Itaka (pevanja 13–15)

Tako je govorio, a svi su zanemeli u tišini, opčinjeni u senovitoj dvorani. Sledećeg dana Feačani su utovarili njegove darove u brz brod, a o zalasku sunca Odisej je legao na palubu, i slatki san pao mu je na kapke, najdublji san, najsličniji smrti. A brod je jurio, kao što četiri pastuva na ravnici zajedno poskoče pod udarcem biča; tako se krma dizala i ponirala, a veliki tamni talas hučnog mora ključao je iza nje. Jurio je tako brzo da ni soko koji kruži, najbrža od ptica, ne bi mogao da ga stigne, noseći čoveka čiji su saveti bili kao božji, koji je u srcu pretrpeo mnoge jade, probijajući se kroz ratove ljudi i bolne talase; a sada je spavao u miru, zaboravivši sve što je pretrpeo.

U čas kada izlazi najsjajnija zvezda, koja dolazi da najavi svetlost rane zore, brod se približio ostrvu, luci Forkija, morskog starca. Na čelu luke rasla je maslina dugog lišća, a blizu nje ljupka, senovita pećina, posvećena nimfama koje se zovu Najade. Tamo su izneli Odiseja s broda, umotanog u platno i sjajni pokrivač, još usnulog, i položili ga na pesak, i stavili mu darove pored, u podnožje masline, i otišli kući. Ali Zemljotres nije zaboravio svoje pretnje. Kada se brod približio obali Feačana, udario ga je dlanom i pretvorio u kamen, i ukorenio ga u morsko dno, pred očima celog grada.

Odisej se probudio u svojoj zemlji i nije je prepoznao; jer ga je Atena obavila maglom. Sve mu je izgledalo strano: dugi putevi, zaklonjene luke, strme stene i lisnato drveće. Skočio je i zajecao, i udario se po bedrima: „Jao, u kakvu sam sad zemlju smrtnika stigao?“ Tada mu je prišla Atena, u liku mladog pastira, nežnog kao kraljevski sinovi. I Odisej je, radostan, upitao koja je to zemlja. „Mora da si lud, strance, ili dolaziš izdaleka“, rekla je, „kad pitaš za ovu zemlju. To je Itaka.“

Obradovao se, ali nije rekao istinu. Izmislio je dugu priču: on je Krićanin, begunac, koji je ubio čoveka i pobegao sa svojim imetkom na feničanskom brodu. A boginja se nasmešila i pomilovala ga rukom, i uzela lik žene, visoke i lepe. „Morao bi biti lukav, i to lopov, ko bi te nadmašio u prevarama, pa makar bio i bog. Okoreli spletkašu, kome nikad ne dosade lukavstva: čak ni kod kuće, najzad, u svojoj zemlji, ne možeš da prestaneš s lažima i izmišljenim pričama koje toliko voliš. Ali dosta; nas dvoje smo iste vrste. Među ljudima nema nikoga ko bi ti bio ravan u planovima i pričama, a među bogovima nema nikoga ko bi meni bio ravan u pameti i veštini.“ Rasterala je maglu, i zemlja se pojavila; a mnogostradalni Odisej se obradovao i poljubio žitorodnu zemlju.

Zajedno su sakrili njegova blaga u pećinu, seli u podnožje svete masline i smislili smrt drskim proscima. Tada ga je Atena dotakla svojim štapom. Smežurala mu je lepu kožu na gipkim udovima, uzela mu plavu kosu s glave, zamutila mu oči, obukla ga u pocepan ogrtač, prljav i umrljan dimom, a preko njega veliku kožu brzog jelena, izlizanu do gola; i dala mu je štap i bednu, pocepanu torbu. I poslala ga je do kolibe svinjara, koji mu je bio verniji od svih slugu.

Zatekao je plemenitog svinjara Eumeja kako sedi u tremu svog obora, koji je sagradio svojim rukama, od kamena, dok je gospodar bio odsutan. Iznenada su ga psi lajavci ugledali i jurnuli na njega, lajući; a Odisej je oprezno seo i pustio štap iz ruke. Svinjar je istrčao i oterao pse kamenjem, i rekao: „Starče, psi su te zamalo rastrgli. A bogovi su mi dali i drugih jada dovoljno: sedim ovde i tugujem za svojim bogolikim gospodarom, tovim njegove svinje da ih jedu drugi, dok on, možda, gladan luta negde među strancima. Ali uđi, starče, da se najedeš i napiješ do mile volje, i kaži mi odakle dolaziš.“ Prostro je gostu granje i runastu kozju kožu, ispekao mu dva praseta i zamešao medeno slatko vino u čaši od bršljanovog drveta. „Nije u redu“, rekao je, „obeščastiti stranca, pa makar došao i neko siromašniji od tebe; jer svi stranci i prosjaci dolaze od Zevsa, a dar, i mali, dobrodošao je.“

Uveče su svinjari doterali svinje kući, a Eumej je za gosta zaklao ugojenog petogodišnjeg vepra. Nije zaboravio besmrtnike: bacio je čekinje s njegove glave u vatru, moleći se svim bogovima da se mudri Odisej vrati kući; i podelio je meso na sedam delova, odvojivši jedan, uz molitvu, za nimfe i za Hermesa, Majinog sina, a ostale dao svakom čoveku. Ali Odiseju je dao dugi hrbat belokljovog vepra, da ga počasti; i Odisej se obradovao i rekao: „Eumeju, da bi bio drag ocu Zevsu kao što si drag meni, kad mene, ovakvog kakav sam, častiš dobrim stvarima.“

Tada mu je Odisej ispričao dugu, lažnu priču o svom životu kao kritskog ratnika, i zakleo se da je Odisej živ i da će se uskoro vratiti. Ali svinjar nije hteo da veruje. „Mnogi lutalice dolaze ovamo s takvim pričama, da od moje gospodarice dobiju hranu i odeću, a ona plače i sve ih ispituje. Ne, starče, ne pokušavaj da mi se dodvoriš lažima.“ Te noći je bilo hladno i olujno, i Odisej je ispričao drugu priču: kako se jednom, pod Trojom, u zimskoj noći u zasedi, smrzavao bez ogrtača, a Odisej mu ga je lukavo pribavio. I Eumej je razumeo, i nasmejao se, i dao mu svoj ogrtač da se pokrije u snu.

U međuvremenu, u Lakedemonu, Atena je noću došla Telemahu i podstakla ga da pođe kući, upozorivši ga na zasedu prosaca u moreuzu. U zoru se oprostio od Menelaja i Helene, koji su mu dali bogate darove; a dok su se rastajali, s desne strane proleteo je orao, noseći u kandžama veliku belu gusku iz dvorišta. I Helena dugih haljina progovori: „Čujte me, i proreći ću vam. Kao što je ovaj orao došao s planine, gde se rodio, i zgrabio gusku tovljenu u kući, tako će i Odisej, posle mnogih patnji i lutanja, doći kući i osvetiti se.“

U Pilu je Telemahu, dok je prinosio žrtvu kraj svog broda, prišao jedan stranac: Teoklimen, vidovnjak iz loze vidovnjaka, koji je bežao iz Arga jer je ubio čoveka. Molio je da ga primi na brod, i Telemah ga je primio.

Te noći, u kolibi, Odisej je upitao Eumeja kako je dospeo tamo, i svinjar mu je ispričao svoju priču. Rodio se kao kraljev sin, na ostrvu Siriji. Kada je bio malo dete, jedna Feničanka, njegova dadilja, koju su zaveli feničanski trgovci, ukrala ga je i odvela sa sobom na njihov brod, a oni su ga prodali Laertu, koji je za njega dobro platio. I stara kraljica, Antikleja, odgajila ga je zajedno sa svojom kćeri, najmlađom od svoje dece, i volela ga gotovo isto toliko.

Telemah je, izbegavši brod prosaca drugim putem, u zoru potajno pristao na Itaku, a svoj brod poslao dalje do grada. I kada je kročio na obalu, s desne strane proleteo je jastreb, brzi Apolonov glasnik, držeći u kandžama golubicu i čerupajući joj perje. A Teoklimen je uzeo Telemaha za ruku i rekao: „Telemahe, ne bez boga proletela je ova ptica s desne strane. Nema na Itaci roda kraljevskijeg od tvog; vi ćete vladati zauvek.“

(Kraj 5. dela — nastavak u 6. delu: Otac i sin)