Lutanja (pevanja 10–12)

„Stigli smo na plovno ostrvo Eoliju, gde je živeo Eol, Hipotov sin, drag besmrtnim bogovima. Ceo mesec me je gostio i pitao me o Troji, a kada sam zatražio da me isprati na put, dao mi je mešinu od volovske kože, u koju je svezao sve puteve hučnih vetrova, jer ga je Zevs postavio za čuvara vetrova, da ih podiže ili smiruje kako hoće. Čvrsto ju je privezao u mom šupljem brodu sjajnim srebrnim užetom, da ne bi umakao ni najmanji dašak, i poslao Zefira da nas nosi kući.

„Devet dana smo plovili, i noću i danju, a desetog se pojavila naša rodna zemlja, tako blizu da smo videli ljude kako lože vatre. Tada me je obuzeo slatki san, jer sam bio iscrpljen; celim putem sam sam držao konop jedra i nisam ga davao nikome drugom. A moji drugovi su razgovarali među sobom i govorili da nosim kući zlato i srebro od Eola. ‚Kako ga svi ljudi vole i poštuju! Nosi kući mnoga blaga iz Troje, a mi, koji smo prešli isti put, vraćamo se praznih ruku. Hajde brzo da vidimo šta je u mešini.‘ Tako su govorili, i nadvladao je njihov zli savet. Odvezali su mešinu, i svi vetrovi su izleteli, a oluja ih je zgrabila i odnela, uplakane, na pučinu, daleko od rodne zemlje. Probudio sam se i premišljao da li da skočim s broda i poginem, ili da ćutke podnesem i ostanem među živima. Podneo sam, i legao u brod, pokrivši glavu. I vetrovi su nas vratili na Eolovo ostrvo. Ali on me je oterao: ‚Odlazi brzo s mog ostrva, najsramniji od živih ljudi! Ne smem da pomognem ni da ispratim na put čoveka koga mrze blaženi bogovi.‘

„Zatim smo stigli u Telepil Lestrigonaca, luku sa strmim liticama s obe strane. Svi moji ostali brodovi ušli su u luku, ali ja sam svoj crni brod zadržao napolju, vezan za jednu stenu. Lestrigonci su dotrčali sa svih strana, hiljade njih, nalik divovima, i gađali nas s litica ogromnim stenama, i nabijali ljude na koplja kao ribe i odnosili ih na svoju gnusnu gozbu. Isukao sam mač i presekao uže svog broda, i veslali smo da spasemo živu glavu. Radujući se što smo umakli smrti, plovili smo dalje, tugujući za dragim drugovima.

„Stigli smo na ostrvo Eeju, gde je živela Kirka, strašna boginja lepih kosa i ljudskog glasa. Poslao sam polovinu svojih ljudi, s Eurilohom, do njene kuće. Kirka je otvorila sjajna vrata i pozvala ih unutra, i svi su ušli osim Euriloha, koji je slutio zamku. Dala im je sira i ječmenog brašna i meda i pramnijskog vina, i u to umešala zle čarobne trave, da zaborave rodnu zemlju. Kada su popili, udarila ih je štapićem i zatvorila u svinjce. Imali su svinjske glave i glasove i čekinje i tela, ali um im je ostao kao pre. Euriloh je dotrčao natrag s tom vešću.

„Pošao sam k njoj sam. Na putu me je sreo Hermes sa zlatnim štapom, u liku mladića, i dao mi travu, iskopanu iz zemlje: koren joj je bio crn, a cvet kao mleko. Bogovi je zovu moli; smrtnicima je teško da je iskopaju, ali bogovi sve mogu. Kirka mi je dala začarano piće i udarila me štapićem i rekla: ‚Idi sad u svinjac i lezi s drugovima.‘ Ali čarolija me nije promenila, i ja sam isukao oštri mač i jurnuo na nju kao da ću je ubiti. Ona je vrisnula, provukla se pod moju ruku i obgrlila mi kolena: ‚Ti si sigurno Odisej, čovek mnogih puteva, za koga mi je Hermes uvek govorio da će doći ovamo na putu iz Troje.‘ Zaklela se da mi neće nauditi, i vratila moje drugove u ljude, mlađe nego pre, i više, i lepše. I tu smo ostali, dan za danom, celu godinu, gosteći se obiljem mesa i slatkim vinom.

„Kada je godina prošla, drugovi su me pozvali na stranu: ‚Čudni čoveče, vreme je da misliš na rodnu zemlju.‘ A Kirka mi je rekla da pre povratka kući moram da preduzmem još jedno putovanje, u dom Hada i strašne Persefone, da se posavetujem s dušom slepog tebanskog proroka Tiresije, čiji je um još čitav, jer je Persefona samo njemu dala da razume među mrtvima. Onog jutra kada smo polazili, Elpenor, najmlađi među nama, ni naročito hrabar u ratu ni naročito bistar, koji je pijan legao na krov Kirkine kuće da spava u hladovini, čuo je buku i graju, naglo skočio i zaboravio da siđe niz dugačke lestve. Pao je naglavačke s krova, slomio vrat, a duša mu je sišla u Had.

„Stigli smo do ruba duboke reke Okeana, gde žive Kimerijci, obavijeni maglom i oblacima. Tamo sam iskopao jamu, lakat dugu i široku, i izlio žrtve svim mrtvima, med i mleko, slatko vino i vodu, i beli ječam; zatim sam nad jamom zaklao ovce, i potekla je tamna krv. I duše mrtvih navrle su iz Ereba: neveste i mladići, starci izmučeni patnjom, nežne devojke čija su srca tek upoznala tugu, i mnogi ratnici ranjeni bronzanim kopljima, još u okrvavljenim oklopima.

„Prva je došla Elpenorova duša, jer još nije bio sahranjen. Molio me je da mu spalim telo s oružjem i podignem mu humku na obali, i da na nju pobodem veslo kojim je veslao među drugovima. Zatim je došao Tiresija, sa zlatnim štapom, i popio tamnu krv, i progovorio: ‚Tražiš medeno sladak povratak, slavni Odiseju, ali bog će ti ga otežati. Ipak, još možeš stići kući, posle mnogih patnji, ako uspeš da obuzdaš svoju želju i želju svojih drugova kada stigneš na ostrvo Trinakiju i nađeš kako tamo pasu Helijeva goveda i ugojene ovce. Ako ih ostaviš netaknute, još možeš stići na Itaku. Ali ako im naudiš, predviđam propast tvom brodu i tvojim drugovima; a ako i sam umakneš, stići ćeš kući kasno i u bedi, izgubivši sve drugove, na tuđem brodu, i naći ćeš nevolju u svojoj kući: ohole ljude koji ti proždiru imanje i prose tvoju bogoliku ženu. A i kada ih pobiješ, moraš ponovo krenuti, noseći dobro izrađeno veslo, dok ne stigneš do ljudi koji ništa ne znaju o moru; i kada te sretne neki putnik i kaže da nosiš lopatu za vejanje na ramenu, tada pobodi veslo u zemlju i prinesi žrtvu Posejdonu. A smrt će ti doći daleko od mora, blaga, u srećnoj starosti, dok ti narod oko tebe bude napredovao.‘

„Zatim je došla duša moje majke, Antikleje, koju sam ostavio živu kada sam pošao u Troju. Rekla mi je da joj je čežnja za mnom oduzela život. Triput sam poleteo ka njoj, jer me je srce nagonilo da je zagrlim, i triput mi je iskliznula iz ruku kao senka ili san. Zatim sam video Agamemnona, koji mi je ispričao kako su ga Egist i njegova prokleta žena ubili za sopstvenim stolom, kao vola za jaslama. I video sam Ahila i nazvao ga blaženim, jer su ga za života poštovali kao boga, a sada vlada među mrtvima. Ali on mi je odgovorio: ‚Ne govori mi olako o smrti, slavni Odiseju. Radije bih na zemlji bio najamnik, radeći za nekog siromaha koji jedva ima od čega da živi, nego da budem kralj nad svim mrtvima koji su pomrli.‘ Samo je duša Ajanta, Telamonovog sina, stajala po strani, još ljuta zbog pobede koju sam izvojevao nad njim za Ahilovo oružje. Blago sam mu se obratio, ali mi nije odgovorio, već je otišao u Ereb među ostale duše mrtvih. Tada su se mrtvi skupili u bezbrojnim hiljadama, s nezemaljskim krikom, i obuze me bledi strah da Persefona ne pošalje gore glavu Gorgone, i pobegao sam na brod.

„Vratili smo se Kirki i sahranili Elpenora; a ona me je upozorila na ono što nas čeka. Prvo smo stigli do Sirena, koje očaravaju sve ljude što im se približe. Zapušio sam drugovima uši voskom, omekšanim na suncu, a oni su me vezali za jarbol, za ruke i noge. I Sirene su zapevale svojim zvonkim glasovima: ‚Odiseju, ponose Ahajaca, okreni brod ovamo i poslušaj nas! Nijedan mornar nije prošao pored naše obale a da nije stao da čuje našu pesmu, i nijedan nije otišao nepromenjen: odlazi od nas očaran, i mudriji. Znamo sve muke koje su bogovi naneli Grcima i Trojancima pod Trojom, i sve što se zbiva bilo gde na zemlji.‘ Srce mi je žudelo da slušam, i obrvama sam davao znak drugovima da me oslobode; ali oni su se nagnuli nad vesla, a dvojica su me vezala još čvršće.

„Zatim smo prošli između dve litice. Na jednoj strani bila je Skila, koja je strašno lajala, s dvanaest nogu koje vise i šest dugih vratova, a na svakom strašna glava s tri reda zuba. Na drugoj je božanska Haribda usisavala slanu vodu, triput dnevno, i triput je izbacivala, ključajući kao kotao na velikoj vatri. Dok smo u strahu zurili u Haribdu, Skila je ugrabila s broda šestoricu mojih drugova, najboljih snagom i rukama, i video sam im noge i ruke dok su ih dizali uvis, kako me poslednji put dozivaju po imenu. To je bio najžalosniji prizor koji sam video svojim očima, od svega što sam pretrpeo.

„Zatim smo stigli na ostrvo Sunca, i molio sam drugove da proplovimo pored njega; ali Euriloh mi je ogorčeno odgovorio, i naterali su me da pristanemo. Ceo mesec je bez prestanka duvao Jugo. Kada nam je nestalo hrane, dok sam otišao u unutrašnjost da se pomolim i zaspao, Euriloh je nagovorio ostale: ‚Svaka vrsta smrti mrska je nama jadnim smrtnicima; ali umreti od gladi najgore je od svega.‘ I oterali su najbolja Sunčeva goveda i poklali ih. A bogovi su pokazali znake: kože su puzale, a meso na ražnjevima, i pečeno i sirovo, mukalo je kao goveda.

„Kada smo zaplovili, Zevs je poslao crn oblak nad brod, i more se pod njim zamračilo, i udario je brod svojom munjom. Sav se zatresao i ispunio sumporom, a moji drugovi su popadali s broda i talasi su ih nosili kao morske vrane oko crnog broda, i bog im je oduzeo povratak. Svezao sam kobilicu i jarbol zajedno i jahao na njima, i talasi su me vratili do Haribde. Kada je usisala vodu, skočio sam i uhvatio se za veliku smokvu koja je rasla iznad nje, kao slepi miš, dok nije ponovo izbacila moj jarbol i kobilicu; tada sam pao na njih i veslao rukama. Devet dana sam plutao, a desete noći bogovi su me doveli na ostrvo Ogigiju, gde je živela Kalipso. Ali zašto da pričam dalje? Ostalo sam ispričao tebi i tvojoj kraljici juče, ovde u tvojoj dvorani, i ne želim da istu priču pričam dvaput.“

(Kraj 4. dela — nastavak u 5. delu: Itaka)