Tri talasa (knjiga V)

Upravo sam hteo da opišem četiri loša uređenja, kada je Polemarh, koji je sedeo malo dalje od Adimanta, ispružio ruku, uhvatio ga za ogrtač i nešto mu šapnuo na uho. „Da propustimo?“ čuo sam Adimanta kako kaže. „Nikako“, odgovorio je ovaj naglas.

„Šta to ne propuštate?“ upitao sam.

„Tebe“, reče Adimant. „Misliš da možeš da ukradeš čitav deo rasprave. Usput si rekao da će među prijateljima žene i deca biti zajednički, kao da će svako odmah videti šta to znači. Reci nam kako.“

Oklevao sam, jer sam video kako se diže roj argumenata. Rekao sam da je to kao da se suočavam s tri velika talasa, svaki veći od prethodnog.

Prvi talas je ovaj: treba li žene čuvari da rade isti posao kao muškarci? Ženke pasa koristimo i da čuvaju i da love kao i mužjake, a ne samo da rađaju i odgajaju štence. Ako koristimo žene za isti posao, moramo im dati i isto vaspitanje, muziku i gimnastiku i ratnu veštinu. Ljudi će se smejati, naročito pomisli da žene vežbaju nage u gimnaziji zajedno s muškarcima, pa i starice. Ali nije prošlo mnogo vremena otkako su Grci smatrali sramnim i smešnim da se muškarci vide nagi, kao što i danas misli većina varvara; a kada su Krićani, pa zatim Spartanci, to počeli, tadašnji šaljivdžije rugali su se i njima. Pitanje nije šta je uobičajeno, nego šta je prirodno. Muškarci i žene razlikuju se po tome što žene rađaju, a muškarci začinju; ali to nema nikakve veze s tim da li mogu da čuvaju grad. Nema posla u gradu koji pripada ženi kao ženi ili muškarcu kao muškarcu; prirodni darovi raspoređeni su podjednako među oboma, iako su žene u celini nešto slabije. Žena može biti sposobna da bude lekar, muzičar, vojnik ili filozof. Zato će žene čuvarske prirode učestvovati u čuvanju grada, a njihovo vaspitanje biće isto.

Drugi talas je veći. Sve te žene biće zajedničke svim tim muškarcima; nijedna neće živeti privatno ni s jednim muškarcem; a i njihova deca biće zajednička, tako da nijedan roditelj neće znati svoje dete, niti ijedno dete svog roditelja.

Da bismo dobili najbolje potomstvo, rekao sam, radićemo kao odgajivači sa psima i konjima: spajaćemo najbolje s najboljima što češće, a najgore s najgorima što ređe. Vladari će priređivati svečanosti, sa žrtvama i himnama, na kojima će se sastajati neveste i mladoženje. Parove će određivati žreb, koji će vladari vešto namestiti, tako da će lošiji kriviti slučaj, a ne vladare. Mladićima koji se istaknu u ratu davaće se češće dozvola da spavaju sa ženama. Decu će odnositi dadiljama u poseban deo grada; majke će dolaziti da ih doje, ali će se paziti da nijedna majka ne prepozna svoje dete.

Najveće dobro za grad, rekao sam, jeste ono što ga povezuje i čini jednim, a najveće zlo ono što ga razdire i čini mnoštvom. Kada se svi građani raduju i tuguju zbog istih stvari, grad je jedan. I grad je tada najsličniji jednom čoveku: kada se povredi prst, celo telo oseća bol, i kažemo „čoveka boli prst“. U našem gradu svi čuvari će za iste stvari govoriti „moje“. Svakog muškarca odgovarajućih godina mladi će zvati ocem, svaku ženu majkom, svakog vršnjaka bratom ili sestrom. Neće imati privatnu imovinu oko koje bi se svađali, ni privatne porodice kojima bi davali prednost; parnice i svađe nestaće među njima.

A u ratu, rekao sam, naši vojnici će voditi decu sa sobom, na konjima, da sa sigurne udaljenosti gledaju i uče svoj budući zanat, kao što deca grnčara gledaju očeve za grnčarskim kolom. I prema drugim Grcima ponašaće se kao prema rodu: kada se Grci bore protiv Grka, to nije rat, nego razdor, bolest Grčke; neće porobljavati Grke, ni pustošiti grčku zemlju, ni paliti grčke kuće, nego će ratovati očekujući da sklope mir.

„Ali Sokrate“, reče Glaukon, „stalno izbegavaš glavno pitanje: da li je takav grad moguć, i kako?“

Nemaš milosti prema meni, rekao sam, sad kad sam umakao dvama talasima, a ti dovodiš treći i najveći. Pa ipak ću reći, makar me udavio u smehu i preziru.

Dok filozofi ne postanu kraljevi, ili dok kraljevi i vladari ovoga sveta ne dobiju duh i moć filozofije, i dok se politička veličina i mudrost ne sretnu u jednom, a one prostije prirode koje teže samo jednom od to dvoje ne budu primorane da se sklone, gradovi neće imati predaha od svojih zala, a verujem ni ljudski rod.

„Sokrate“, reče Glaukon, „reci to, i mnogo ljudi, i to važnih, zbaciće ogrtače, zgrabiti prvo oružje koje im se nađe pri ruci i potrčati na tebe da ti naude.“

Onda moramo da objasnimo, rekao sam, ko su filozofi. Filozof je ljubitelj mudrosti, ne jednog njenog dela, nego cele. „Ali mnogi ljudi vole da sve vide i čuju“, reče Glaukon, „i trče na svaku svečanost. Jesu li oni filozofi?“ Ne; oni su ljubitelji prizora i zvukova. Uživaju u lepim glasovima, bojama i oblicima, ali njihov um ne može da vidi prirodu samog lepog niti da u njoj uživa. Filozof voli da gleda istinu.

Čovek koji veruje u lepe stvari, ali ne i u samo lepo, rekao sam, živi u snu. Jer sanjati znači smatrati sliku samom stvari. Čovek koji poznaje samo lepo je budan. Stanje njegovog uma je znanje; stanje onog drugog je mnjenje. Znanje se odnosi na ono što jeste; neznanje na ono što nije; a mnjenje leži između to dvoje, postavljeno nad stvarima koje lutaju između bića i nebića: nad mnogim lepim stvarima koje se pokazuju i ružnim, nad mnogim pravednim stvarima koje se pokazuju i nepravednim. Oni koji vide mnoge lepe stvari, ali ne i samo lepo, imaju mnjenje, a ne znanje. One koji vole ono što jeste moramo nazvati filozofima.

(Kraj 5. dela — nastavak u 6. delu: Brod i Sunce)