je šta dolazi; Ševal mu je rekao. Sam je sišao da pregleda okna, postavio mašiniste na njihova mesta, a u zoru poslao jednog glasnika žandarmima, a drugog prefektu. Žan-Bar je bio sve što je imao. Neće ga dati bez borbe.

Ševal je sišao s ostalima, a s njim i Katarina. Predomislio se tokom noći: neće on biti taj koji će predvoditi rudare; radiće, zarađivaće, a Etjen neka bude junak. Katarina je ćutke gurala svoja kolica, bolesna od straha.

Do osam sati štrajkači su sišli s ravnice — hiljadu, dve hiljade njih — i ispunili dvorište Žan-Bara. Denelen im se suprotstavio sam, na stepenicama kancelarije, s bičem u ruci, i rekao im da idu kući. Nisu ga čuli. Neki su provalili u mašinsku zgradu; drugi u zgradu okna. Sekirama su presekli užad kaveza. Užad je pala, uvijajući se i šibajući niz okno, a kavezi su se strmoglavili na dno. Denelen je pogledao svoj upropašćeni rudnik i posiveo. Proći će nedelje pre nego što Žan-Bar ponovo proradi. Ušao je u kancelariju i seo s glavom u rukama.

Dole, rudari su čuli tresak i razumeli. Jedini put gore bio je merdevinama, sedamsto metara merdevina, jednih iznad drugih, klizavih od vode, u mraku.

Penjali su se u koloni jedan po jedan, sa svetiljkama zakačenim za kape. Ševal je išao prvi, gurajući se pored ostalih. Katarina se penjala iza njega, prečku za prečkom, ruku koje su je bolele, nogu koje su trnule. Voda je lila po njima. Dole su ljudi vikali da požure. Penjala se i penjala. Ponekad bi joj se zavrtelo u glavi i mislila je da će pustiti i pasti natrag u mrak. Zatvarala je oči i išla dalje. Nije znala koliko je to trajalo — sat, dva sata. Kada je izašla na vrh, na dnevnu svetlost, štrajkači su čekali.

Kada su ugledali Ševala, digao se veliki poklič. „Izdajniče! Kukavice!“ Zgrabile su ga ruke. Etjen je stao pred njega, beo od besa.

„Sinoć si se kleo da ćeš ih izvesti. A sišao si.“

„Ubijte ga!“ vikale su žene. Maeovica je bila među njima, plamenih očiju.

„Ne“, reče Etjen. „Neka pođe s nama. Videće kako je.“

Vukli su Ševala sa sobom, a Katarina je išla za njima, napola onesvešćena, jer nije mogla da ga ostavi.

Kolona je krenula preko ravnice. Išla je od rudnika do rudnika, skupljajući ljude kao što poplava skuplja vodu. U Gaston-Mariju, još jednom Denelenovom rudniku, zaustavili su pumpe i ugasili vatru pod kotlovima. Naterali su Ševala, žednog i prestravljenog, da pije kofu za kofom vode iz rezervoara kotla dok nije povratio, uz smeh gomile. U Miruu je stari nadzornik stao na kapiju i rekao da će proći samo preko njegovog leša; nisu se usudili i okrenuli su se. U Madlenu i Krevkeru i Fetri-Kantelu sve je stalo. Svaki rudnik ostavljali su za sobom mrtav.

Kolona je narasla na tri hiljade, pa i više. Žene su marširale na čelu, s Maeovicom, sa starom Brile, Pjeronkom, Levakovicom, Muketom, noseći bebe, raspuštene kose. Deca su trčala pored njih, među njima Žanlen, šepajući, vrišteći od radosti. Muškarci su išli iza s polugama, pijucima, sekirama. Nisu ništa jeli. Lica su im bila mršava i žestoka. I iznova i iznova, kao udaranje bubnja, vikali su onu jednu reč od koje se tresla zemlja:

„Hleba! Hleba! Hleba!“

Na putu kod salaša Ba-de-Sua zaustavila se jedna kočija. Gospođa Enbo, Negrel, Sesil Gregoar i Denelenove kćeri bili su na vožnji, i sada, upozoreni prekasno, morali su da se sklone u jednu štalu. Kroz pukotinu u daskama gledali su kako rulja prolazi.

Prolazila je ispred njih dugo. Sunce je zalazilo, a svetlost je bila crvena; lica u gomili izgledala su kao da su umazana krvlju. Gospođa Enbo, koja nikada izbliza nije videla rudara, ustuknula je. Prve su prošle žene, upalih lica i otvorenih usta; zatim muškarci, s alatom na ramenima kao s oružjem; zatim je neko nosio sekiru na motki, a sekira je, ocrtana na crvenom nebu, ličila na sečivo giljotine. Pevali su Marseljezu, ali promuklim, slomljenim glasovima od kojih je bila strašna.

Posmatračima se činilo da gledaju viziju onoga što dolazi — crveno veče revolucije koje će jednog dana, neizbežno, pasti na stari svet: narod pušten po drumovima, krv, vatra, velike kuće u plamenu, bogataši posečeni, zemlja očišćena. Stajali su skamenjeni, beli, dok rulja nije prošla.

Kolona je u sumrak ušla u Monsu i okupila se pred direktorovom kućom. Enbo je bio unutra. Poslali su po žandarme, ali nisu došli; bilo je tu samo nekoliko slugu. Gomila ga je dozivala, bacala kamenje koje je razbijalo prozore, vrištala za hleb.

Stajao je sam na spratu, u mraku. Malo ranije, prolazeći kroz kuću, ušao je u sobu svog sinovca — i našao tamo, na krevetu, nešto od svoje žene. Tada je znao sve što je odbijao da zna. Negrel, njegov sinovac, koga je doveo ovamo i prema kome se ophodio kao prema sinu. Žena ga nije volela deset godina; i uzela je mladića, u njegovoj sopstvenoj kući, pod njegovim sopstvenim krovom.

Sada je, stojeći kraj prozora, gledao dole u gomilu koja viče i osećao samo gorku, razornu zavist. Oni su gladni? Dao bi svoje bogatstvo, svoj položaj, sve, da bude jedan od njih — da bude zver koja jede i pije i spava sa svojom ženom i verna joj je iz nagona, bez znanja, bez profinjenosti, bez bede u duši. Viču za hleb. Lude. Hleb ne čini ljude srećnim. On nije gladan, a najbedniji je čovek u Monsuu.

S druge strane puta, štrajkači su se okrenuli na Megraovu radnju. Bakalina koji im je uskratio veresiju, koji je svaku veknu merio prema njihovoj bedi, mrzela je svaka žena u naselju. Razvalili su kapke. Megra se, prestravljen, izvukao kroz jedan prozor na spratu i pokušao da pobegne preko krova do zida direktorove bašte. Pola gomile ga je gledalo, zadržavajući dah. Okliznuo se na crepu, grebao, pao. Lobanjom je udario u ugao jednog kamenog stuba i ostao mrtav pred njihovim nogama.

Na trenutak je nastala tišina. Onda su se žene, poludele od godina gladi i poniženja, bacile na telo. Kidale su ga noktima, izvikujući dugove i uvrede svih tih godina, a stara Brile, najgora od svih, odnela je na štapu jeziv trofej otrgnut s njega, i žene su išle za njom u strašnoj povorci. Muškarci su stajali po strani, otrežnjeni i uplašeni.

U tom trenutku dovezla se svojom kočijom Sesil Gregoar, koju su poslali u Monsu da dovede roditelje. Gomila je opkolila kočiju. Izvukli su je napolje. Ruke su joj bile na grlu; vrištala je. Etjen se progurao i otrgao je, a kočijaš Gregoarovih ju je odvezao.

Onda je neko povikao: „Žandarmi!“ Niz drum se začuo topot kopita.

Gomila se razbila i rasula u noć. Katarina, koja je tražila Etjena, našla ga je u mraku kraj jednog zida i povukla u senku.

„Idi“, rekla je. „Idi, traže te. Uhapsiće te.“

Pogledao ju je, iznenađen. Došla je da ga upozori. Na trenutak su stajali blizu jedno drugom u mraku. Onda ju je pozvao Ševalov glas, i ona je otrčala. Etjen se izgubio preko polja.