Četiri vrline (knjiga IV)

Tu me je Adimant prekinuo. „Šta bi rekao, Sokrate, kad bi ti neko prigovorio da ove ljude ne činiš baš srećnima? Grad pripada njima, a ipak od njega nemaju ništa dobro: ni zemlje, ni lepih kuća, ni zlata, čak ni putovanja ni ljubavnice. Kao da su najamni vojnici, koji sede u gradu i nemaju drugog posla osim da stražare.“

Ne osnivamo grad, odgovorio sam, da bismo jedan stalež učinili izuzetno srećnim, nego da ceo grad učinimo što srećnijim. Pretpostavimo da bojimo kip, a neko nam kaže da bi oči, najlepši deo, trebalo obojiti purpurom, a ne crnom bojom. Odgovorili bismo: ne smemo oči učiniti toliko lepim da više ne liče na oči; moramo svakom delu dati ono što mu pripada, i tako celinu učiniti lepom. Isto tako, ne smemo čuvarima dati sreću koja bi od njih napravila bilo šta drugo osim čuvara.

Čuvari moraju i da drže podalje i bogatstvo i siromaštvo, jer bogatstvo rađa raskoš, lenjost i promene, a siromaštvo rađa sitničavost i loš rad, i oboje rađaju nezadovoljstvo. Grad sme da raste samo dotle dok može da ostane jedan; jer većina gradova nije jedan grad, nego dva, koji ratuju jedan s drugim, grad siromašnih i grad bogatih. A iznad svega, čuvari moraju da se čuvaju novotarija u vaspitanju. Kada se jednom uspostavi dobro vaspitanje, ono deluje kao krug, sve jače i jače. Ali kada uđu novi muzički načini, s njima se menjaju i najosnovniji zakoni grada.

Dakle, rekao sam, sine Aristonov, grad je sada osnovan. Sad upali svetiljku i hajde da zavirimo u njega, da vidimo gde je u njemu pravda, a gde nepravda. Ako smo ga dobro osnovali, savršeno je dobar; a to znači da je mudar, hrabar, umeren i pravedan. Nađimo prve tri, a ona koja preostane biće pravda.

Prvo mudrost. Grad je mudar ne zbog znanja svojih stolara, kovača ili zemljoradnika, nego zbog znanja svojih vladara, najmanjeg staleža, koji se savetuju o gradu kao celini. Dakle, grad je mudar zahvaljujući svom najmanjem delu.

Zatim hrabrost. Grad je hrabar zahvaljujući svojim vojnicima, pomoćnicima, koji kroz sve, u zadovoljstvu i bolu, u želji i strahu, čuvaju ispravno uverenje, usađeno vaspitanjem, o tome čega se zaista treba bojati. To je kao bojenje vune. Bojadžije izaberu belu vunu, pažljivo je pripreme, a zatim je oboje tako da nikakvo pranje, sa sapunom ili bez njega, ne može da izvuče boju. To smo mi uradili muzikom i gimnastikom: pripremili smo vojnike tako da se njihovo uverenje o tome čega se treba bojati uhvati kao boja, i da ga ne spere zadovoljstvo, koje je jače od svakog sapuna, ni bol, strah ili želja.

Zatim umerenost. Za razliku od mudrosti i hrabrosti, ona nije samo u jednom delu, nego je raširena kroz ceo grad, kao harmonija. To je saglasnost boljeg i goreg, vladara i podanika, o tome ko treba da vlada.

A pravda? Sve vreme smo se spoticali o nju, rekao sam, kao ljudi koji traže nešto što drže u rukama. Od početka smo postavili načelo: da svako treba da radi onu jednu stvar za koju mu priroda najbolje odgovara. To, ili nešto slično tome, jeste pravda: raditi svoj posao i ne mešati se u tuđe. A nepravda je mešanje i zamena uloga, pre svega kada zanatlija, naduven bogatstvom, pokuša da postane vojnik, ili vojnik vladar. To je najveća šteta za grad.

Vratimo se sada pojedincu. Da li je i duša sastavljena od tri dela, koji odgovaraju trima staležima grada? Znamo da ista stvar ne može istovremeno, u istom pogledu, da čini ili trpi suprotne stvari. A ipak, žedan čovek ponekad odbije da pije. Mora da u njemu postoji nešto što mu nalaže da pije, i nešto drugo što mu to zabranjuje. Prvo je požuda; drugo je razum.

Da li je srčani deo, gnev, isto što i jedno od to dvoje? Evo priče koju sam jednom čuo. Leontije, Aglajonov sin, peo se iz Pireja, sa spoljne strane severnog zida, kada je ugledao nekoliko leševa kako leže kraj dželata. Osetio je želju da ih pogleda, a istovremeno se zgadio i okrenuo glavu. Neko vreme se borio i pokrivao lice; ali na kraju je, savladan željom, otrčao do tela razrogačenih očiju i povikao: „Evo vam, nesrećnice, nagledajte se lepog prizora!“ To pokazuje da gnev ponekad ratuje protiv želja, kao jedna stvar protiv druge. A gnev nije isto ni što i razum: deca su od rođenja puna srčanosti, a neki nikada i ne dođu do razuma.

Dakle, duša ima tri dela, kao što grad ima tri staleža: razum, koji treba da vlada, jer je mudar i brine se o celoj duši; srčanost, njegov saveznik, koja sluša razum i bori se za njega; i požudu, najveći deo, po prirodi najnezasitiji kad je reč o novcu i zadovoljstvu, kojom ona druga dva moraju da upravljaju.

Pravda u čoveku, dakle, nije stvar spoljašnjeg delanja, nego onoga što je unutra. Pravedan čovek ne dopušta delovima svoje duše da se mešaju jedan drugom u posao. Dovodi svoju kuću u red, sam je sebi gospodar, i od mnogih čini sebe jednim, usklađujući tri dela kao visoki, niski i srednji ton lestvice. A nepravda je neka vrsta građanskog rata među ta tri dela, pobuna dela protiv celine. Pravda je za dušu ono što je zdravlje za telo; nepravda je bolest.

„Onda je pitanje isplati li se biti pravedan ili nepravedan postalo smešno“, reče Glaukon. „Ako život ne vredi živeti kada je telo upropašćeno, pa makar imali svakojaku hranu i piće i bogatstvo i moć, kako bi vredelo živeti kada je u neredu i pokvareno upravo ono čime živimo?“

Smešno je, složio sam se. Ali pošto smo stigli dovde, ne smemo odustati. Kao da s neke visine vidim da postoji jedan oblik vrline, i bezbroj oblika poroka, od kojih su četiri vredna pomena. Ima, mislim, onoliko vrsta duše koliko ima vrsta uređenja države: pet.

(Kraj 4. dela — nastavak u 5. delu: Tri talasa)