Otac i sin (pevanja 16–18)

U zoru, u kolibi, Odisej i plemeniti svinjar ložili su vatru i spremali doručak. Psi lajavci nisu zalajali na Telemaha dok je dolazio, već su mu se umiljavali; a Odisej je čuo zvuk koraka i rekao: „Eumeju, dolazi neki prijatelj, ili neko koga dobro poznaješ, jer psi ne laju, nego mu se umiljavaju.“

Još nije bio završio reč kada se na vratima pojavio njegov rođeni sin. Svinjar je skočio u čudu, a iz ruku su mu ispale čaše u kojima je mešao vatreno vino. Pošao je u susret gospodaru i ljubio mu glavu i lepe oči i obe ruke, i plakao. Kao što otac pun ljubavi dočekuje jedinog sina koji se desete godine vraća iz daleke zemlje, sina rođenog u poznim godinama, zbog koga je pretrpeo mnoge jade, tako je plemeniti svinjar obgrlio bogolikog Telemaha i ljubio ga, kao da je umakao smrti.

Telemah se prema starom prosjaku ophodio učtivo i nije hteo da mu uzme mesto, ali je priznao da ne može da zaštiti stranca u sopstvenoj kući, u kojoj vladaju prosci. Zatim je poslao Eumeja u grad, da potajno javi njegovoj majci da je živ i zdrav. A kada je svinjar otišao, Atena se pojavila na kapiji, u liku žene visoke i lepe; ali Telemah je nije video, jer se bogovi ne javljaju jasno svakome. Video ju je Odisej, i psi; nisu lajali, već su se, cvileći, odšunjali na drugu stranu dvorišta. Mignula mu je obrvama, i on je izašao; a ona ga je dotakla zlatnim štapom. Obukla mu je čist ogrtač i košulju, i učinila ga višim i mlađim; koža mu je ponovo potamnela, obrazi se popunili, a brada oko podbratka ponovo je postala tamna.

Vratio se u kolibu, a sin se zapanjio i u strahu skrenuo pogled, misleći da je to bog. „Strance, sada izgledaš drugačije nego malopre. Ti si sigurno jedan od bogova koji vladaju širokim nebom.“

„Nisam bog“, odgovori mnogostradalni Odisej. „Zašto me porediš s besmrtnima? Ja sam tvoj otac, zbog koga si pretrpeo toliko jada i podnosio drskost ljudi.“ I poljubio je sina i pustio suzu da padne na zemlju; jer ju je do tada zadržavao.

Ali Telemah nije mogao da poveruje. „Ti nisi moj otac, već neki bog koji me obmanjuje, da bih još više tugovao i jecao.“ A Odisej mu odgovori: „Telemahe, ne priliči ti da se toliko čudiš svom rođenom ocu. Nijedan drugi Odisej nikada neće doći ovamo; to sam ja, ovakav kakvog me vidiš, koji sam se posle mnogih patnji i lutanja vratio kući dvadesete godine.“ Tada je Telemah zagrlio svog plemenitog oca i zaplakao, i u obojici se podigla želja za naricanjem. Plakali su glasno, žešće od ptica, morskih orlova ili lešinara krivih kandži, kojima su seljaci uzeli mladunce iz gnezda pre nego što su mogli da polete.

Kada su se isplakali, smislili su smrt prosaca. Niko ne sme da zna da se Odisej vratio kući: ni Laert, ni svinjar, ni iko u kući, pa ni sama Penelopa. Telemah će se vratiti u dvor; Odisej će doći kasnije, u prosjačkim prnjama. „A ako se u kući budu sramno ophodili prema meni, neka tvoje srce podnese, ma koliko da patim; čak i ako me budu vukli kroz kuću za noge, ili gađali nečim, gledaj i podnosi.“ Kada dođe čas, Telemah će izneti sve oružje iz dvorane.

U gradu su prosci saznali da im je zaseda propala, i bili su zbunjeni. Antinoj ih je nagovarao da ubiju Telemaha na selu; ali Amfinom, najbolji među njima, čije su reči Penelopi bile najmilije, jer je imao dobro srce, ubedio ih je da sačekaju znak od bogova. A Penelopa je sišla i prekorila Antinoja: „Ludi Antinoje, zašto smišljaš smrt mom sinu? Zar ne znaš da je tvoj otac jednom došao ovamo kao begunac, i da ga je Odisej spasao od naroda koji je hteo da ga ubije?“

Sledećeg jutra Eumej je poveo svog gospodara u grad, u liku bednog starog prosjaka, koji se oslanja na štap. Na putu, kod česme, sreli su Melantija, kozara, koji je terao najbolje koze iz stada za ručak proscima; i on ih je sramno izvređao, i u prolazu udario Odiseja nogom u kuk. Odisej je čvrsto stajao i premišljao da li da ga ubije štapom; ali je podneo i obuzdao se.

Kada su se približili kući, pas koji je tu ležao podigao je glavu i načuljio uši: Arg, pas strpljivog Odiseja, koga je on sam odgajio davno, ali nikada nije imao radosti od njega, jer je pre toga otišao u svetu Troju. Nekada su ga mladići vodili u lov na divlje koze i jelene i zečeve; ali sada, kada mu je gospodar otišao, ležao je zapušten na dubokoj gomili balege od mazgi i goveda, pun krpelja. Kada je osetio da Odisej stoji blizu, mahnuo je repom i spustio obe uši, ali više nije imao snage da priđe bliže svom gospodaru. A Odisej je skrenuo pogled i obrisao suzu, lako je sakrivši od Eumeja. A Arga je obuzela sudbina crne smrti, čim je ponovo video Odiseja, dvadesete godine.

U dvorani je Odisej obilazio prosce prosjačeći, pružajući ruku svakom, kao da je ceo život bio prosjak. Davali su mu hleba i mesa, i pitali se ko je on. Ali Antinoj, najdrskiji, rugao mu se, zgrabio podnožnik i bacio ga, i pogodio ga u desno rame, kod korena leđa. Ali on je stajao čvrsto kao stena, i hitac ga nije zaljuljao; samo je ćutke odmahnuo glavom, smišljajući zlo. A čak su i ostali prosci bili ogorčeni: „Antinoje, loše si uradio što si udario jadnog lutalicu. A šta ako je on neki bog s neba? Jer bogovi, u liku stranaca iz tuđih zemalja, uzimaju svaki oblik i obilaze gradove, posmatrajući drskost i pravednost ljudi.“

Tada je došao jedan opštinski prosjak, poznat na celoj Itaki po svom proždrljivom trbuhu, koji je jeo i pio bez kraja, ogroman rastom, ali bez snage i moći. Arnej mu je bilo ime, ali su ga mladići zvali Ir, jer je svakome trčao po poslu. Pokušao je da otera Odiseja iz njegove sopstvene kuće: „Skloni se s vrata, starče, pre nego što te izvuku za nogu.“ Prosci su ih, smejući se, nahuškali da se pobiju, uz kozji želudac nabijen salom i krvlju kao nagradu. Odisej je opasao prnje oko slabina i pokazao lepa velika bedra, i široka ramena, grudi i snažne ruke; i prosci su se zapanjili, a Ir je zadrhtao. Jednim udarcem ispod uha smrskao mu je kosti, crvena krv mu je šiknula iz usta, i pao je u prašinu, blejeći. Odisej ga je izvukao za nogu do dvorišne kapije i posadio ga tamo sa štapom u ruci, da rasteruje svinje i pse.

Posle toga, Odisej se obratio Amfinomu, koji mu je dao hleba i nazdravio mu: „Amfinome, izgledaš mi kao razborit čovek. Slušaj: od svih bića koja žive na zemlji, nijedno nije tako krhko kao čovek. Kažem ti da gospodar ove kuće nije daleko; vrlo je blizu. Neka te neki bog odvede odavde kući, da ga ne sretneš kada se vrati.“ Ali Amfinom se vratio kroz dvoranu, teškog srca, odmahujući glavom, jer mu je duša slutila zlo. Pa ipak nije umakao svojoj sudbini; Atena ga je odredila da padne od ruke i koplja Telemahovog.

Tada je Atena Penelopi ulila u srce želju da se pokaže proscima. I dok je silazila, boginja ju je učinila višom i lepšom, i beljom od testerisane slonovače. Proscima su klecnula kolena, a srca su im bila očarana željom. A ona ih je prekorila: „Nije to bio običaj prosaca u prošlosti. Oni koji žele da prose dobru ženu, kćer bogatog čoveka, dovode svoja goveda i ugojene ovce da nahrane nevestine prijatelje, i daju joj sjajne darove; ne proždiru tuđe imanje ne plaćajući.“ I poslali su po darove: haljinu, zlatnu ogrlicu, minđuše, dragulje. A strpljivi Odisej se radovao, jer im je izvlačila darove i očaravala im srca blagim rečima, dok joj je um bio usmeren na druge stvari.

Uveče se Melanto, jedna od sluškinja, Melantijeva sestra, koju je Penelopa odgajila kao rođeno dete, a koja je sada spavala s Eurimahom, rugala strancu. A Eurimah se podsmevao njegovoj ćelavoj glavi, koja je, kako je rekao, sijala kao baklja, i bacio na njega podnožnik; ali promašio je i pogodio peharnika u ruku. Tada je mudri Telemah rekao: „Ludi ste, gospodo. Idite kući na spavanje, sada kada ste se najeli i napili.“ A oni su grizli usne i čudili se njegovoj smelosti. I tako su otišli kući na spavanje, svaki u svoju kuću.

(Kraj 6. dela — nastavak u 7. delu: Ožiljak i luk)