Brod i Sunce (knjiga VI)

Ako su, dakle, filozofi oni koji mogu da shvate ono što je uvek isto, a ostali lutaju među mnoštvom promenljivih stvari, ko od njih treba da budu čuvari grada? Jasno je, oni koji znaju šta je svaka stvar zaista, i koji uz to ne zaostaju za drugima ni u iskustvu ni u bilo kom delu vrline.

Filozofska priroda, rekao sam, voli znanje koje otkriva večno; voli celu istinu, a mrzi laž. Njene želje teku ka zadovoljstvima duše, a udaljavaju se od telesnih, pa je umerena i ne voli novac. Nije sitničava; jer um koji posmatra sve vreme i sve biće neće smatrati ljudski život velikom stvari, niti će se bojati smrti. Pravedna je i blaga, brzo uči, ima dobro pamćenje, skladna je i odmerena. Takve prirode, sazrele vaspitanjem i godinama, jesu one kojima bismo poverili grad.

Tu je Adimant prigovorio. „Niko ne može da ti odgovori, Sokrate, kada tako raspravljaš, korak po korak, kao vešt igrač na tabli koji protivnika stera u ćošak. Ali pogledaj činjenice. Oni koji se uhvate filozofije, ne samo kao dela vaspitanja u mladosti, nego koji u njoj ostanu predugo, postaju, većina njih, veoma čudni, da ne kažemo sasvim pokvareni; a čak i najbolji među njima postaju beskorisni za grad.“

Odgovorio sam parabolom. Zamislite, rekao sam, brod. Vlasnik broda veći je i jači od svih na brodu, ali je malo gluv i kratkovid, a ni njegovo znanje o plovidbi nije bolje. Mornari se svađaju među sobom oko toga ko treba da upravlja, svaki misli da bi to trebalo da bude on, iako tu veštinu nikada nije učio i ne može da imenuje svog učitelja; štaviše, kažu da se ona ne može naučiti, i spremni su da isprebijaju na komade svakoga ko kaže da može. Tiskaju se oko vlasnika, mole ga i navaljuju da im preda kormilo; a ako ga drugi ubede umesto njih, ubijaju ih ili bacaju s broda. Zatim, pošto su plemenitog vlasnika omamili ili napili, preuzimaju zapovedništvo nad brodom, služe se zalihama i plove dalje, pijući i gosteći se, kako se i moglo očekivati. Hvale kao moreplovca svakoga ko im pomogne da preuzmu vlast, a beskorisnim nazivaju svakoga ko to ne čini. Nemaju pojma da pravi kormilar mora da proučava godišnja doba, nebo, zvezde i vetrove. I tako bi na takvom brodu pravog kormilara nazvali zvezdočatcem, brbljivcem, ništarijom.

Tako se naši gradovi ophode prema pravim filozofima. Ako su beskorisni, krivite ne njih, nego one koji ih ne koriste. Nije prirodno da kormilar moli mornare da im on upravlja.

Što se tiče pokvarenih, najbolje prirode kvare se najviše. Kao što najjače seme, posejano u pogrešno tlo, izraste u najgori korov, tako i najdarovitije duše, loše odgajene, postanu najgori zločinci. A ono što ih najviše kvari nisu sofisti, koje krive, nego sama javnost: kada gomila sedi zajedno na skupštini, u sudovima, u pozorištima, i urla svoje odobravanje i neodobravanje, a stene odjekuju od buke, čije mladićko srce ne bi bilo poneseno? A sami sofisti, plaćeni učitelji, ne uče ničemu drugom osim mnjenjima gomile. Oni su kao čovek koji drži velikog i snažnog zvera, i upozna njegove ćudi i želje, kako mu se prilazi i kada je pitom a kada divalj, i to znanje nazove mudrošću, i predaje ga, nazivajući dobrim ono što se zveri sviđa, a lošim ono što je ljuti.

Tako ostaje samo vrlo mali ostatak pravih filozofa: neki plemeniti izgnanik, ili velika duša rođena u malom gradu koja prezire njegovu politiku, ili neko koga zadržava loše zdravlje, kao naš prijatelj Teag, koga je bolest držala podalje od politike. Moj sopstveni slučaj, božanski znak koji me zadržava, jedva da je vredan pomena. Takav čovek, videći ludilo mnoštva, ćuti i gleda svoja posla, kao čovek koji u oluji prašine i kiše stoji iza zida, zadovoljan ako može da proživi život slobodan od nepravde i zlih dela, i da ode u miru.

Pa ipak, nije nemoguće da filozofi dođu na vlast, ili da vladare nadahne prava ljubav prema filozofiji; a mnoštvo nije toliko surovo, ako ga ne izazivaju, nego mu blago pokažu šta je filozof.

Tada smo došli do najvećeg od svih učenja. Iznad pravde i ostalih vrlina, čuvar mora da poznaje ideju Dobra, po kojoj pravedne stvari i sve ostalo postaju korisni i blagotvorni. Bez nje, svako drugo znanje ne vredi ništa, kao što ni imovina ne vredi ništa bez dobra.

„Ali šta je Dobro?“ upitao je Glaukon. „Je li to znanje, ili zadovoljstvo, ili nešto drugo?“

Bojim se da je to iznad mojih moći, rekao sam. Ali reći ću vam o njegovom potomku, koji mu je najsličniji. Uzmite vid. Od svih čula, vidu treba nešto više od oka i predmeta: treba mu svetlost. A izvor svetlosti je sunce. Oko nije sunce, ali je od svih čulnih organa najsličnije suncu. Tako je sunce dete Dobra, i ono što je Dobro u oblasti mišljenja, u odnosu na um i ono što se saznaje, to je sunce u vidljivoj oblasti, u odnosu na vid i ono što se vidi. Kada su oči okrenute stvarima obasjanim dnevnom svetlošću, vide jasno; kada su okrenute stvarima u noćnom sutonu, mutne su i gotovo slepe. Tako je i s dušom: kada je uprta u ono što obasjavaju istina i biće, ona saznaje i razume; kada se okrene onome što je pomešano s tamom, onome što nastaje i prolazi, ima samo mnjenje i izgleda kao da nema uma.

I kao što sunce vidljivim stvarima daje ne samo vidljivost, nego i nastanak, rast i hranu, iako samo nije nastanak, tako i Dobro stvarima koje se saznaju daje ne samo to da budu saznate, nego i samo njihovo biće, iako Dobro nije biće, nego je iznad bića po dostojanstvu i moći.

„Nebeski Apolone!“ reče Glaukon, smejući se. „Kakvo čudo od uzvišenosti!“

Onda zamislite liniju podeljenu na dva nejednaka dela, rekao sam, jedan za vidljivo, a drugi za umstveno, i podelite svaki deo ponovo u istoj razmeri. U vidljivom odeljku, donji deo su slike: senke, odrazi u vodi i na uglačanim površinama. Gornji deo su same stvari čije su to slike: životinje, biljke, sve napravljene stvari. U umstvenom odeljku, donji deo je oblast matematičara, koji vidljive figure koristi kao slike i zaključuje od pretpostavki naniže, do zaključaka, a ne naviše, do prvog načela. Gornji deo je oblast dijalektike, koja svoje pretpostavke ne smatra prvim načelima nego stepenicama, i uspinje se do nepretpostavljenog prvog načela svega, a zatim ponovo silazi, koristeći samo ideje, nikada ništa vidljivo. Tim četirima delovima odgovaraju četiri stanja duše: predstavljanje, verovanje, razmišljanje i umovanje, a svako ima onoliko jasnoće koliko njegovi predmeti imaju istine.

(Kraj 6. dela — nastavak u 7. delu: Pećina)