Pećina (knjiga VII)

Zatim, rekao sam, uporedi našu prirodu, u pogledu vaspitanja i nevaspitanosti, s ovakvim stanjem. Zamisli ljude koji žive u podzemnoj pećini, s dugim ulazom otvorenim prema svetlosti celom širinom pećine. Tu su od detinjstva, okovanih nogu i vratova, tako da ne mogu da se pomere i vide samo ispred sebe, jer ne mogu da okrenu glavu. Iznad i iza njih, u daljini, gori vatra, a između vatre i zatvorenika vodi uzdignut put, duž koga je podignut nizak zid, kao zaklon koji lutkari postave ispred sebe i preko koga pokazuju svoje lutke.

Duž tog zida, zamisli ljude koji nose svakojake predmete što vire iznad njega: kipove ljudi i životinja od kamena i drveta i svakog materijala. Neki od nosača, kako se i može očekivati, razgovaraju, a drugi ćute.

„Čudna slika“, reče Glaukon, „i čudni zatvorenici.“

Slični su nama, rekao sam. Jer, pre svega, misliš li da su oni videli nešto od sebe samih i jedni od drugih, osim senki koje vatra baca na zid pećine ispred njih? A i od predmeta koje nose, isto tako, samo senke. I kada bi mogli da razgovaraju jedni s drugima, mislili bi da se imena koja koriste odnose na senke koje vide. A kada bi sa zida dolazio odjek, kad god neki od nosača progovori, mislili bi da govori senka koja prolazi. Za njih istina ne bi bila ništa drugo nego senke izrađenih predmeta.

Razmisli sada šta bi se dogodilo kada bi jednog od njih oslobodili i izlečili od njegove ludosti. Pretpostavimo da ga iznenada nateraju da ustane, okrene vrat, hoda i pogleda ka svetlosti. Sve bi ga to bolelo, a blesak bi ga sprečio da vidi stvari čije je senke ranije gledao. Kada bi mu neko rekao da je ono što je ranije video bilo besmislica, i da je sada malo bliže stvarnosti i vidi ispravnije, bio bi zbunjen i verovao bi da su senke koje je ranije video istinitije od stvari koje mu se sada pokazuju. A kada bi ga naterali da gleda u samu vatru, oči bi ga zabolele, i okrenuo bi se i pobegao natrag senkama.

A kada bi ga neko silom vukao uz grub, strm put iz pećine, i ne bi ga pustio dok ga ne izvuče na sunčevu svetlost, patio bi i ljutio se, a kada bi izašao na svetlost, oči bi mu bile toliko zaslepljene da ne bi mogao da vidi nijednu od stvari koje sada nazivamo istinitima. Morao bi da se navikne. Najpre bi najlakše video senke, zatim odraze ljudi i stvari u vodi, a zatim same stvari; potom bi noću gledao nebo, svetlost zvezda i meseca. I najzad bi mogao da gleda i samo sunce, ne njegove odraze u vodi, nego sunce na njegovom sopstvenom mestu, i da vidi kakvo je. I zaključio bi da sunce donosi godišnja doba i godine, i upravlja svim u vidljivom svetu, i da je na neki način uzrok svega što su on i njegovi drugovi u zatočeništvu nekada gledali.

Tada bi se, sećajući se svog prvog doma, i onoga što se tamo smatralo mudrošću, i svojih drugova zatvorenika, smatrao srećnim zbog promene, i žalio bi njih. Ako je u pećini bilo počasti i nagrada za onoga ko najbrže prepozna senke koje prolaze i najbolje pamti koje dolaze prve, a koje zajedno, pa je zato najbolji u predviđanju šta će doći sledeće, da li bi on zavideo onima koje su tamo poštovali i koji su imali moć? Ili bi osećao, kao što kaže Homer, da bi radije bio najamnik na zemlji kod čoveka bez zemlje, i podneo bilo šta, nego da misli kao oni i živi kao oni?

Zamisli sada da se vratio dole i seo na svoje staro mesto. Oči bi mu bile pune tame, jer je iznenada došao sa sunca. A kada bi ponovo morao da se nadmeće sa zatvorenicima koji su tu oduvek bili okovani, u procenjivanju senki, dok mu je vid još mutan, zar ne bi postao smešan? Rekli bi da je otišao gore i vratio se upropašćenih očiju, i da ne vredi ni pokušavati da se ode gore. A kada bi mogli da se dočepaju čoveka koji pokušava da ih oslobodi i povede gore, zar ga ne bi ubili?

„Sigurno bi“, reče Glaukon.

Celu ovu sliku, rekao sam, treba primeniti na ono što smo ranije rekli. Tamnica je vidljivi svet; vatra je sunce; uspon i gledanje stvari gore jeste put duše naviše, u umstveni svet. A u saznatljivoj oblasti, poslednje što se vidi, i to s mukom, jeste ideja Dobra. Kada se jednom vidi, mora se zaključiti da je ona uzrok svega što je u svemu ispravno i lepo.

Iz toga sledi da vaspitanje nije ono što neki kažu da jeste: da se znanje ulije u duše kojima ga nedostaje, kao da se vid ulije u slepe oči. Moć učenja postoji u duši svakoga, a oruđe kojim svako od nas uči kao oko je koje se ne može okrenuti od tame ka svetlosti osim zajedno s celim telom. Zato se cela duša mora okrenuti, daleko od sveta nastajanja, dok ne bude mogla da podnese da gleda biće, i ono najsjajnije od svega bića, a to je Dobro. Vaspitanje je veština tog okretanja.

A evo i našeg zadatka kao osnivača: da najbolje prirode primoramo da se uspnu tim putem i vide Dobro; a zatim da im ne dozvolimo da ostanu gore, nego da ih nateramo da se vrate dole, zatvorenicima, i da dele s njima njihove napore i počasti. „Zar im nećemo učiniti nepravdu“, upitao je Glaukon, „ako ih nateramo da žive gorim životom, kada bi mogli da žive boljim?“ Ne, rekao sam: zakonu nije stalo da jedan stalež učini srećnim, nego ceo grad. I reći ćemo im: filozofi drugih gradova odrastaju sami od sebe i ništa ne duguju gradu; ali mi smo vas odgajili, kao kraljeve u košnici, da budete vođe, i vaspitali vas bolje od ikoga. Zato svako od vas mora, kad dođe na red, da siđe dole. Videćete hiljadu puta bolje od onih koji tamo žive, jer ste videli istinu. A grad kojim vladaju oni koji najmanje žele da vladaju biće upravljan najbolje i najmirnije.

Zatim smo opisali njihova učenja, od kojih svako okreće dušu naviše: aritmetiku, ne radi kupovine i prodaje, nego da privuče dušu ka biću; geometriju ravni; zatim stereometriju; zatim astronomiju, koja se ne proučava radi vidljivog neba, nego kao niz problema; i harmoniju. A iznad svih njih, samu pesmu, kojoj su ta učenja samo uvod: dijalektiku, koja jedina, odbacujući sve pretpostavke, putuje naviše do samog prvog načela.

I redosled njihovih života: do otprilike dvadesete godine, gimnastika; od dvadesete do tridesete, matematička učenja, sagledana zajedno u svojim vezama; od tridesete do trideset pete, dijalektika; zatim petnaest godina natrag u pećini, na vojnim zapovedništvima i javnim službama, da steknu iskustvo i budu iskušani; a u pedesetoj, oni koji su sve to prošli podići će oko svoje duše ka samom Dobru, i, koristeći ga kao uzor, upravljaće naizmence gradom i sobom do kraja života, provodeći najveći deo vremena u filozofiji, ali prihvatajući, kad dođe red, i mučan posao politike, ne kao nešto plemenito, nego kao nešto neophodno.

(Kraj 7. dela — nastavak u 8. delu: Propadanje država)