Propadanje država (knjiga VIII)

A sada, rekao sam, vratimo se tamo gde smo skrenuli, na četiri loša uređenja i četiri vrste ljudi koje im odgovaraju. Jer tek kada vidimo najnepravednijeg čoveka i uporedimo ga s najpravednijim, možemo da odlučimo da li je pravedan čovek najsrećniji, a nepravedan najbedniji.

Ima ih četiri, osim našeg, koje nazivamo aristokratijom, vladavinom najboljih. Prvo, mnogo hvaljeno uređenje Krita i Sparte, koje nazivam timokratijom, vladavinom časti. Drugo, oligarhija, puna zala. Treće, demokratija, koja iz nje proističe. I četvrto i poslednje, plemenita tiranija, koja nadmašuje sve ostale, četvrta i poslednja bolest grada.

Kako naš grad propada? Svako uređenje se menja zbog razdora u svom vladajućem staležu. Čak ni tako dobro osnovan grad neće trajati večno, jer sve što nastaje mora i da propadne. Postoje vremena plodnosti i neplodnosti, kojima vlada jedan broj, veoma složen, koji će naši vladari, ma koliko mudri, jednog dana pogrešno izračunati, pa će se deca rađati u pogrešno vreme, i lošije prirode. Kada postanu čuvari, zanemariće muziku, a zatim i gimnastiku, i više neće proveravati zlato, srebro, bronzu i gvožđe u dušama građana, pa će se gvožđe pomešati sa srebrom, a bronza sa zlatom, i iz te mešavine nastaće nejednakost i razdor.

Tada će čuvari podeliti zemlju i kuće među sobom i porobiti svoje sugrađane, koje su ranije štitili. To je timokratija. Njeni vladari biće srčani i ratoborni, ljubitelji časti i pobede, a potajno i ljubitelji novca, koji će ga gomilati u svojim kućama, trošeći tuđi novac, a štedeći svoj. Timokratski čovek je sin dobrog oca koji živi u loše uređenom gradu i drži se podalje od politike. Majka mu se žali da njen muž nije među vladarima, da je lenj i bez ambicije; sluge govore isto; a sin, rastrzan između oca, koji zaliva razumni deo njegove duše, i ostalih, koji hrane njen požudni i srčani deo, zaustavi se na sredini i postane ohol i častoljubiv.

Zatim oligarhija. Kovčeg pun zlata uništava timokratiju. Počinju da se nadmeću u sticanju novca, i što više cene bogatstvo, to manje cene vrlinu. Najzad donose zakon da u vlasti mogu da učestvuju samo oni koji poseduju određenu imovinu. I tako grad postaje dva grada, grad bogatih i grad siromašnih, koji žive na istom mestu i neprestano kuju zavere jedni protiv drugih. Zamisli da biraš kapetana broda po imovini i odbiješ siromaha, čak i ako je bolji moreplovac! Oligarhijski grad puni se trutovima: nekima bez žaoke, koji postaju prosjaci, i nekima sa žaokom, koji postaju zločinci. Oligarhijski čovek je sin timokrate koji gleda kako mu je otac upropašćen u politici; uplašen, on na presto svoje duše postavlja deo koji stiče novac, a razum i srčanost čini njegovim robovima, kao kralja sa zlatnom krunom. Štedljiv je i vredan, zadovoljava samo svoje neophodne želje, a ostale drži pod kontrolom silom, a ne razumom.

Zatim demokratija. Vladari oligarhije, koji svoju moć duguju bogatstvu, ne sprečavaju mlade da rasipaju, jer žele da im pokupuju imanja i da im pozajmljuju novac uz kamatu. Tako pune grad upropašćenim ljudima, naoružanim žaokama, koji mrze one koji imaju njihovu imovinu. I jednog dana siromasi, mršavi i opaljeni od sunca, stanu u boju pored bogataša koji je ceo život proveo u hladu i nosi teret sala, i vide ga kako dahće i ne zna šta će, pa kažu jedni drugima: „Ovi ljudi su naši, samo ih uzmi; oni nisu ništa.“ Tada siromasi pobede, neke protivnike pobiju, druge proteraju, a ostalima daju jednak udeo u vlasti, najčešće putem žreba.

Demokratija je, rekao sam, najlepše od svih uređenja, kao ogrtač izvezen svakojakim cvećem. Svako je slobodan; grad je pun slobode i slobode govora, i svako sme da radi šta hoće. Nema prinude da vladaš, čak i ako si sposoban za to, niti da budeš pod vlašću, osim ako to želiš; ne moraš u rat kada drugi ratuju, niti da čuvaš mir kada ga drugi čuvaju. Ljudi osuđeni na smrt ili izgnanstvo šetaju usred gomile kao da ih niko ne primećuje. Ne mari šta je čovek radio pre nego što je ušao u politiku, samo ako kaže da je prijatelj naroda. To je divno, anarhično, šareno uređenje, koje deli neku vrstu jednakosti i jednakima i nejednakima.

Demokratski čovek je sin oligarha, odgajen u štedljivosti, koji okusi med trutova i biva uvučen među žestoka i lukava stvorenja koja nude svaku vrstu zadovoljstva. Njegove nepotrebne želje zauzimaju tvrđavu njegove duše. Tada drskost naziva dobrim vaspitanjem, anarhiju slobodom, rasipništvo velikodušnošću, bestidnost hrabrošću. Živi od danas do sutra, ugađajući želji koja mu se upravo nađe na putu: čas pije i sluša frulu, čas pije samo vodu i drži dijetu; čas vežba, čas lenčari; ponekad se bavi filozofijom, često politikom, skače i govori šta god mu padne na pamet. U njegovom životu nema ni reda ni nužnosti, a on ga naziva prijatnim, slobodnim i blaženim.

I najzad tiranija. Nezasita želja za onim što demokratija smatra dobrom, za slobodom, uništava je. Sloboda se širi u sve: očevi se boje sinova, učitelji se boje učenika, stari podražavaju mlade, robovi su slobodni koliko i njihovi gospodari, pa čak i konji i magarci idu ulicama sa svim pravima i dostojanstvom slobodnih ljudi, sudarajući se sa svakim ko im se ne skloni s puta. Preterana sloboda pretvara se u preterano ropstvo.

Narod uvek postavlja nekog svog zaštitnika, neguje ga i čini ga velikim. I to je koren tiranije. Zaštitnik naroda, koji ima gomilu potpuno pod svojom komandom, ne uzdržava se od prolivanja krvi sopstvenog roda. Podiže lažne optužbe, vodi ljude na sud i ubija ih, okusi bezbožnim jezikom krv svojih sugrađana, progoni i ubija, i nagoveštava otpis dugova i preraspodelu zemlje. Kao čovek iz priče o svetilištu Zevsa Likejskog u Arkadiji, koji je okusio komad ljudske utrobe pomešan sa žrtvom i pretvorio se u vuka, tako i on postaje vuk, tiranin. Traži telesnu stražu, da štiti prijatelja naroda. Isprva se smeši i pozdravlja svakoga, mnogo obećava, oslobađa narod dugova. Zatim podstiče ratove, da bi narodu bio potreban vođa. Otarasi se svakoga ko je hrabar, plemenit, mudar ili bogat, čisteći grad kao lekar naopako, uklanjajući najbolje, a ostavljajući najgore. A narod, pokušavajući da pobegne od dima ropstva slobodnim ljudima, upada u vatru ropstva robovima.

(Kraj 8. dela — nastavak u 9. delu: Tiranin)