Feačani (pevanja 7–9)

Odisej je krenuo ka gradu, a Atena ga je obavila gustom maglom, da ga niko od oholih Feačana ne bi sreo, rugao mu se i pitao ga ko je. Divio se lukama i skladnim brodovima, zborištima junaka i dugim visokim zidinama s palisadama. A kada je stigao do Alkinojevog dvora, zastao je, duboko uzbuđenog srca, pre nego što je prešao bronzani prag. Jer nad kućom visokog krova sijao je sjaj kao od sunca ili meseca. Bronzani zidovi pružali su se na sve strane, s frizom od plavog emajla; zlatna vrata zatvarala su kuću, na srebrnim dovratnicima; a s obe strane stajali su zlatni i srebrni psi, koje je Hefest vešto napravio da čuvaju kuću velikodušnog Alkinoja, besmrtni i bez starosti u sve dane.

Kroz dvoranu je išao mnogostradalni Odisej, obavijen maglom, dok nije stigao do Arete i kralja i obgrlio kolena kraljice; i magla se rastopila oko njega. Molio ju je da ga brzo pošalje kući. A Alkinoj ga je podigao i posadio na sjajnu stolicu, i obećao da će ga poslati kući, ne pitajući ga čak ni za ime. Ali beloruka Arete prepoznala je ogrtač i košulju koje je nosio, fine haljine koje je sama izradila sa svojim ženama; i upitala ga je: „Strance, ko si ti i odakle dolaziš? Ko ti je dao ovu odeću?“ Ispričao joj je o Kalipso i brodolomu, i o kraljevni kod reke; ali svoje ime nije rekao. A Alkinoj je bio toliko zadovoljan njime da je rekao: „Voleo bih, tako mi oca Zevsa, Atene i Apolona, da čovek poput tebe, koji misli kao što ja mislim, dobije moju kćer i nazove se mojim zetom, i ostane ovde.“

Sledećeg dana Feačani su priredili igre, a kada je stranac, pun jada, odbio da učestvuje, Eurijal mu se otvoreno narugao: „Ne, strance, ne izgledaš mi kao čovek vešt u nadmetanjima, već kao zapovednik trgovačkih mornara, koji misli na svoj tovar i svoju zaradu.“ Odisej ga pogleda ispod obrva: „To nije lepo rečeno, strance; izgledaš kao nepromišljen čovek.“ I skočivši, onako u ogrtaču, zgrabio je disk, mnogo veći i deblji od onih koje su Feačani bacali, zavitlao ga i pustio iz snažne ruke; i kamen je zujao u letu, a Feačani dugih vesala sagnuli su se do zemlje pred njegovim naletom, i proleteo je iznad svih njihovih belega. Tada je Alkinoj smirio svađu igrom; a Eurijal se izvinio i darovao mu bronzani mač s balčakom od srebra.

Zatim je glasnik uveo voljenog pevača Demodoka, koga je Muza volela više od svih ljudi i dala mu i dobro i zlo: oduzela mu je oči, ali mu je dala slatku pesmu. Pevao je kako je hromi Hefest uhvatio Aresa i Afroditu zajedno u svojoj postelji, lancima tankim kao paučina, i kako se neugasivi smeh podigao među blaženim bogovima koji su došli da gledaju.

Uveče, na gozbi, Odisej je poslao slepom pevaču izabrani komad mesa i zamolio ga da peva o drvenom konju, koga je Epej napravio uz Ateninu pomoć i koga je bogoliki Odisej nekada lukavstvom uveo u tvrđavu, punog ljudi koji su razorili Troju. I Demodok, nadahnut bogom, započe; i pevao je kako su Ahajci spalili svoje kolibe i otplovili, i kako su Trojanci odvukli konja u svoj grad i raspravljali o njemu, i kako su se sinovi Ahajaca izručili iz njega i razorili grad, a Odisej, kao Ares, otišao do Dejfobove kuće.

To je pesma koju je slavni pevač pevao. A Odisej se raznežio, i suze su mu kvasile obraze ispod kapaka. Kao što žena plače, grleći dragog muža, koji je pao pred svojim gradom i svojim narodom, boreći se da od grada i dece odbije nemilosrdni dan, i gleda ga kako umire i hropće, i privija se uz njega i glasno nariče, dok joj neprijatelji iza nje kopljima udaraju leđa i ramena i odvode je u ropstvo, na muku i jad: tako je Odisej puštao žalosne suze ispod obrva.

Niko nije primetio njegov plač osim Alkinoja, koji je sedeo pored njega i čuo ga kako jeca. I prekinuo je pesmu i rekao: „Kaži nam, strance, ime kojim su te zvali otac i majka, svoju zemlju i svoj grad. I kaži nam zašto plačeš i tuguješ kada čuješ sudbinu Argivaca i Troje.“

A Odisej, čovek mnogih saveta, odgovori mu: „Ja sam Odisej, Laertov sin, poznat svim ljudima po svojim lukavstvima, a slava mi doseže do neba. Živim na prozirnoj Itaki. Zaista, ništa nije slađe od čovekove rođene zemlje i roditelja, čak i ako živi u bogatoj kući daleko. Ali hajde, ispričaću vam o svom mučnom povratku, koji mi je Zevs nametnuo kada sam dolazio iz Troje.“

„Vetar koji me je odneo od Iliona doveo me je do Kikonaca, kod Ismara. Razorio sam njihov grad; ali moji ljudi, velike lude, nisu hteli odmah da beže, već su se zadržali pijući i koljući ovce na obali, sve dok Kikonci nisu došli u zoru, mnogobrojni kao lišće i cveće u proleće, i s svakog broda poginulo je po šest ljudi.

„Zatim su me devet dana nosili pogubni vetrovi preko ribovitog mora, a desetog smo stigli u zemlju Lotofaga, koji jedu cvetnu hranu. Poslao sam trojicu ljudi napred, da saznaju kakav narod tamo živi. Lotofazi im nisu naudili, ali su im dali da okuse lotos; i ko god je pojeo taj medeno slatki plod, nije više hteo da donese vest niti da se vrati kući, već je hteo da ostane tamo, hraneći se lotosom i zaboravljajući na povratak. Silom sam ih, uplakane, vratio na brodove i vezao ih pod klupe.

„Odatle smo plovili dalje, tužnog srca, i stigli u zemlju Kiklopa, obesnog naroda bez zakona, koji nema ni skupština ni zakona, već živi u dubokim pećinama na planinskim vrhovima, svaki vladajući svojom ženom i decom, ne mareći za druge. Uzeo sam dvanaestoricu svojih najboljih ljudi i mešinu tamnog slatkog vina, koje mi je dao Maron, Apolonov sveštenik, i pošao da vidim kakvi su to ljudi.

„Došli smo do pećine, visoko, blizu mora, zasenjene lovorima, gde je spavalo mnogo stada. Unutra su bile korpe pune sira i torovi puni jaganjaca i jaradi. Moji drugovi su me molili da uzmemo nešto sira, oteramo jaganjce i otplovimo; ali ja nisam hteo da ih slušam, iako bi bilo mnogo bolje, jer sam želeo da vidim samog čoveka i da li će mi dati darove gostoprimstva. Došao je kući uveče s tovarom suvih drva i bacio ga s treskom, a mi smo u strahu pobegli u dno pećine. Uterao je svoja ugojena stada unutra, a zatim podigao ogroman kamen i postavio ga na ulaz, toliko golem da ga dvadeset dvoje dobrih kola na četiri točka ne bi pomerilo sa zemlje. Kada nas je ugledao, upitao je ko smo. Rekao sam mu da smo Ahajci, oterani od Troje, i molio ga, u ime Zevsa, zaštitnika stranaca, da nas primi. Odgovorio mi je nemilosrdnog srca: ‚Lud si, strance, ili dolaziš izdaleka, kad mi govoriš da se bojim bogova. Kiklopi ne mare za Zevsa, jer smo mnogo jači.‘ I skočio je i zgrabio dvojicu mojih drugova i tresnuo ih o zemlju kao štenad, a mozak im je iscureo po podu; i raskomadao ih je i pojeo, kao planinski lav, ne ostavivši ništa.

„Pomislio sam da isukam oštri mač i zabodem mu ga u grudi; ali tada bismo i mi poginuli, jer nikada ne bismo mogli da pomerimo ogroman kamen s ulaza. Tako smo, jecajući, čekali zoru. Ujutru je pojeo još dvojicu, isterao stada i vratio kamen na mesto lako kao što se poklopac stavlja na tobolac. Tada sam u toru našao veliku toljagu od zelene maslinovine, odsekao komad dug jedan hvat, zašiljio ga, okalio vrh u vatri i sakrio ga pod balegu.

„Uveče se vratio i pojeo još dvojicu mojih ljudi. Tada sam mu prišao, držeći pehar tamnog vina. ‚Evo, Kiklope, pij vino, posle obroka od ljudskog mesa.‘ Uzeo ga je i popio, i bio strašno zadovoljan, i tražio još, i pitao me za ime, da bi mi dao dar. Triput sam mu dao, i triput je popio u svojoj ludosti. Tada sam mu rekao, medenim rečima: ‚Kiklope, pitaš me za moje slavno ime. Niko mi je ime; Niko me zovu majka i otac i svi moji drugovi.‘ A on mi odgovori nemilosrdnog srca: ‚Nikoga ću pojesti poslednjeg, posle njegovih drugova. To će biti moj dar tebi.‘ I pao je na leđa, debelog vrata iskrivljenog u stranu, i obuze ga san, koji sve savladava; a vino i komadi ljudskog mesa šiknuli su mu iz grla.

„Tada sam gurnuo kolac u žeravicu dok se nije usijao, a moji drugovi su ga uzeli i zarili mu ga u oko, a ja sam ga, upirući odozgo, okretao, kao što čovek svrdlom buši brodsku gredu. Krv je ključala oko usijanog vrha, a očna jabučica je cvrčala, kao kada kovač gurne veliku sekiru u hladnu vodu da je okali. Ispustio je veliki i strašan krik, i stena je odjeknula naokolo, a mi smo u strahu pobegli. Glasno je dozivao Kiklope koji su živeli unaokolo u pećinama na vetrovitim visovima, i oni su došli i stali ispred pećine i pitali šta mu je. ‚Da ti neko ne otima stada, Polifeme? Da te neko ne ubija lukavstvom ili silom?‘ A snažni Polifem im odgovori iz pećine: ‚Prijatelji, Niko me ubija lukavstvom, a ne silom!‘ A oni odgovoriše: ‚Ako ti niko ne nanosi zlo, kad si sam, onda je to bolest koju šalje veliki Zevs, i moraš se moliti našem ocu, gospodaru Posejdonu.‘ I otišli su, a moje srce se smejalo u meni što su ih moje ime i moj pametni plan prevarili.

„Ujutru, kada je otvorio ulaz da pusti stado na pašu, seo je na ulaz, pipajući leđa ovaca dok su prolazile. Povezao sam ovnove po trojicu, i ispod svakog srednjeg visio je po jedan čovek; a ja sam uzeo najboljeg ovna od svih i obesio se ispod njegovog runastog trbuha, držeći se rukama za vunu. Veliki ovan je izašao poslednji, otežao od vune i od mene, a Kiklop ga je opipao i rekao: ‚Dragi ovne, zašto iz pećine izlaziš poslednji u stadu? Nikada ranije nisi zaostajao. Sigurno tuguješ za okom svoga gospodara, koje mu je iskopao jedan zao čovek.‘ I tako smo umakli.

„Kada smo bili daleko od obale koliko dopire čovekov poklič, doviknuo sam Kiklopu, rugajući mu se. A on je, još gnevniji, odlomio vrh jedne velike planine i bacio ga, i on je pao tik ispred broda, a talas nas je vratio ka kopnu. Ni tada nisam hteo da ćutim, iako su me drugovi molili, i viknuo sam: ‚Kiklope, ako te neki smrtnik upita ko ti je iskopao oko, kaži mu da je to bio Odisej, rušitelj gradova, Laertov sin, čiji je dom na Itaki!‘

„Tada se pomolio gospodaru Posejdonu, pružajući ruke ka zvezdanom nebu: ‚Čuj me, Posejdone, zemljodršče, tamnokosi bože. Ako sam zaista tvoj sin, daj da Odisej nikada ne stigne kući. A ako mu je suđeno da vidi svoje drage i stigne u svoju kuću, neka stigne kasno i u bedi, izgubivši sve drugove, na tuđem brodu, i neka nađe nevolju u svojoj kući.‘ Tako se molio, i tamnokosi bog ga je čuo.“

(Kraj 3. dela — nastavak u 4. delu: Lutanja)