Vaspitanje čuvara (knjiga III)

Takve su, dakle, rekao sam, priče o bogovima koje naši čuvari smeju da slušaju od detinjstva. Ali ako treba da budu hrabri, ne smeju se bojati smrti. Zato moramo izbrisati i sve one stihove u kojima pesnici prikazuju Had kao nešto strašno: Ahila kako kaže da bi radije bio najamnik na zemlji nego kralj nad svim mrtvima; duše mrtvih kako lepršaju i cijuču kao slepi miševi. Ne smemo im pričati o junacima koji plaču i nariču, o Ahilu kako se valja u prašini zbog Patroklove smrti, a još manje o bogovima koji nariču. Dobar čovek ne smatra smrt strašnom za drugog dobrog čoveka, svog prijatelja.

Ni naši čuvari ne treba da budu skloni smehu. Silovit smeh donosi silovitu promenu. I moraju visoko ceniti istinu. Ako iko sme da laže, to su samo vladari grada, za dobro grada, kao što lekar sme da obmane bolesnika radi njegovog zdravlja; ali kada privatni građanin laže vladare, to je isto toliko velika greška kao kada bolesnik laže svog lekara. Moraju biti i umereni: poslušni svojim vladarima, a gospodari sopstvenih zadovoljstava u piću, ljubavi i jelu.

Zatim dolazimo do stila. Svako pripovedanje, rekao sam, jeste ili prosto kazivanje, u kome pesnik govori sopstvenim glasom, ili podražavanje, u kome govori kao da je neko drugi, kao u tragediji i komediji; ili mešavina to dvoje, kao kod Homera. Naši čuvari treba da rade jednu stvar dobro, a ne da podražavaju mnoge. Ako uopšte podražavaju, treba od detinjstva da podražavaju samo ono što im priliči: ljude koji su hrabri, umereni, pobožni i slobodni. Jer podražavanje, nastavljeno od mladosti, postaje navika i druga priroda, u telu, glasu i umu. Ne smeju da podražavaju žene koje se svađaju ili se porađaju, robove, kukavice, pijanice, ludake, ni zvuke konja, bikova, reka i mora. Pa ako bi u naš grad došao čovek dovoljno vešt da uzme svaki oblik i podražava sve, poklonili bismo mu se kao svetom i čudesnom biću, pomazali mu glavu smirnom, ovenčali ga vunom i poslali ga u neki drugi grad.

Isto važi i za muziku. Od muzičkih lestvica zadržaćemo samo dve: jednu koja podražava glas hrabrog čoveka u ratu ili u opasnosti, postojanog pred sudbinom, i jednu koja podražava čoveka u mirnom delanju, dok se moli ili ubeđuje, umerenog i zadovoljnog. Meke i pijanske lestvice, one žalopojne, proteraćemo. Neće nam trebati instrumenti s mnogo žica; lira i kitara u gradu, a pastirska frula na selu. A isto i za ritam: ritmovi koji izražavaju uredan i hrabar život.

Jer ritam i harmonija najdublje prodiru u dušu i najsnažnije je obuzimaju. Dečak pravilno vaspitan u muzici brzo će primetiti šta je ružno i loše urađeno, a lepo će dočekati u svojoj duši, i sam postati lep i dobar, i pre nego što ume da navede razlog; a kada razum dođe, prepoznaće ga kao prijatelja. Cilj muzike je ljubav prema lepom.

Posle muzike, gimnastika. Telo treba vežbati jednostavno, kao vojničko, prostom hranom, a ne složenim dijetama atleta, koji prospavaju život i razbole se na najmanju promenu. Gde ima raskoši u jelu, potrebni su lekari, kao što su gde ima raspusnosti potrebne sudije. Asklepije, otac medicine, lečio je zdrave koji su imali neku određenu bolest; ali nije pokušavao da beskrajnim režimima produžava živote koji su bili beskorisni i sebi i gradu. I zapamtite ovo: gimnastika nije samo za telo. Previše gimnastike čini čoveka divljim i tvrdim; previše muzike čini ga mekim. To dvoje treba pomešati u pravoj meri, da duša bude i hrabra i blaga.

E sad, ko će vladati? Najbolji među čuvarima: stariji ljudi, kojima je najviše stalo do grada, i koji su od detinjstva iskušavani, kroz napore i bolove i zadovoljstva, da se vidi da li se čvrsto drže uverenja da uvek moraju činiti ono što je najbolje za grad. To su pravi čuvari; mlađe ćemo zvati pomoćnicima.

A sada nam je, rekao sam, potrebna jedna od onih zgodnih neistina, jedna jedina plemenita laž, da ubedimo same vladare, ako je moguće, a svakako ostatak grada. Gotovo me je stid da je izgovorim. Reći ćemo im da su sve njihovo odgajanje i vaspitanje bili samo san; da su u stvarnosti oblikovani i odgajeni u dubinama zemlje, svoje majke, koja ih je poslala gore kada su bili spremni; i da zato moraju braniti svoju zemlju kao majku i dadilju, i smatrati sugrađane svojom braćom, rođenom od iste zemlje.

„Nije bez razloga“, reče Glaukon, „bilo te stid da izgovoriš tu laž.“

Pa ipak, nastavio sam, svi ste vi braća, ali bog je, oblikujući vas, umešao zlato u one koji su sposobni da vladaju, srebro u pomoćnike, a gvožđe i bronzu u zemljoradnike i zanatlije. Deca će obično biti nalik roditeljima; ali ponekad će zlatni roditelj imati srebrnog sina, ili srebrni roditelj zlatnog sina. Vladari ni na šta ne smeju paziti toliko pažljivo kao na mešavinu u dušama dece, i ako se kod njihovog deteta nađe bronza ili gvožđe, moraju ga bez sažaljenja svrstati među zanatlije ili zemljoradnike; a ako dete zanatlija ima u sebi zlata ili srebra, moraju ga uzdići među čuvare. Jer proročanstvo kaže da će grad propasti kada ga budu čuvali gvožđe ili bronza.

Najzad, način života čuvara. Niko od njih neće imati nikakvu privatnu imovinu osim onoga što je apsolutno neophodno. Niko neće imati kuću ili ostavu u koju ne bi mogao da uđe svako. Od ostalih građana primaće, kao platu za čuvanje, tačno onoliko hrane koliko je dovoljno za godinu; jedu zajedno, za zajedničkim stolovima, kao vojnici u logoru. A što se tiče zlata i srebra, reći ćemo im da u dušama imaju božansko zlato i srebro, od bogova, i da im ljudsko zlato nije potrebno; bilo bi bezbožno uprljati božanski posed smrtnim. Jer ako ikada steknu sopstvenu zemlju i kuće i novac, postaće domaćini i zemljoradnici umesto čuvara, neprijatelji i gospodari ostalih građana umesto njihovih saveznika.

(Kraj 3. dela — nastavak u 4. delu: Četiri vrline)